Излагање Стефана Каргановића из „Историјског пројекта Сребреница“ на представљању часописа „Збиља“ посвећеном стању у СПЦ; Удружење књижевника Србије, 19. фебруар 2016.

Поштовани домаћине и уредниче, уважене колеге, драги пријатељи!

Част ми је што сам позван да учествујем на промоцији овог изузетног броја часописа „Збиља“,  и то на овако угледном месту. Сваки број „Збиље“ је тематски и садржајно значајан и привлачи пажњу свих слободно мислећих и обавештених људи. Овај број се ипак издваја по теми која се у њему превасходно обрађује, а то је критично важно питање удара на Православље.

   Тај удар је стратешки смишљен и одвија се целовито и усклађено, споља и изнутра. Ако би хтели да сажето одредимо његову суштину и да му дамо назив по којем би био препознатљив, ја бих предложио – екуменизам. Могли би на више нивоа повући аналогију са правним термином „агресија,“ за који је на Нирнбершком процесу амерички јуриста Роберт Џексон рекао да представља „врховни прекршај међународног права зато што збирно у себи садржи зла свих осталих преступа.“ За екуменизам, најмеродавнији ауторитет о. Јустин Поповић, је рекао да представља „свејерес,“ што значи да на сличан начин у себи збирно сажима сва зла отступништва од истините вере Христове.

   Мислим да ћемо се сви сложити, и то је темељна поставка аргумента који ћу вам укратко изложити, са тиме да је Православна црква стратешка установа српскога народа и српске државе, подједнако као што су то војска, систем образовања, култура, здравство. Даље, предложио бих тезу да је Православна црква од свих набројаних кључних установа – најважнија, и да својим значајем надилази лична убеђења и ставове појединаца из српске заједнице – или српског света – ако бих могао опет по аналогији да употребим израз који се у том смислу данас користи у Русији. Чак није ни битно да ли је неко субјективно православац, да ли је у томе ревносан или млак, може бити и друге вероисповести, на пример муслиман, или без одређених верских опредељења, али ако осећа припадност српској култури, историји, традицији и идентитету он има моралну обавезу да буде посвећен очувању и одбрани српског православља у његовој изворној и неокрњеној чистоти.

   Ко изнутра подрива православље сличан је некоме ко откључава капију од тврђаве страној војсци или прима политичке агенте спољног непријатеља у најпосвећенија државна већа.

   Екуменизам је данас најопаснији фактор који угрожава православље, па самим тим – ако су наше основне премисе исправне – и идентитет и опстанак српског народа. Богато искуство задњих деценија упућује нас на закључак да је екуменизам увод у духовно самоубиство за сваку православну заједницу која му се приклони.

   Разлози за ову констатацију су многобројни и за њихово подробно излагање упутио бих вас на фундаментални рад о. Јустина Поповића, „Православна црква и екуменизам.“ За сва разматрања на ову тему користим  ту драгоцену књигу као приручник још од далеке 1975. године, када сам набавио примерак првог издања, приликом једног од мојих малобројних боравака у Југославији.  Та изванредна књига је данас наводно „распродата,“ и ако се о њој распитате у књижарама Српске православне цркве у њеној данашњој инкарнацији сазнаћете да нема планова за њено доштампавање. То је само по себи недвосмислени сигнал за аларм и забрињавајући знак присуства духа који се успешно инфилтрирао и суверено прописује теолошку агенду у цркви светога Саве.

   Архимандрит Никодим Богосављевић је недавно ствари назвао правим именом када је рекао да се по свим видљивим знацима опасно приближавамо оркестрираном доласку лажног месије, Антихриста, и да се на разним пољима људског живота и делатности врше ужурбане припреме погибељних услова за његов дочек. Притом, о. Никодим је исказао једну интересантну мисао. По њему, следећи дуализам душе и тела, политички, друштвени, културолошки и економски образци који нам се намећу представљају „тело,“ или физичку пројаву, тог процеса установљења Новог светског поретка, док галопирајућа апостазија, сажета у идеологији екуменизма, представља његову „душу“.

   У склопу овог систематског и разорног напада, изнутра и споља, на језгро једино исправног духовног погледа на свет, а то је последњи задржавајући фактор док се сукоб између добра и зла приближава врхунцу – православље, недавни сусрет патријарха Руске православне цркве и римског папе тешко је разумљив и изазива најозбиљније неспокојство. Духовна олупина под називом Римокатоличка црква профилише се као псеудоспиритуални стожер и збир лажних светских религија, са задатком да дефинитивним ослепљивањем човечанства припреми погодну атмосферу у којој ће лажни месија бити поздрављен и прихваћен као Христос. Запоседањем полуга моћи у Православној цркви, подједнако на васељенском нивоу као и на нивоу помесних цркава, у оквиру православља упорно се спроводе припреме за догматску перестројку, са намером да се његова унутрашња суштина измени у довољној мери да би постало уклопљиво у глобални религијски систем који је у припреми. Тај ће систем, по оцу Никодиму, бити „душа“ сурове седмогодишње светске богоборачке диктатуре пред крај овога века, у поређењу са којом ће све претходне тираније током историје изгледати као безазлена дечја игра.

     Поред тога што пристанак поглавара највеће и најутицајније помесне цркве да се састане са господином Бергољом овом последњем дарује неприпадајући легитимитет, овај загонетни сусрет ће имати још и ту непожељну последицу што ће охрабрити друге православне великодостојнике, од којих многи већ чекају у реду, да поступивши  слично на подручју својих цркава допринесу ширењу утицаја Ватикана и апостазије која погубно зрачи свуда где је он присутан у садашњој, коначној етапи свога отпадништва.

   Зато је овај узбуњивачки број „Збиље“ изузетно значајан. Својим садржајем он скреће пажњу на главни духовни изазов данашњице, непомирљиву супротстављеност истините вере и лажне синкретистичке идеологије под именом екуменизам. У обиљу сложених проблема са којима се суочавамо, удар на православље под егидом екуменизма посебно се истиче по судбоносности потенцијалних последица, не само за читаве народе него и за свакога од нас као појединца.

   Захваљујем се на пажњи.