Да ли су се поједини црквени кругови достављајући информације везане за смену у Храму Светог Саве послужили медијима, или су се светски моћници инструментализујући медије послужили братском сујетом и омразом да поткопају положај Цркве?

Неименовани извори из врха СПЦ и медији под иностраном контролом већ данима саблажњавају опљачкане Србе како су за њихову беду криве и њихове духовне вође, које на сумњив начин зарађују и троше новац добијен од прилога верника. Под плаштом независног, слободног новинарства и професионалног извештавања поједини медији су пишући о „муљању“ и „млаћењу“ пара у Храму Светог Саве које је прошле недеље резултирало „чистком“ (медијски жигосани свештеници по „казни“ су премештени у приградске парохије) почели најозбиљније да се такмиче у томе ко ће ружније и мрачније насликати данашњу ситуацију у СПЦ. Реч је о најбезочнијој пропаганди, у времену великих историјских и судбинских искушења пред српским народом, чији је задатак да уруши једину националну установу која под своје кровове окупља политичко и државно подељено српство, а светост је чини престижнијом у односу на све друге организације у Срба.

ИЗВЕШТАЈИ ИЗ НОВИНАРСКОГ ПОДЗЕМЉА

После прве објаве о сменама у Храму Светог Саве, не било ком храму, и не било кога већ виђенијих и угледних свештеника СПЦ, тек ради превентивне галаме, уследиле су тешке оптужбе. Душебрижници су упознали српску јавност да је новац сакупљен током Васкршње литургије и обреда дочека Благодатног огња из Јерусалима априла ове године нестао у џеповима свештеника (Људи су давали огромне новчане прилоге, а деветоро свештеника стрпало је новац у свој џеп, тврди „Курир“), тачније шест пароха и три ђакона, те да је реч о 30.000 евра.

„Курир“ не оставља места сумњи већ наводи да протерани попови и њихови следбеници шире причу да је све ово заправо смена свештеника традиционалиста да би се на њихово место довели „модернисти“, што њихов извор у СПЦ демантује истичући да је пљачка верника једини разлог за чистку.

За оне који не знају да овим сменама није претходио никакав црквеносудски или дисциплински поступак, делује да су оптужбе поткрепљене необоривим доказима. У најмању руку, као да су упоредо са свештенослужењем, оптужени ширили своје криминално-пословне империје, уз обилату помоћ. Чију, кога, у име кога, остаје да се нагађа.

Све је, даље иде прича, почело у кабинетској заветрини патријарха Иринеја када му је неко, у име нечије, дошапнуо да корвана са икона у Храму Светог Саве нестаје у џеповима храмовских старешина.

Као да се међу појединим клирицима СПЦ уселио ватиканску дух великог инквизитора, у две цркве је, ако је веровати медијима, постављено по шест камера, и то у близини црквене касе и икона на којима верници остављају прилог.

И ако надлежни органи нису добили никакве кривичне пријаве за евентуално кривично гоњење, из београдског новинарског подземља („Курир“) стижу тврдње да је у проневеру новца умешан и протојереј-ставрофор Радивоје Панић, старешина храма који се опоравља од тешке саобраћајне несреће у којој је изгубио супругу и двоје деце.

Патријарх засад нема намеру да га кажњава због пљачке која се десила у храму иако није спорно да је он као старешина храма умешан, наводи новинар „Курира“.

И што је драматургија у поменутим текстовима већа, утолико је израз колективне бедастоће и дезоријентације видљивији, пашквиле мизерније, а њихов резултат вулгарнији.

ИДЕЈА ГВОЗДЕНЕ МЕТЛЕ

Текстови који звече од идејне и креативне празнине праве атмосферу линча. Извор из врха СПЦ упозорава: Требало би испитати рад Саборне цркве и Цркве Ружице на Калемегдану. Многи свештеници су већ у страху због свега што се догодило и журе да прикрију трагове финансијских малверзација које су чинили.

Стиче се утисак да је реч о финансијској олигархији подељеној у интересне групе, у оквиру којих свако свакоме вири у новчаник, а не о монаштву и свештенству које се заветовало пред живим Богом. Шта се намеће као закључак, шта православна паства може да претпостави сем да у храмовима и црквама СПЦ старешине и свештенослужитељи имају страшан мандат, готови меркантилни – да буду и опстану на главном току новца. Бар док епоха крађе у СПЦ која је кренула са оптужбама против владике Артемија, и осталих смењених владика за финансијске трансакције, траје. Откуда би иначе оживела идеја гвоздене метле, и то тамо где су односи у последњих 2000 година засновани на икономији и праштању, а не гоњењу и проскрипцији.

Прича о сменама свештеника у Храму Светог Саве нуди више праваца за размишљање. Први је како је у строго хијерархизованој организацији каква је Црква смело да се догоди да процуре информације до медија пре него што је епископ, бринући о угледу свештеничког чина, спровео подробну црквеносудску истрагу и на основу изведених доказа донео ослобађајућу или осуђујућу пресуду?

Правни историчар др Зоран Чворовић истиче да прво Београдско- карловачка епископија није смела да дозволи отицање информација ка недобронамерним медијима. Друго морала је, када се већ то догодило, да због заштите угледа свештеничког чина реагује на таква писања. Треће, премештање у другу парохију свештеника Храма Светог Саве било је могуће само на основу црквеносудске пресуде јер се ради о црквеној казни из члана 55 Кривичних правила СПЦ, а коришћење црквеног новца и другог црквеног иметка у личну корист представља црквено кривично дело из члана 34 истога акта.

Врх СПЦ није после медијске хајке обавестио јавност штитећи углед Цркве и свештеника који су остали у служби али у другој парохији о томе шта се заправо догодило, да ли је било суђења, и да ли за дело неовлашћеног коришћења црквеног новца. Све ово буди сумњу да се поступало противно црквеном праву. Овај случај личи на још један облик револуционарне осуде без спроведеног судског поступка, а на основу колективне одговорности што приличи револуционарном „суду“.

Положај уклоњених свештеника, сматра Чворовић, отежан је и претходним преседанима противканонског уклањања епископа и вишегодишњом медијском артиљеријском припремом у којој је плански исконструисан лик неморалног свештеника. По његовом мишљењу просечном Србину скромне свести и знања о духовном животу и устројству и мисије и Цркве, а притом плански опљачканом, лако је могла да се пласира оптужба о наводним финансијским малверзацијама српских епископа. Истовремено се, сматра он, на један посредан начин успостављао знак једнакости између Ватикана и Српске Цркве, јер до циља унијатског јединства се долази и тако што се бришу разлике које су одувек у свести православних верника удаљавале Цркву Православну од Ватикана.

„А неморал и раскош ватиканског псеудосвештенства у односу на образац православног народског свештеника, у лику попа Мића из Горског вијенца јесте била једна од тих трајних разлика.“

У невидљивом фронту одавно покренутом против СПЦ, њене организације и њеног угледа, медији су највидљивији. Но поставља се питање ко стоји иза медија, ко је тај ексклузивни извор који бира информације делом за патријарха, делом за медије.

НАТЕГНУТА ИКОНОМИЈА

Долазимо до другог правца за разматрање који би могао да се тиче борбе између традиционалиста и модерниста, будући да се међу новом гарнитуром која ће се наћи у Храму Светог Саве истичу они препознати по свом екуменистичком учењу, па се поставља питање да ли је ова обнова по мери београдске надбискупије или СПЦ.

Подсетимо, у дужем временском периоду један од кључних циљева доласка препородитеља државе и нације на власт јесте „освежавање Цркве“ или, тачније, њено усмеравање у правцу „демократских интереса“. То је значило да би СПЦ требало да се повинује унијатској идеји. На тим и таквим основама одрађивао се задатак селекције владика и пројекат њиховог пензионисања. Но, уместо модернистичког и демократског чишћења у редовима СПЦ, добили смо подељену Цркву са клиром пољуљаног угледа.

Чворовић истиче да када говоримо о садашњој координираној хајци и чистки против свештеника Храма Светог Саве, треба се заиста вратити у 2010. годину. Тада је започело црквеном устројству непознато кадровско освежење које је у петооктобарском стилу најавио у непримереном иступу један архијереј.

„То кадровско освежење почело је да се реализује на противканонски начин јер револуција, па и ова црквена верзија петог октобра, не зна за право, поступак и правду. Резултат је била смена пет епископа уклоњених са својих катедри противно Уставу СПЦ и канонима Цркве у року од само пет година, што је преседан у историји православних Помесних Цркава. Заједничко за све ове случајеве је то што су раније стигматизовани епископи као непоправљиви бранитељи предања Цркве и неприлагодљиви духу времена уклоњени на основу медијских оптужби никада доказаних у црквеносудском поступку.“

Коначно ако су епископи као главе јерархије у епископоцентрично организованим помесним Православним Црквама уклоњени противно канонима и Уставу СПЦ на основу никад доказаних оптужби уз сарадњу са медијима, онда шта чека свештенство које по свом положају мора да буде послушно свом епископу?

„Одговорност оних архијереја СПЦ који су некаквом натегнутом икономијом покушавали да оправдају противканонске чистке епископа у последњих пет година, канонски гледано је данас видљива по плодовима деоба и све тањег ауторитета клира. Тиме се потврдио став првог канона Светог Кирила Александријског у коме јасно стоји да само поступање по канонском поретку не може произвести никакав немир а ослобађа нас од ружења неких, а похвалу нам доноси од добромислећих, јер, како се наводи у истом канону, ко неће одобрити беспристрасни суд и како ће бити вредно сваке хвале када се право и законито суди. Сви архијереји СПЦ су били тада дужни да јавно устану у заштиту анђеоског образа епископског чина од безочног јавног ружења којем су српски непријатељи у медијима ударили на неке од њихове сабраће… Уместо да се у тишини Цркве спровео ваљан доказни поступак у коме би се прикупили сви докази у којем би и оптужени по принципу контрадикторности имали право на канонима предвиђену одбрану, донете су канонски неутемељене одлуке, политичког карактера, о уклањању појединих епископа. Тиме су створени извори потенцијалног раскола на радост наших непријатеља, а притом јавно раширене сумње у наводне финансијске малверзације нису ни потврђене ни оповргнуте, па су остале да лебде, не изнад глава уклоњених епископа већ изнад целокупног клира СПЦ. Тако су се противканонске смене вратиле као бумеранг самој Цркви, њеном ауторитету и угледу што је био главни циљ планера хајке. Једном речју нису се поједини црквени кругови послужили медијима већ су се светски моћници инструментализујући медије послужили братском сујетом и омразом да поткопају положај Цркве.“

ЗА ИСТИНУ НИКАДА НИЈЕ КАСНО

Ако нечији циљ јесте да пољуља положај Цркве, да ли то значи да ће Срби време које долази дочекати без установе која има највећи духовни, кадровски, материјални и сваки други потенцијал?

Чворовић мисли да је циљ да се створи општи амбијент беспоретка и антивредности. У такав планирани хаос треба увући и Српску Цркву као установу која је родоначелница филозофије поретка и вредности код Срба.

„Ако беспоредак и антивредности зацаре у Цркви, онда ће се Срби од бораца за смисао претворити у немоћно робље бесмисла којим управља белосветска плутократија. Тада ће бити касно да Срби врате филм како је са причама о владикама и поповима лоповима започело у ствари њихово увлачење у мрачни хаос програмираног бесмисла. Међутим, православни хришћани знају да се свим овим ударима нарушава ауторитет клира, али не и Цркве светих Срба која ће претећи ова времена и дочекати крај историје. Пошто Цркву православну чини и клир и народ, православни Срби, који су у условима окупације ћутке предавали своју земљу и имовину, не смеју ћутке да гледају како под видом кадровске обнове и кадровског преображаја ватиканска агентура мења предањски лик Српске Цркве и урушава канонски поредак. Наду улива незванична информација да се парохијани Храма Светог Саве, као удови Цркве, спремају да на најновију чистку пруже свој канонски и нерасколнички одговор.“

Трећи и не најбезазленији правац за размишљање јесте да се овде не ради о било ком већ најзначајнијем српском храму, чије осликавање и мозаик финансира Руска Федерација.

Но, пре него што се склопе све коцкице и дође време да Срби премотају филм, треба констатовати да је хушкање на заверу уродило плодом. Формира се стереотип и свако лице у црној мантији у очима верника потенцијални је кривац, а све због тога што је врх СПЦ како би се прилагодио духу времена одустао од тишине међу зидовима и древним канонима.

На крају треба рећи и то да свако ко посумња да је неко од свештеника украо корвану (означава у Старом завету прилог божанству или светилишту, храму), најпре нека претури по сопственим џеповима. За истину никада нијекасно…  

Извор: "Печат", 20. новембар 2015.