Врховна Рада је у четвртак усвојила обраћање Константинопољском патријарху Вартоломеју позивајући га да изда томос о аутокефалности Украјинске Православне Цркве. Аутори документа позивају патријарха Вартоломеја да прогласи неважећим акт из 1686. године у којем је наводно «уз кршење канона» Кијевска митрополија припојена Московском патријархату.

О томе да ли ова иницијатива има перспективу и како гледати на форум на Криту у којем су одбиле да учествују четири помесне Православне Цркве (Руска, Грузијска, Бугарска и Антиохијска) у интервјуу за «Интерфакс-Религију» говори професор Московске духовне академије Алексеј Светозарски.

- Алексеје Константиновичу, молимо вас да прокоментаришете иницијативу посланика Врховне Раде.

- Колико схватам, у обраћању Раде се говори о томе да Украјинска Православна Црква која се налази у јединству с Руском Православном Црквом, у евхаристијском општењу, али не и административном, која има најшира овлашћења, најширу самосталност, треба да добије аутокефалност од патријарха Вартоломеја. С тачке гледишта учења о Цркви, канонике, на којој се граде односи између Цркава и односи унутар сваке појединачне Цркве то је потпуни нонсенс, апсурд.

Константинопољска патријаршија нема никаквог права да дарује, да дâ аутокефалност ако се не ради о делу саме Константинопољске Цркве, која се самоопределила на основу канонских правила и залаже се за то да јој буде дат статус аутокефалне, односно потпуно самоуправне Цркве.

Апсолутно је нејасно какве везе с тим има Константинопољ. И потпуно је нејасно зашто посланици Раде, за које не знамо којој конфесији припадају и да ли су уопште верујући, решавају питања црквеног уређења. Тим пре што је Рада државни орган, а у Украјини се стално објављује да постоји потпуна слобода вероисповести и да се држава не меша у црквене послове.

Очигледни су политичко мешање и политички пројекат који ће се завршити крахом, премда ће се можда наћи људи који ће се залагати за ову идеју. Али се надамо да ће Константинопољска патријаршија заузети разуман став, без обзира на напету ситуацију због Свеправославног Сабора и да ће имати довољно здравог разума и хришћанске трпељивости, те да ће се базирати на канонским правилима како не би дозволила нешто што се може претворити у катастрофу за многе православце у Украјини.

Са сигурношћу се може рећи да је овај пројекат потпуно политички и наводи нас да се сетимо различитих сличних процеса не само у СССР-у, већ и у Европи двадесетих-тридесетих година кад су различите државне структуре и државе активно покушавале да форматирају Цркве које би им ишле на руку. Наравно, он не може бити остварен, јер у Украјини има много непоколебљивих православаца који ће, наравно, остати у оквиру канонске Цркве и окупити се око свог поглавара – Блажењејшег митрополита Онуфрија, који је сличне покушаје одавно назвао чисто политичким пројектом који нема везе са црквеним животом.

- Очигледно је да је ова посланичка иницицијатива покренута у вези с форумом на Криту. Да ли се он може назвати Свеправославним Сабором?

- То није Свеправославни Сабор. У питању је конференција епископа, премда највиших звања. Али знамо да су поглавари у православној традицији први међу једнакима.

И наравно, све то има везе са идејом Константинопоља која се родилиа прилично касно, у XIX веку о томе да Васељенски (Константинопољски – «ИФ») патријарх због своје катедре, због своје титуле, има извесно право на одређени део православног света.

Наша схватања се разликују и то је један од разлога због којих ово саветовање није могло бити оржано. Ми постојање Православне Цркве видимо као братско јединство појединачних помесних Православних Цркава које проблематична питања треба да решавају заједно, а нипошто не по диктату некаквог «источног папе», тим пре врло малог папе, у неку руку карикатурног, уколико се не узима у обзир његово звање и високо достојанство. Амбиције не одговарају стварном положају.

- Да ли ће документа усвојена на критском форуму бити обавезујућа за оне који му не буду присуствовали?

- Имали смо занимљиво искуство кад је 1948. године одржано саветовање поглавара и представника Православних Цркава у Москви. Стаљин га није замислио само као Свеправосалвни Сабор, већ и као сабор на којем ће учествовати претхалкидонске Цркве. Ништа од тога се није остварило Усвојена су прилично важна документа, али пошто су грчке Цркве практично бојкотовале саветовање оне нису сматрале и не сматрају обавезујућим ове одлуке. Исто ће бити и овде.

Чини ми се да од самог почетка критски форум није требало назвати Сабором. Сам најављени дневни ред је ништаван, јер једноставно не садржи заиста актуелне проблеме који су се накупили у правосавном свету: некакве опште речи и очигледно, у перспективи – жеља да се прошире неке амбиције захваљујући коришћењу опште политичке ситуације у свету.

- Многи поводом дискусије око критског форума указују на утицај западних елита на Константинопољског патријарха и на његову тежњу ка Западу. Како се треба односити према овом аспекту?

- Може се рећи да је усмереност Константинопољског патријарха на Англосаксонце очигледна, и да га привачи Рим, што је за православца необјашњиво. Свако може да укуца на претраживачу «патријарх Вартоломеј» - он просто хоће из расе да искочи како би служио с Римским папом. До последњег момента заједно читају Јеванђеље, Символ вере, само што се не причешћује с папом. То је потпуно необјашњив моменат. Константинопољски патријарх је први човек који је честитао папи на Тргу светог Петра за време интронизације. Не мислим да то треба превише надувавати, али се мора узети у обзир.

Алексеј Светозарски, професор МДА

Са руског: Марина Тодић

Извор: „Интерфакс-Религија“

Преузето са: „Православие.ру“