header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТА ЛИТУРГИЈА arrow Светитељ Илија Мињати: О исповести
Светитељ Илија Мињати: О исповести Штампај Е-пошта
понедељак, 16 март 2009

СВЕТИТЕЉ ИЛИЈА МИЊАТИ 

О ИСПОВЕСТИ

Беседа у другу недељу поста

И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица. И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бијаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше. А Исус видјевши вјеру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се гријеси твоји! (Мар. 2; 3-5).

 Добро је ако у свету постоје људи, који жале несретнике; обично се људи сакупљају на срећу. Несрећни човек је увек усамљен. Њему не помажу ни пријатељи, ни рођаци. Али, ако се нађе саосећајна душа и рука, која помаже, то је за њега највећа утеха у беди и највећа срећа у несрећи. Достојан жаљења је био онај несрећни Јерусалимљанин, који је тридесет година лежао код Овчије купељи; њему ни један човек није помогао, није га узео и погрузио у лековиту воду. Господе, човјека немам, говорио је он Исусу са дубоком тугом, да ме спусти у бању кад се узбурка вода (Јн. 5;7). Бољу судбину имао је данашњи раслабљени из Капернаума: он је нашао четворицу, који су га узели, многе, који су саосећали са њим и донели га у кућу, где је, како су говорили, Исус Христос учио речју истине безбројно мноштво народа. И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица (Мар. 2;3,4,5). Какву су велику љубав према ближњем и веру у Христа имали ти људи! Не могући ући кроз врата, која су била затворена многобројним збором слушалаца, они откривају кров и кроз кров спуштају раслабљенога пред ноге Божанственог Исцелитеља, да би Он њега видео, да би се сажалио и исцелио га. У овом догађају обратимо посебну пажњу на две околности: на патње болесника и на моћ Лекара. О та два главна предмета, заправо, о тежини болести, тј. греха и о лакоћи исцељења, тј. опроштаја ја ћу данас говорити.

I

Људи не могу, како би требало, да схвате колико је тежак грех, мада су о томе говорили и свети оци Цркве и учени богослови. Ништа се тако лако не чини, а ништа се тако тешко не схвата као грех. У томе се и састоји узрок тога да ми лако грешимо, а тешко се кајемо. Грех је, хришћани, тежак недуг и то из два разлога: прво, у односу према величанству Божјем, које се вређа и друго, у односу према расположењу човека, који греши. Ја не желим да објашњавам (уколико је то могуће за људски ум) шта је то Бог, да ти говорим да је Он савршено биће, савршено Благо, савршена Премудрост, која је створила из непостојећег све видљиво и невидљиво, да је Он Сведржитељ, Цар, коме се повинује небо, земља и ад, да је Он онај страшни судија живих и мртвих, Кога песмом славе Анђели, Коме се клањају људи, од Кога дрхте демони и Кога поштује сва твар. Ево шта ћу ја само рећи: Бог је онај многомилостиви твој Доброчинитељ, Који је из глине, што си и био створио тебе по Своме лику и подобију, даровао ти живот, Који је из љубави према теби постао човек, страдао, умро на крсту и пролио Своју крв да би тебе искупио. Он је твој човекољубиви Отац, Који те је учинио сином, благодаћу усиновљења у светом Крштењу, Који ти је дао најдрагоценије наслеђе: ризнице тајни Цркве Своје и поставио те наследником Свога небеског Царства! Може ли бити веће доброчинство од тога? А ти грешиш и својим грехом показујеш неблагодарност своме добротвору и Оцу. Тог часа ти заборављаш Његове милости, одбацујеш Његову љубав, газиш Његову крв, презиреш Јевађеље. Представи себи како ће погледати на ту неблагодарност Бог, твој доброчинитељ и Отац, који те је тако волео и указао толико милости? Говоре, да је Јулије Цезар, када је видео убице, које су дошле у Сенат да га убију и међу њима приметио Брута, кога је волео као сина, рекао: „Зар и ти сине Бруте"? Са таквим речима, он је покрио своје лице плаштом, да не би видео неблагодарност, која је за њега била ужаснија од саме смрти. Устају цареви земаљски, и кнезови се скупљају на Господа и на помазаника његова (Пс. 2;2). Јудејци, јеретици, нечастивци, неверници, богоборци оружају се против Бога и Његовог јединородног Сина Исуса Христа, војују против Његовог Јевађеља, вређају Његово свето име. Хришћанине, грешећи, ти се слажеш са њима. Радиш за исто са Јудејима, када твоје користољубље увеличава проценте, када вређаш сиромаха, када отимаш туђу ствар. Радиш за исто са Агарјанима, када се, ради животињске похоте, лепиш за телесне жеље. Саглашаваш се са јеретицима, када твој дрски језик богохули, изговара проклетства, лажи, осуђује и окривљује ближњега. Бог те гледа и говори овако: „Зар и ти, сине"?

И тако, шта је то грех? Хришћани, грех је безмерно зло, крајња неблагодарност Богу и, што је горе од свега, неблагодарност, која се чини на Његове очи. Брате мој, хулити на Бога отворено, то је тако тешко дело да оно изгледа и немогуће. По речима учитеља Цркве, такво дело сведочи о томе да ми тада (тог часа) мрзимо Бога, постајемо Његови непријатељи. А пошто је Бог достојан бескрајне љубави, то и наше непријатељство према Богу постаје бескрајно. И пошто је Бог најсавршеније благо, то је и одвраћање Божје од нас бескрајно. Продан и купљен од неких Исмаиљћанских трговаца, Јосиф је био продан у Египат кнезу Пентрефију, начелнику дворске страже фараона. По милости Божјој, он је поставио Јосифа за свог домоуправитеља и дао руке све своје имање. Пошто је Јосиф био веома лепе спољашњости, то је кнежева жена одмах обратила на њега своју пажњу и распалила се сатанском љубављу. Знате ли шта је одговорио смерни Јосиф на молбе, обећања и ласкања египатске Еве? „Ја сам, рекао је он, био роб, а твој муж и мој господар искупио ме је. Ја сам био бедан, он ме је обогатио, ја сам био туђин, он ми је поверио све своје имање. Све је то милост Бога, Коме се ја клањам. Зар је могуће показати такву неблагодарност моме Владици? Учинити такав грех  пред   Богом?"  Па како  бих учинио  тако Грдно зло  и  Богу згријешио?   (1.   Мојс.   39;9). „Јосифе, размисли добро о свом робовском положају и о својој користи. Размисли о томе да си млад и леп, а зар младост и лепота нису два јака повода за оправдања у сличним искушењима? Ти си роб и ако се сагласиш, сва срећа твога господара припашће теби". Како бих Богу згријешио? (1. Мојс. 39; 9). „Размисли, да ако предлагану љубав она обрати у мржњу, ти си погинуо; ако не испуниш њене жеље, страхуј од њене клетве, ако одбациш њене загрљаје, очекуј тамницу". Ја сам о свему томе размислио, али: Како бих Богу згријешио? (1. Мојс. 39;9). „Зар теби то изгледа тако немогућим? Та све ће остати у тајности, то нико неће видети, нико неће испитивати". „Ја то знам, али мене види и суди Бог, Коме ја служим. И тако, на шта се ти одлучујеш? Нека се она гневи на мене, нека ме клевета, нека ме баци у тамницу, нека ме осуди на смрт, све то ја могу поднети. Али, како ја могу увредити Бога мога? То мени изгледа сасвим немогућим". Како бих Богу згријешио? (1. Мојс. 39;9). Браћо, Јосиф је више волео да изгуби своју срећу, слободу, да подвргне свој живот опасности. Једанпут га је та порочна жена, затекавши га самог, ухватила за одећу и повукла себи, али, он је оставио одећу и побегао од греха, јер је сматрао немогућим да човек увреди Бога. Како бих Богу згријешио? (1. Мојс. 39; 9). Желим да вам кажем, да вређати грехом Бога, јесте тако велико зло, да изгледа немогућим. Немогуће је желети мрзети Бога, Који је достојан бескрајне љубави, желети отцепљење од Бога, тог бескрајног блага. „А отуђење и одвраћање Божје, говори свети Јован Златоуст, за палога је теже од очекиваних мука иза гроба". Желео бих да ви схватите какво је то бескрајно зло. Богослови нас уче, да Бог, имајући по Својој природи, све савршено блаженство, не може пребивати са тугом. Но, ако би се Бог могао растуживати, то, туга, коју му чине људски греси, била би далеко већа од радости, коју Му чине врлине толиких светих мужева, све уздржавање преподобних подвижника, сва крв храбрих мученика. И није ли то безумно зло, ако она може да причини бескрајну патњу Бићу, које је, по Својој природи блажено? Но, ако Бог, сам по себи, не може да тугује, то је Он могао да тугује као Богочовек, када је, борећи се са Собом, у врту Гетсиманском рекао: Жалосна је душа моја до смрти (Мк. 14;34). Тако је Он говорио, како објашњавају, уопште сви учитељи Цркве, не зато што се плашио страдања, смрти, шамарања, бичевања, крста, крсних мука и срамоте, већ зато, што је Он тада узео на Своја рамена грех света, да би пошао да га прикуца на крст. То је била тако велика тешкоћа, да се код оваплоћеног Сина Божјег лио крвави зној и Он је био жалостан до смрти. Значи, то је била безмерна тешкоћа.

С друге стране, бескрајно зло је лишавати се Божанске благодати. Шта значи губитак Божанске благодати? Не постоје речи да би се то исказало, нема суза да би се то оплакало. Душа представља сву суштину човека, а благодат Божја сву суштину душе. Оно што је за наше око сунчана светлост, то је за душу благодат Божја: њом се душа просвећује, освећује, обожује. Душа, обучена у боготкану одежду Божанске благодати, када се очисти водом крштења или сузама покајања, јесте нешто најлепше што може на земљи да види Бог, нешто, што је Њему најугодније. Куга не причињава толику пропаст, муња такво рушење, какву погибију чини души грех када је лишава Божанске благодати.

Обратите пажњу на два лика: један лик Денице на небу, други лик Адама на земљи. Шта је био Деница са благодаћу Божјом? Глава блажених духова, светла звезда, која сија у рају. У шта се он претворио изгубивши Божанску благодат? У ангела таме, у страшну змију, палу са велике славе и осуђену да вечно гори у огњу мучења. Како паде с неба, звијездо данице, кћери зорина? (Ис. 14;12), оплакује његово падање Исаија. Шта је био Адам са благодаћу Божјом? Живи лик и прилика Божја, цар свих твари под сунцем, који се наслађивао бесконачном радошћу и бесмртним животом. Шта је он постао изгубивши Божју благодат? Роб смрти, наследник проклетства и као некаква неразумна животиња. Човек у части, ако није разуман, изједначиће се са стоком, коју кољу (Пс. 49;20). Шта је душа са благодаћу Божјом? То је невеста Божја, другарица анђела, наследница раја, царица украшена свим богатством божанских дарова. Шта постаје душа кад изгуби благодат Божју? Срамота за анђеле, изгнаница из раја, просјакиња, заробљеница ђавола. Да ли је могуће да човек жели да причини себи толико несреће?

Међу пријатељима императора Августа био је један римски велможа, коме је цар поверио, једанпут, неку тајну. Овај је, опет, поверио ту тајну жени, а она је поверила другим женама, тако да је тајна постала позната свима. Чуо је о томе император, позвао је свога пријатеља и изобличивши га за нечување тајне рекао му да он више није достојан његове милости и пријатељства. Овај се застидео, задрхтао, ожалостио се тако силно, да је, дошавши кући, дохватио нож и убио се. Истим ножем убила се и жена. Тако су обоје поднели исту казну за исту кривицу. Ето, како су се они силно ожалостили што су изгубили пријатељство Цезара. А ми, уопште не жалимо, када губимо благодат Божју. O, када ми грешимо, боље би било да светлост сунца ишчезне са наших очију, боље би било да земља отвори своја уста и прогута нас живе, него да губимо такву ризницу. Изгубити пријатељство Цезара, земаљског цара за човека је велика несрећа, али није потпуна, јер то пријатељство није највеће благо за људе. Али, изгубити благодат Божју и заједно са њом живот и душу, земљу и небо, вечну славу, изгубити заувек Бога, изгубити све, то је бескрајно зло, јер таква благодат је највеће благо.

Али, осим тога, постоји још једно зло, такође бескрајно. А које? Осуда, казна за грех, тј. вечно мучење. Хришћани, ако би Бог за један грех одредио тамницу од сто година, то би било издржљиво, јер сто година ће проћи. Ако би Он хтео да одреди тамницу од хиљаду година, нека, и хиљада година ће се завршити. Ако би одредио муку на милион година и таква мука би се некада завршила. Али, мука вечна, која нема краја, мука, која никад неће проћи, то је тако страшна ствар, да, ако би се ми над њом замислили, свет би морао да ишчезне за нас, а ми да побегнемо у пустињу и да плачемо тамо целога свог живота. Бог је одредио вечно мучење за казну греха. То је догмат вере: Они ће отићи у муку вјечну (Мт. 25;46), говори Христос. Бог је у преисподњој пећи запалио онај неугасиви огањ, припремљен ђаволу и анђелима његовим, да би послао у њега и нерескајане грешнике. Знате ли где се налази грешник док се не раскаје? Крај самих уста, врата те пећи! Он се држи само на једној слабој нити, тј. овом привременом животу, осуђеном на природну, насилну или изненад ну смрт. Ако се та нит прекине, он је пао да би се мучио вечно, без наде за спасење. Некакав мудрац није хтео никада да путује, јер је говорио да живот морепловцу отстоји од смрти само за три прста, тј. за дебљину пода лађе. Колико је далеко од вечних мука душа нераскајаног грешника? За један тренутак. Може ли човек, у исто време да представља себи вечну муку и да учини и најмањи грех? „Не може, одговара свети Јован Златоуст, сећање на вечни огањ не даје да се падне у вечни огањ". О, када бих ја добро држао на уму, да тог тренутка, кад ја грешим, чиним себе достојним вечних мука, тада бих ја као Јосиф рекао: Како бих Богу згријешио? (1. Мојс. 39; 9).

И тако, грех је бескрајно зло, због тога што вређа Бога, Који је највеће благо, што лишава човека неоцењиве Божанске благодати и доводи до вечних мука. Има ли тежег зла од тога? Како се оно лечи? Само једном речју, коју ће рећи духовни отац: „Чедо, отпуштају ти се греси твоји!" Је ли то могуће? Тако учи вера. У снази оне власти, коју је Христос даровао у лицу апостола, свим свештеницима Своје цркве: Што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18;18), сваки духовни отац има право да прашта све грехе. Постоји ли исцељење лакше него то?

Сада, и са тобом, грешни човече, желим да беседим, желим да те питам: зашто се ти не кајеш што је могуће брже? С једне стране, тебе држи највећи недуг, који само може да представи себи људски ум, с друге стране, теби се нуди најлакше исцељење какво само може да да Бог. Ево послушај: сиријски кнез Неман, човек силни, знаменит богаташ разболео се од губе по целом телу. Са великом свитом он је пошао пророку Јелисеју. Он је већ дошао близу његових врата, када је Јелисеј послао да му кажу: Иди и окупај се седам пута у Јордану, и оздравиће тијело твоје, и очистићеш се (2. Цар. 5; 10). Неман се разљутио на те речи. „Како, рекао је он, пророк тако лако чини чудеса? Зашто он није пожурио да ме сретне и чита молитве? Зашто он није ставио руке на мене да ме очисти од проказе? Зар су лошије реке Дамаска? Нијесу ли Авана и Фарфар, воде  у Дамаску   боље   од   свијех   вода   Израиљских? (2. Цар. 5; 12). Тако је рекао разгневљени Неман и већ је решио да се врати. Тада су му слуге рекле: „Господине, да је пророк ради твога исцелења од губе, наредио теби да учиниш нешто велико, да потрошиш све своје богатство, да одеш далеко на крај земље у трагању река и извора, тада ти то не би учинио. А зашто ти нећеш да испуниш његову толико лаку наредбу, да се умијеш у Јордану, без труда и расхода? Има ли одвратније болести од губе? Шта може бити лакше за исцељење од купања? Да ти је казао  пророк што  велико,   не би учинио?  а зашто не би кад ти рече: окупај се, па ћеш се очистити? (2. Цар. 5; 13). Тиме су га они убедили. Неман се умио и очистио. То исто говорим и ја теби, брате хришћанине! Ти немаш губу, већ грех толико велики, због кога је пао Деница са небеса, грех толико велики, због кога је изгнан Адам из раја, због којега је Бог послао потоп и покрио земљу, грех којим си увредио Бога, лишио се благодати и због тога, постао достојан вечних мука. За опроштај тога греха да ти је Бог рекао: иди подвизавај се са сузама целог свога живота, или, пођи на страдање за име Моје, зар ти то не би учинио? Не, ти би то морао учинити са радошћу, уместо тога да се вечно мучиш у паклу, боље је помучити себе мало у подвизима; уместо да се вечно живи у мукама, боље је једанпут умрети у мукама Да ти је казао пророк што велико, не би учинио? (2. Цар. 5;13). Али чак ни то Бог није наредио. Он је заповедио најлакши и најкраћи пут: пођи, рекао је Он, не на подвиге, не на муке, пођи свештеницима, таквим као и ти људима, пред њима кажи свој недуг, испричај свој грех. Они имају власт да опросте, сву моћ да исцеле. Што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18; 18). Ти признајеш своју слабост, исповедаш свој грех и о, чуда, чим отвори духовник овде на земљи своја уста да би рекао: „Чедо, отпуштају ти се греси твоји", „Отпуштају ти се греси твоји", одговара озго и Небески Отац. „Праштам ти", говори на земљи свештеник, „Праштам ти", одговара озго Син и Слово Божје. „Разрешавам те", одређује овде јереј, и одмах то потписује и потврђује Дух Свети. О, чуда, понављам, при изговарању тих свемоћних речи, то бескрајно зло се уништило, безмерна тешкоћа је спала, смртна мука је исцељена, грех је разрешен. „О велико човекољубље, о неизмерна благости", узвикује божанствени Златоуст, „Бог оправдава грешника тог часа, чим он исповеди грех свој и да обећање да га неће чинити у будућности". Има ли друге веће болести од греха? Има ли исцелења лакшег него тај опроштај? Хришћанине, да ти је Бог наредио, ради опроштаја, да ти урадиш него друго теже дело, ти то не би урадио. Сада ти Он наређује да урадиш тако лаку ствар и ти то не чиниш? Да ти је велику реч рекао Бог, не би ли је испунио? А, ако ти каже: Идите и покажите се свештеницима (Лк. 17; 14), неђеш ли то урадити? Једна је од ове две ствари: ако ти хоћеш да урадиш онда је потребно урадити то што пре, а ако нећеш то да урадиш сада, то је знак да ти то нећеш урадити уопште.

II

У данашњој причи о раслабљеноме, ја сам запазио једну ствар, која се и у наше време догађа скоро свакодневно. Дошао је, једанпут, Исус Христос у Капернаум, и ушавши у некакву кућу, почео је да поучава. Чуо је народ да Он поучава и дошао је у тако великом броју да је немогуће било доћи до врата те куће. И како не доћи, како не слушати те божанске речи Богопознања и вечнога живота? Жедна кошута тако жудно не трчи на воду, како су гомиле стремиле да се насите проповедима Спаситеља? И чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе. И казиваше им ријеч (Мк. 2; 1, 2). Тада четворица на рукама доносе раслабљенога. Запазите ово: да би грешна душа пошла духовноме лекару ради добијања опроштаја од грехова, она мора имати четири врлине: прво - веру, да би она увек без колебања веровала да ће помоћу исповести добити опроштај; друго - љубав, да би она волела Бога и ближњега, омрзнувши све своје раније страсти, да би она опраштала ближњему сваку кривицу; треће - наду, да би се душа чврсто надала на благодат и помоћ Божју; четврто - скрушеност, да би она заиста жалила за учињеним гресима. Ја сам запазио да је данашњи раслабљени болестан од две болести: душевног греха и телесне раслабљености. Христос га је исцелио од оба недуга, прво од болести душевне: Синко, опраштају ти се гријеси твоји! (Мк. 2;5), а затим од болести телесне: Устани и узми одар свој, и иди дому своме (Мк. 2;11). Када је Христос исцелио његову душу, многи су говорили: Шта овај тако хули на Бога? (Мк. 2;7), а кад је исцелио тело, сви су се задивили и прославили Бога: ...да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако нешто не видјесмо (Мк. 2; 12). Значи, људи низашта не сматрају исцељење душе, а цене само исцељење тела. Разболи ли се неко од вас хришћана,  његову  постељу окружују забринута  и уплашена жена, ожалошћена деца, ту су слуге спремне на сваку наредбу, ту су рођаци и пријатељи, који су дошли ради утехе. Тај болесник, наравно, није свети човек, обучен је у тело и живи у свету. Ко зна колико и каквих греха има на души? И тако, он је болестан и грешан. Али, ако неко каже рођацима болесника да је неопходно позвати духовника, да би он исцелио болесника од грехова, њима се чини да он говори увредљиве речи: Шта овај тако хули на Бога? (Мк. 2;7). Сва брига и усрђе уперени су на то да се позове лекар и то не један већ неколико, да би они припремили лекове. Чине ли се молитве, раздаје ли се милостиња; никада се то не чини да би Бог опростио грехе болесника, већ да би му даровао здравље. Није тако Христос поступио са данашњим раслабљеним: прво га је Он исцелио од греха, а затим од болести; да бисмо ми схватили да је у болести прво потребно позвати духовника. Зар је исповест смртна казна? Телесна болест врло често произилази од греха душе. Исцелимо прво душу и тада ће се исцелити и тело. Грех - то је корен, а болести то су гране. Ако се у почетку сасече корен, онда ће саме гране спасти. И шта произилази? Ми чекамо последњи тренутак када зло ојача, када код болесника више нису здрави ни осећање, ни разум, када он ништа не зна и ништа не схвата. Тада, какву исповест, какво исправљење може принети тај несрећник? O, када тога више не би било, а истина је да мноштво хришћана умире не покајавши се и да им наше речи да позову духовника изгледају увредљиво. То је велика заблуда. Зар душа није важнија од тела? Наравно, кад болује тело, болује и душа. Одакле ћемо почети лечење? Од главе! Са подсмехом говоре о једном живописцу, који је почињао портрете од ногу и, врло често, покривши све платно другим деловима тела, није му остајало места за главу'. Какав смешан портрет. Какав недосетљиви живописац! Требало је да почне од главе да би насликао нешто прилично. Шта хоћу овим да кажем? Лечење је потребно почети од душе, од најглавнијег, а затим, мислити о телу. Нека дође прво духовник, да ти опрости грехе, да ти каже: Синко, опраштају ти се гријеси твоји! (Мк. 2;5), а затим са благодаћу и помоћу Божјом, лекар ће исцелити њега од болести: Устани и узми одар свој, и иди дому своме (Мк. 2; 11).

        Извор: Светитељ Илија Мињати – Кефалонијски Епископ Керникски и Калавритски, „О исповести и Светом Причешћу'', са издања Свете Тројице – Сергијеве Лавре 1902. године, Православна народна хришћанска заједница Крагујевац, 2000. год.

            Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( уторак, 14 фебруар 2012 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 36 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Не понеси се мудрошћу. Ни туђом, јер није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много. Ниједна лампа не гори док се не долива. Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.

+ + +

„Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.

+ + +

Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.