header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Авро Манхатан: Католичка кампања порицања, забашуривања и фалсиф.
Авро Манхатан: Католичка кампања порицања, забашуривања и фалсиф. Штампај Е-пошта
уторак, 17 март 2009

Гласови о насилном католичењу и усташком покољу почели су да се чују из Независне католичке државе Хрватске још у самом почетку. У прво време једва да је ико веровао. Како би ико могао убијати народ због вере је немогуће схватити у XX веку.

Ипак причања појединих сведока, ако томе додамо приче италијанских фашистичких трупа, чак и нацистичких, не могу се вечито занемаривати. Треба узети у обзир чињеницу да су многи учесници у писмима својим кућама описивали злочине Хрвата, понеки су их чак и фотографисали.

Када се, најзад, ови злочини нису могли више порицати, пуштени су гласови да је то анти-католичка пропаганда, анти-хрватске лажи, уствари чак и "гестаповске" измишљотине. Хрвати и њихови католички помагачи су оптуживали редом: - нацисте, комунисте, Србе, чак и Савезнике за гнусна оптуживања.

Како су се докази, међутим, гомилали, били су најзад принуђени да прихвате три добро смишљене тактике, које су спроводили са истовременом постојаношћу: (а) спречавање доласка нових вести; (б) извртање или умањивање, чак и порицање оног што је већ познато; и (в) уношење забуне у кампању противречностима у приказивању догађаја у Хрватској.

Интриге, лажи, завере и потпуно фалсификовање усмерена у том правцу су постала сама по се би велика стратегија. Ми ћемо се задовољити са неколико карактеристичних примера пошто је сваки карактеристичан за методе примењене од самог почетка.

Слика 1
Image

Слика 1. Папа Пије XII (1939-1958), најамбициознији, најбезобзирнији и најокрутнији папа овога столећа. Изванредан дипломата, лукав политичар и верски варалица. Ове црте карактера, направиле су од њега једну суверену личност за наше време. Био је парњак својим друговима фашистичким и комунистичким диктаторима. Он је више него ико други ван Немачке, помогао Хитлеру да дође на власт. Ово је учинио тиме што је гурао немачку католичку партију и високе католичке воће, да помажу Фурера. За Пија XII комунизам је био права напаст. После Првог светског рата он је повезао Цркву са италијанским, шпанским и немачким фапизмом, а са САД после Другог светског рата. Он је био главни подстрекач на хладни рат који је следовао.

Поред тога што је био окрутан у политичким стварима, он је био бозобзиран у верским. Он је сам себе претварао у свеца путем такозваних чуда. Тврдио је да је лично Дева Марија извршила чудо за њега. Исто тако он је тврдио да га је нико други, већ сам Исус Христос посетио и са њим разговарао.

Он је такође протежирао своју родбину тиме и додељивао незаслужене титуле, богатство и привилегије његовој сопственој породици.

Био је неуротичан и параноик, слично Хитлеру и Стаљину. Он је претворио католичку цркву у светски политички инструменат, искоришћујући католичке масе као политичке пионе за своју личну идеолошку игру.

Слика 2
Image

Слика 2. АНТЕ ПАВЕЛИЋ. Испиратор, творац и вођа независне католичке државе Хрватске. Он је применио тероризам, политичку крајност и верски фанатизам са таквом окрутношћу да је превазишао чак и своја два главна фашистичка протектора, Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера.

Он је био мозак иза убиства Краља Александра и других политичких убистава која су се десила пре распадања Југославије, а затим изградње његове супер-нацистичке, супер-католичке независне усташке Хрватске. Он је уживао заштиту папе Пија XII, који му је помагао дипломатским и новчаним средствима до постигне свој главни циљ

Када је усташка Хрватска пропала, Павелић се сакрио у Ватикану, па онда прерушен у калуђера побегао у Аргентину, где је формирао усташку владу, чекајући на "ДАН". Разне католичке јерархије су му отворено помагале у изгнанству. А предратна терористичка дела је обновио. И сам Павелић постао је жртва покушаног атентата. Умро је ускоро после смрти његова два главна црквена помагача, папе Пија XII и кардинала Степинца, још увек маштајући о васкрсењу нове католичке усташке Хрватске.

Др. Милош Секулић, 1941. г., у Југославији, која је тада била окупирана од нациста, добио је мисију војне, политичке и верске природе: - да пренесе извесна важна документа до Савезничког главног штаба у Лондону. Тај задатак су му поверили Ђенерал Михајловић, вођа Четничких снага, Епископ Српске православне цркве и вођство Српске земљорадничке странке.

Пошто је примио задатак, он је пошао на опасни пут из Југославије и срећно стигао у Турску, Истанбул, 27-ог септембра 1941. Јуословенска избегличка влада у Лондону је била обавештена о задатку Др. Секулића, и предложила 6-ог октобра 1941., на иницијативу свог председника, ђенерала Симовића, да пут у Лондон финансира Влада. С обзиром на важност докторове мисије председников предлог је једногласно прихваћен.

Уз благослов Југословенске зладе, Др. Секулић, тада, је пошао у Египат. Из Египта је продужио у Судан, одатле у Конго, и коначно у Лагос. Потребно је узети у обзир да су у том периоду фашистичка и нацистичка војске имале под влашћу северну Африку и Средоземно море. Кад је стигао у Лагос, морао се, међутим, зауставити. Авионска карта није била плаћена за даљи пут. Новчана помоћ је престала. Шта се десило?

Министар финансија Јутословенске владе, католик и Хрват, није платио целу карту.

Онемогућен да продужи, Др.Секулић, са својим документима, морао је да остане у срцу Африке за недогледно време. Докази о насилном католичењу и католичким клањима на тај начин не би никад могли стићи до Савезника. Или, ако стигну то би било у великом  задоцњењу.

Хрватски план је готово успео, али се умешала племенитост једног Чехословака, директора "БАТЕ" у Лагосу.

Др. Секулић је донео у Лондон два важна документа: један скривен у ђону ципела, а други ушивен у поставу одела: (а) мапу Михајловићевог четничког главног штаба, (б) два апела Српске православне цркве, послата прво ђенералу Шредеру, главном команданту нацистичких окупационих снага у Србији, а после ђенералу Дункелману, који је заменио ђенерала Шредера.У ова два апела, Српска православна црква је молила нацистичке генерале да интервенишу да Анте Павелић престане са покољем Срба.

МЕМОРАНДУМ Српске православне цркве упућен г. Дункелману,  заповеднику оружане силе у Србији, августа месеца 1941.  године, поред осталог    почиње овако: -

"...Од самог оснивања хрватске државе почео је прогон народа Српског... По одласку немачких и италијанских окупаторских трупа са подручја хрватске државе (1941. године), прогони, пљачка, мучење и убијање Срба, које је дотле било ограничено, претворило се у хајку на Србе и масовно убијање и добило карактер потпуног истребљења народа српског. Министри хрватски: др. Миле Будак, др. Милован Жанић, др. Мирко Пук, и стожерник др. Виктор Гутић натецали су се који ће што више да надражи народ хрватски против Срба и да у њему пробуди најниже инстинкте зверске.

"Ови говори министара хрватских проведени су у дело и настало је масовно одвођење Срба у концентрационе логоре, истеривање из земље и безобзирно убијање и људи и жена и деце. Одведени су свештеници српски са породицама, матичне књиге православне предате су жупницима католичким, цркве српске рушене, манастири пљачкани, а народ српски присиљаван да остави своју православну веру и прелази у католичку. У свим овим неделима имало је нажалост удела и католичко свештенство...

"Претпостављамо према вестима које и у последње време стижу и које говоре о страховитим масовним убиствима, да број убијених надмашује невероватно високу цифру од 180.000 жртава...

"Једна од првих жртава усташких терора био је бањалучки епископ Платон, са протом Душаном Суботићем из Босанске Градишке. Они су убијени ноћу између 5. и 6. јуна 1941. на путу између Бања Луке и Котор Вароши и бачени у реку Врбању, која је избацила њихове лешеве.

"Прота Добросавњевић Бранко из Вољуна, срез слуњски. Усташе су му наредили да ископа гроб за свога сина студента. Када је то учинио сина су му довели над раку, мучили га пред њим толко да је због злостављања издахнуо. Затим су наредили оцу да над мртвим сином изврши опело. За време опела три пута је прота Бранко падао у несвест, али су га кундацима присиљавали да доврши опело. Најзад и он је сам злостављен и убијен на истом месту. Проту и сина убио је усташки повереник Изан Сајфар, по занимању учитељ...

"Свештеник Ђорђе Богић из Нашица убијен 17.-г јуна. 1941... Усташе су везале свештеника Богића за једно дрво, после чега је настало мучење. Одсекли су му уши, нос, језик и браду заједно са кожом... Затим су му ископали очи и када су видели да још увек стоји усправно распорили су му груди... Иза тога су плануле пушке...

"...Душан Бранковић, народни посланик, који је заклан са протом Врањешевићем у Крупи код Бања Луке 19. јуна 1941....

"Близу Грачаца убијен је др. Вељко Торбица, лекар. Њему су Усташе секли ножем дубоке бразде на грудима, сипали со у ране, зашивали и шивећи питали своју жртву: "Да ли је, докторе, успела операција?"

"Милош Теслић, индустријалац из Сиска, мучен је на нарочито зверски начин. Сава је избацила његов леш са ископаним очима, унакаженим лицем и страшно избоденим и искасапљеним телом, тако да му је грудни кош зјапио отворен. Усташе насмејаног лица фотографисале су се поред своје жртве...

"...Такође је протеран из Загреба тешко оболели митрополит Доситеј, а из Мостара епископ Николај, којег су Усташе страшно малтретирали и мучили, чупајући им браду и пребијајући их. Према сигурним и провереним вестима Усташе су 17. јула, 1941., одвели из Плашког владику Саву Трлајића у непознатом правцу... Данас на територији Хрватске нема више ни једног свештеника, сем оних у казаматима. Када се зна да на тој територији има осам православних епархија, с великим бројем свештеника, онда се може схватити и сав ужас ових мера. На тај начин православни и српски народ остаје без духовних пастира, препуштен на милост и немилост усташким католичким властима..."

У Меморандуму је затим дат бројни приказ злочина које су извршиле Усташе дотле, од којих смо неке већ споменули.

Суочени са таквим доказима, католички пропагандисти су почели кампању порицања и фалсификовања.

Почели су тиме што су пустили глас да је Др. Секулић био гестаповски агент. Иако је Др. Секулић одмах по приспећу у Лондон био примљен од стране г. Леополда Емерија, министра за Индију и десне руке Винстона Черчила, тадањег британског председника владе.

У исто време су тврдили да су "приче о злочинима" биле лажи. Сава Косановић, југословенски министар, изјавио је у Сједињеним америчким државама: "То је дело нацистичке и фашистичке пропаганде... којима су извесне особе населе као наивни саучесници." (новембра 1941.)

Други су тврдили да су САМО УСТАШЕ починиле злочине. "Ја одбијам све покушаје тврдњи да су Хрвати учествовали са Павелићем и Усташама“,  изјавио је католички Хрват Др. Шубашић, Бан Хрватске у изгнанству, "или покушај да се оптуже за почињене покоље... ако су почињени!“ - закључио је он. (15. новембар 1941.)

Упркос одбијања и фалсификовања остаје чињеница да су хрватска недела почињена. И нико није знао боље о њиховој аутентичности него Југословенска влада. Да ли је она требала да подигне свој глас по апелу Српске православне цркве?

Томе је уследила озбиљна криза. Хрватски и словеначки чланови, све католици, претили су Влади непоправивим расцепом.

Не сме се заборавити да је у то време најважнија брига Владе у изгнанству била да буде уједињена, т.ј. да очува заједницу три главне националности - Србе, Хрвате и Словенце - који су сачињавали Југославију, и тако спрече расцеп краљевства, које је истовремено представљало уједињени фронт против Хитлера.

Да би се избегао главни расцеп, Влада је најзад дефинитивно-одлучила да НЕ објави вести о покољима. Уствари, да ћути, и чак да потпуно порекне да су се и десили.

Упркос ове одлуке, међутим, новости су ускоро изашле на видело.

ЊУС ХРОНИКЛ је објавио чланак о томе (3. јануара 1942.): - "180,000 је страдало Срба у терору. Масовна убијања људи, жена и деце је описао Архиепископ Српске православне цркве у документу који је стигао у Југословенско посланство у Лондону. То је најужаснији запис о бестијалности која је до сада забележена у овом рату...У селу Корито, бележи Архиепископ, 163 сељака била су мучена, везана у групе по три и бачена у јаму. Неки су још били живи, тако да су Усташе бациле у јаму бомбе да би их докончали..."

"...266 жртава је бачено у ову јаму. Затим су посути бензином и спаљени. Више од 600 лица је убијено у околини Крупе између 25. и 30. јула. Већина их је била исечена на комаде ножевима, секирама и срповима, У једном месту четири православна Србина су била разапета на вратима њихових кућа, мучена и коначно убијена ножевима“, јавља ДЕЈЛИ ТЕЛЕГРАФ (3. јануара 1942.). "Било је предложено да имена (криминалаца) треба да дођу пред интернационални суд правде после рата."

Чланци у штампи су изазвали сензацију. Било је протеста с обе стране Атлантика, на челу са Кантерберијским архиепископом.

Католици су почели двојаку кампању умањивања и фалсификовања.

Један од најуспешнијих покретача био је амерички католички левичар, словеначког    порекла, Јуј Адамич. Адамич се заложио да докаже америчком народу да су покољи измишљени. Или, ако су истинити, да су били претерани. И напослетку, али не као неважно, да је "четнички курир",како је назвао др. Секулића, био нацистички агент.

Пошто је Адамичева тактика била углавном опште прихваћена у току и после рата, ваљало би да се расмотри.

По њему: "сва недела су пропаганда... да потстрекну анти-католицизам..." Међутим, да би се створио утисак "непристрастности", Адамич је узгред објаснио у књизи под насловом "МОЈА ДОМОВИНА", како је он схватио ствар.

"Шта ми можемо учинити", писао је, осврћући се на вести о хрватским ужасима. "Може бити да има нешто основе за ужасне приче.....(обратите пажњу на његово нерадо дато признање)...Ни један из наше мале групе у Њујорку није успео да уђе у окупирану Југославију да испита чињенице. Најближе докле смо доспели био је Лондон.

"Следећи закључак произилази из чињеница добивених и повезаних", наставља он. "Покољи над Србима у Хрватској извршени су на велико. Али", коментарише он, "тотални број жртава не може бити никако ни близу 180.000 (најнижа цифра која је дотада забележена). Поуздан прорачун из саме Југославије износи САМО ДЕСЕТАК ХИЉАДА."

Друго, "покоље није извршио хрватски народ, - него Усташи."

Треће, "Да, католички свештеници су покатоличили православце", Адамич је признао, али "католичке свештенике у Хрватској пратили су усташки убилачки одреди и "преобраћање" хиљада Срба у католичанство било је под претњом смрти од усташких пушака, ИСТО КАО ШТО СУ ШПАНСКИ ПОПОВИ БИЛИ ПРАЋЕНИ КОНКВИСТАДОРИМА ПРИ КАТОЛИЧЕЊУ ИНДИЈАНАЦА ЈУЖНЕ АМЕРИКЕ."

Адамич није могао порицати постојање фотографија. Али нико у њих не може веровати, коментарисао је он. Ево његових речи: -

"Фотографије покоља постоје. Ја сам их видео. Неке су тако ужасне да стаје дах. Слике ужасних гомила телеса, глава и огрлица од људских очију. ...Али само неколико изгледају аутентичне... јасно је да су многе од њих монтиране геста повским фотографима. А две-три слике католичких свештеника су уствари преобучени Усташе."

После овога Адамич је оцртао његов сопствени закључак: -

"СВЕ ИЛИ ВЕЋИНА фотографија", рекао је, "биле су снимљене од стране гестаповских агената који су их пренели српском православном свештенству... Православни свештеници су реаговали баш онако као што је Гестапо очекивао... Они морају да доставе ове информације Јутословенској влади у Лондону... Гестапо је помогао да се то обави. Српски курир, Др. Секулић, изашао је из окупиране Југославије са немачким и квизлиншким пасошем... и дао фотографије, извештај марионетског бискупа, и остала документа - све одобрено од Гестапоа - југословенским дипломатским представницима у Истанбулу. Материјал је тада брзо пренешен у Лондон по истом куруру, Секулићу... Британске власти су га ухапсиле... као нацистичког агента... али је био ослобођен на инсистираље југословенске владине тајне клике.

"Тајна клика", наставља Адамич, "послала је гестаповске информације о покољима преко дипломатске поште Фотићу у Вашингтон и другде... Такође је послала информације Кантерберијскоме бискупу, који је реаговао исто тако као клика, и како је Хитлер желео... и томе слично.

Слика 3
Image

СЛИКА 3. Президент Јужног Вјетнама Нго Динх Дием. Президент Дием је био фанатички католик који је владао Јужним Вјетнамом гвозденом песницом. Он је претворио Председништво у стварну католичку диктатуру, коју је употребио да сруши своје верске и политичке противнике крајњом окрутношћу. Прогањао је некатолике, и нарочито будисте. Својим опрезним методама он је умео да проузрокује раздор у војсци и Влади. То је евентуално одвело војној интервенцији САД у Јужном Вјетнаму. Владао је путем духовног и политичког терора двојице његове браће, исто тако фанатичких католика, од којих је један био Шеф тајне полиције а други надбискуп Хуе.

Президент Дием је најпре био "усађен" у Председништво од стране кардинала Спелмана и Папе Пија XII.

Будистички калуђери су вршили самоубиства путем самоспаљивања у знак протеста против прогањања.

Дием и један од његове браће, били су убијени одмах после Мисе 1963 године.

 

Слика 4
Image

СЛИКА 4. Ватикан и фашизам су помагали један другог од почетка. Папа Пије ХI (1922-1939) наредио је шефу италијанске католичке партије да партију распусти (1926) да би се боље средио Мусолинијев режим. Мусолини је преговарао о Латеранском угсвору и Конкордату са Црквом (1926-1929).

Благодарећи првом Ватикан је постао суверена држава у самом Риму. Док је други доделио огромне привилегије и католицизом био проглашен, за једину религију фашистичке Италије, коју је пуним срцем Ватикан подржавао.

Бискупи су се заклели на верност фашистичкој диктатури, а свештенству је било наређено да јој се никада не противе, или кураже своје стадо да јој шкоде. У црквама су читане молитве и за Мусолинија и за фашизам. Свештеници су постали чланови фапистичке партије, па чак и њени функционери,

Један од главних присталица фашистичко-ватиканског пакта био је монсињор Е. Пачели (будући Папа Пије XII), тада у Немачкој. Бегов брат, адвокат, постао је један од главних тајних преговарача. Он се види на фотографији како стоји иза кардинала...Доцније, папски нунцио у Немачкој, монсињор Е. Пачели, постарао се да његов брат постане Принц.

Адамичева тактика је била исувише добра да би се пренебрегла. Он је био католички претеча још једног католичког стручњака у извртању истине, који је оптуживао САД деценију доцније, Јосифа Маккартија. Као и у случају сенатора, тако и код Адамича, моћна католичка машинерија је покренута да подупре Адамичеву линију.

Католици, штампа и радио под католичком контролом, као и савезничке владе су само наставиле. Резултат: злочини су сведени на минимум, њихова веродостојност је била у питању, ако није схваћена као антикатоличка пропаганда, и коначно заборављени.

Да се Адамичева агитација задовољила с тиме, и то би било доста лоше. Али он је успео да спречи да истина доспе до штабова који су имали ауторитет да спрече продужење оваквог стања. На пример, Президент САД. Јер Адамич и његове присталице су, уствари, успели да придобију за себе Председника Рузвелта лично.

Перфидност Адамичеве технике је могуће оценити по чињеници да се у случају др. Секулића умешао и суд. Још једна криво оптужена жртва: Винстон Черчил. Адамичева књига, "ВЕЧЕРА У БЕЛОЈ КУЋИ", (цитат из судског извештаја, 15 јануара, 1947.) "вечера коју је у Белој кући приредио покојни председник Рузвелт, којој је присуствовао Винстон Черчил, тада председник владе, као и аутор. Почевши од те вечере, књига наставља са критиком г.Черчила лично... као и његовог рада и ПРЕТПОСТАВЉЕНЕ политике у односу на рат..."

У овој књизи је Адамич импутирао да "мотиви британске политике у Грчкој били су бар делимично повезани са чињеницом да је банка ХАМБРО у Лондону, главни британски кредитор Гчке (која добија до 17% од зајмова), извукла Винстона Черчила из банкротства 1912...“

"Већу клевету особе која има тако висок положај као Черчил тешко је измислити... Али примедба начињена о плаћању није ништа у поређењу да је у својству председника владе дозволио да лична осећања и лични интереси преовладају и утичу на политику и руковођење јавних поолова Владе којој је он био на челу, а поготову у погледу поступака у рату у којем је крв  текла."(1)

Черчил, као и Секулић, тужио га суду за клевету.

Четири године касније, 1951, Адамич је био убијен у Милфорду, САД.

Истина о католичким покољима и насилном католичењу остала је магловита код многих: не само ради своје невероватности, већ такође и због католичке агитације.

И сам аутор ове књиге је неколико година био према овој ствари скептичан. Навикнут на збуњујућу технику ратне пропаганде (пошто је у то време био упослен у савезничкој обавештајној и политичкој служби), чак је и после сусрета са Др. Секулићем био скептичан према хрватским злочинима. Требало је неколико година да је најзад био убеђен у њихову веродостојност. За то време био је у додиру са Југословенима свих слојева. Од ђенерала Мирковића, човека који је оборио Југословенску владу када је потписала и пакт са Хитлером, и тако је превео своју земљу на страну Савезника (1941.) све до најскромнијег физичкоу радника.

Не задовољавајући се само са тиме, аутор је лично испитивао бројне православне Србе, чак и католичке Хрвате, који су били очевидци усташких покоља. Чак је срео и неке жртве које су избегле смрт. Још је к томе, 20. маја 1951. год. аутор одржао специјални састанак у Лондону са Др. Секулићем и Ђенералом Мирковићем. Ту су присуствовале и жртве Усташа које живе у Енглеској, од којих су затим примљена документа. Све са аутентичним именима, датумима и местима.

Један преживели, Војислав Живанић, је испричао типичан случај (име оца, Ђоко; брата, Богољуб), из Ђуковског, пред сведоцима и под заклетвом, што је већ спменуто. Јуна 1943., један усташки одред, пролазећи кроз село Зијимет,покупио је 74 сељака, затворио их у кровињару и запалио. Међу жртвама је била тетка очевидца и њено двоје деце. Овај човек је изгубио 25 чланова породице, све живи спаљени.

Аутор ове књиге није био једини који је сумњао у хрватску мору. Хиљаде су делиле његов скептицизам. Резултат грозног католичког чишћења мозга"-пропаганде, спровођене од стране католика који су прихватили Адамичеву технику.

Једна од првих жртава била је угледна личност, која због свог положаја као и свога мужа придавала је значајну важност штети коју су Адамичеви католички фалсификати историје причинили на одговорним местима.

Не дуго пошто је Винстон Черчил оптужио Адамича судски (1947.), аутор књиге, на једном приватном ручку у Апер брук стриту, Мејфер, Лондон, срео је Госпођу Елеонору Рузвелт, супругу покојног америчког председника. Пошто је у то време аутор био заузет истраживањима у питању аутентичности усташких злочина, питао је Госпођу Рузвелт јели икада чула о њима.

"Једни од најгорих, ако не и најгори, злочини рата", био је њен непосредан одговор. "Ја сам чула о томе зими 1941-2. Како ја тако ни мој муж у почетку нисмо веровали да је истина."

"И ја такође нисам веровао", коментарисао је аутор. "Сматрао сам да је то пропаганда."

"Исто смо и ми мислили", одговорила је Госпођа Рузвелт. "Католичка агитација била је најјача у Белој кући током година."

Је ли икада чула о америчком писцу, Адамичу?

Да. Један од многих који су убеђивали њеног мужа да су приче о злочинима у Хрватској дело нацистичке пропаганде.

Да ли би могла објаснити зашто су ови католички злочини мање познати од нацистичких?

"Више нема нацистичке Немачке", одговорила је Госпођа Рузвелт. "А Католичка црква је још са нама. И то снажнија него икада. Са својом сопственом штампом и светском штампом уза се. Било шта што се објави о злочинима у будућности неће се веровати..."

Аутор јој је на то рекао како пише књигу о томе.

"Ваша књига може да стекне известан број при сталица", одговорила је, "Али шта са стотинама милиона који су придобијени католичком пропагандом "чишћења мозга"?"

Неколико година доцније, 1953., када је књига већ била објављена, иако су два издања била продата у току неколико недеља, ни британска ни америчка штампа нису се усудиле да то помињу.

Југословенска влада је купила неколико хиљада примерака, који су бесплатно подељени чдановима Доњег и Горњег дома.

Осим свеопштег ћутања у оба Дома, једини коментари који су стигли до аутора били су "потпуна бесмислица", "којештарије" и "случај који припада прошлости". Чак "ако је ово истина, чему сада то оживљавати?"

Госпођа Рузвелт је  била у праву.(2)

У току 1942., међутим, истина о покољима је коначно доспела у спољашњи свет. И док је већина католика порицала или их свела на минимум не мали број се ужасавао. На пример, Др. Иван Чок, католик и Словенац, завршио је 15-ог марта 1942. г. радио емисију речима: "Неподмитљива и праведна рука ће свакако стићи кризве да их казни безобзирно!"

Још један Словенац, Др. Кухар, католички свештекик, у КАТОЛИЧКОМ ГЛАСНИКУ од 20. фебр. 1942., и у листу КАТОЛИЧКО ВРЕМЕ, 22. фебруара 1942., осудио је хрватске методе насилног католичења. "Ми католици...имамо право и дужност нам је да осудимо што жешће свако преобраћање у нашу веру насилним путем", писао је.

Др. Вилдер, Хрват и католик, у току једне радио-емисије осудио је не само покоље, него и оне који су их ћутке охрабрили. "Православни су насилно обраћани у католицизам, а ипак ми не чујемо ни једну реч протеста од стране надбискупа Степинца", рекао је (16. марта 1942.).

Још један Хрват католик, А. Јерић, који је по бегао из Југославије, издао је декларацију заједно са далматинским Хрватом Мате Русковићем 23. јула 1943. г.: "Протестујемо против масовних покоља и насилног покатоличавања српског православног живља..."

Католици, као и некатолици, не само да су протествовали, већ су се и обраћали католичким властима, како у Хрватској, тако и у Риму. Њихови протести, међутим, нису имали одзива. Док су Надбискуп Степинац и Папа Пије XII настављали да се још више захваљују на милосрђу Свевишњег за пораст броја насилно покатоличених, почели су се чути гласови протеста све више и више, како у Хрватској тако и ван ње.

Незадовољство оних који су у почетку сматрали ове новости као груби облик антикатоличке-пропаганде, када су поуздане информације почеле да се шире и узеле маха, појавило се чуђење а потом ужас. Апели су упућивани Степинпу, Папи и  савезницима широм Европе. Нису их упућивали само Срби, који су са пуно права обавештавали јавност, него и католици, који нису могли прихватити такво крвљу умрљано унижавање своје религије. Неки су слали ужасавајуће протесте Надбискупу Степинпу, па директно и Ватикану. Вероватно један од најзначајнијих је написао Првислав Грисогоно.

Грисогоно је био министар Краљевине Јутослазије, Хрват и католик. У ствари није било боље написаног апела: Који би потстакао цркву брижљиво бираним и скрупулозно одмереним речима: -

"Ваша светости!

"Обраћам Вам се као човек човеку, хришћанин хришћанину.

"Од првих дана Независне Државе Хрватске Срби су били клани у Госпићу, Гудовцу, Босанској Крајини итд.) и ови покољи трају до данашњих дана."

После ових речи он набраја неке од почињених злочина. Затим закључује: -

"Зашто Вам ово пишем? Ево разлога: У свим овим безпримерним злочинима, горим од безбожничких, наша Католичка црква је учествовала на два начина. Прво, велики број свештеника, клера, калуђера и организованих католика омладинаца актизно су узели учешће у свим овим злочинима, али што је још страшније католички свештеници су чак били логорски и одредски команданти, и као такви наређивали или толерисали ужасна мучења, убиства и покоље хришћана. Све то се није могло обавити без дозволе њихових бискупа, и чак ако је било учињено, то је требало изнети пред Црквени суд и рашчинити, Пошто се ово није десило, очевидно бискупи су прећутно, бар дали свој пристанак.

"Католичка црква је користила сва средства да насилно покатоличи остатке Срба... Срем је преплављен лецима бискупа Акшамовића, штампаним у сопственој штампарији у Ђакову. Позивао је Србе, путем тих летака, да спасу своје животе и имовину, препоручујући им католичку веру.

"Шта ће бити са нама Хрватима ако се створи утисак да смо сви узели учешће у озим злочинима до краја?

"Опет је дужност Цркве да подигне свој глас: прво, зато што је то Христова црква; друго, зато што је свемоћна.

"Обраћам се Вама поводом ових страшних злочина, да спасете моју душу, и остављам Вама да нађете начин и спасете и своју.

Потписани: Првислав Грисогоно, бивши министар Краљевине Југославије У Земуну, фебруара 8, 1942."

Не задовољавајући се само са тиме, Др. Грисогоно је послао још једно писмо католичком Надбискупу у Београду, Др. Ујчићу, који је, изгледа имао разумевања за његову молбу. Ту је католик и бивши министар Југославије молио Надбискупа да умоли Папу који би могао да нареди католичкој јерархији да заустави све тежи усташки терор брзим пооштрењем црквене дисциплине и ако је потребно и коришћењем папине власти.  Да ли је београдски Надбискуп изјавио да су злочини чиста измишљотина или, бар јако претерани? Надбискуп није ништа порицао. Уствари је његов одговор потврдио њихову аутентичност. Уствари, изјавио је да је потпуно упознат са оним што се десило. Ево шта је писао Др. Грисогону:-

"Хвала Вам на Вашем писму. Извештаје о покољима већ сам примио из више различитих извора. ЈА САМ СВЕ УПУТИО ВАТИКАНУ, и верујем да ће све могуће бити учињено.“(3)

Вапаји цивилизованог света су слабо одјекивали у ходницима католичке јерархије, исто као и у Ватикану. Свети отац Папа и вредни Надбискуп остали су неми. Њихово ћутање је коштало живота 850.000 људи, жена и деце, у најкрвавијим и беспримерним верским покољима века.

ЗАР ТАКВА ЗЛА ДЕЛА МОЖЕ ДА ПОТСТАКНЕ РЕЛИГИЈА?!

Слика 6
Image

СЛИКА 5. Усташка банда пљачка празославне Србе пре но што ће их поубијати. Ова фотографи ја је начињена близу планине Козаре, 1942. г.

Пре но што поубијају своје заробљенике Усташе би веома често сакатили и мучили жртве.

Што се тиче православних цркава, Усташе су задржавали ствари од вредности за себе или су их делили са католичким оцима. Ови, не само да су примали "поклоне" већ су преносили имовину православних парохија на католичку цркву. Та имовина садржавала је и матичне књиге рођења и крштења, као и сва остала званична и полузванична документа.

Католички оци и Усташе су такође тражили новац да би сачували животе оних које су они покатоличили. На пример, католички свештеник из Огулина, канон Иван Микан, наплаћивао је 180 динара за свако насилно покрштавање. Само у селу Јасенак он је скупио 80.000 динара.

Католички манастири су били пуни православних драгоцености и ствари. Много од овог било је послато католичким бискупима.

Слика 6
Image

СЛИКА 6. Хитлер поздравља монсинора Тису, католичког свештеника, кога је он поставио за шефа државе - нацистичке творевине - Словачке, јануара 20., 1941.

Монсињор Тиса, вођа католика Словачке, сарађивао је са Хитлером пред распад републике Чехословачке.

Пре Другог светског рата он је водио нацистички настројене католике против централне владе у Прагу. Он је био у сталној вези посебно са папом Пијем XII, од кога је примао политичке директиве, и Адолфом Хитлером, са којим је планирао заверу о будућој војној окупацији републике Чехословачке.

Као што је Анте Павелић помогао да се спрове де распад Југославије да би створио своју независну католичку државу Хрватску под нацистичком заштитом, тако је и монсиаор Тиса непрестано радио на крајњој пропасти Чехословачке да би створио независну католичку државу Словачку, којом би он управљао као нацистичком квизлиншком државом. Мада он никада није применио тероризам Хрватске, ипак је монсињор Тиса остварио католичку диктатуру у којој је Црква била проглашена за врховну власт и где су католичке и нацистичке доктрине биле окрутно наметнуте у многим видовима и на све. После пада Хитлера, монсињор Тису су ликвидирали Савезници. Папа Пије XII је протествовао, говорећи да је монсињор Тиса био мученик за "верску слободу".

 _____________

Напомене за главу 9:

(1)ТАЈМС, Лондон, јануара 16, 1947. г.,

    СУДСКИ ИЗВЕШТАЈ, јануара 15, 1947.г., Високи правни суд.

        (2)ТЕРОР НАД ЈУГОСЛАВИЈОМ, Ватс, Лондон, 1953.г.

        (3)Аутентичност његовог одговора је лично потврдио син Др. Грисогона, Др. Н. Грисогоно, католик. За даље детаље види ИЗДАН САВЕЗНИК од Давида Мартина, 1946.г. Надбискуп Степинац је више пута писао Павелићу о прекрштавањима. Види дугачко писмо монсењора Степинца Павелићу о прекрштавањима, први пут превео и издао Хјуберт Батлер.

         Извор: Авро Манхатан, Католички терор данас, Paravision Publications Limited London, 1969.

Приређивач: "Борба за веру"

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 16 октобар 2014 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 44 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
МОЛИМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

+ + +

Молимо наше цењене посетиоце да се помоле Богу за здравље и спасење душе раба Божијег Александра.

Уредништво

+ + +
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.