header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow СВЕТ ОКО НАС arrow Вељко Ђурић Мишина: Зашто Србољуб Живановић прозива Музеј жртава геноцида?
Вељко Ђурић Мишина: Зашто Србољуб Живановић прозива Музеј жртава геноцида? Штампај Е-пошта
петак, 22 јул 2016

 Мада је 27. јануара 1995. године уписан у регистар, Музеј жртава геноцида као и да није постојао – готово да га и није било у јавности до пре две-три године. Захваљујући пре свега својим активностима – тематске изложбе, зборници радова, округли столови, конференције, научни скупови, телевизијске емисије, документарни филм – резултирало је његовим прихватањем као респектабилне институције.

На страну то, што као државна институција, јединствена у овом делу света, нема одговарајући третман код оних који воде државну политику: Музеј нема сталну поставку али има веома богат документациони центар, нема много запослених (пет радника: правник, библиотекар и троје кустоса историчара) али има неколико врсних спољних сарадника (пет-шест доктораната на студијама историје, рачунарски програмер, сликари, дизајнер).

С обзиром на то да је Музеј државна институција, нормално је да власт поставља директора, председника и чланове Управног и Надзорног одбора. Према слову Закона о оснивању и Статуту Музеја, директор одговара за све што се тиче Музеја – програми, планови, активности, финансије, однос са јавношћу итд.

Председник Управног одбора је епископ славонски господин Јован Ћулибрк, докторанд у Јад Вашему, у Јерусалиму у Израелу, аутор неколико запажених текстова о Другом светском рату. Он не прави програме рада, већ може да утиче на предлоге, он не води бригу о финансијама али је упознат са свим информација без обзиром на то да ли су добре или лоше. Стога свако истицање те функције (као и функције председника Одбора за Јасеновац и остала стратишта на територији бивше Југославије Сабора Српске православне цркве и председника Комисије за меморијализацију Старог сајмишта у Београду) уз његово име представља злонамеран потез. Епископ има своје име и своје ставове о многим питањима, то му нико не може да забрани. Његови ставови никако не морају да се поистовећују са оним што Музеј уради.

Музеј жртава геноцида је последих годину-две „мета“ неколицине залудних особа које, нападајући и прозивајући, искривљују слику о њему и наносе приличну штету у јавности.

Са своје стране, Музеј је спреман да дочека свакога добронамерног, па и злонамерног, саслуша и испрати по добром домаћинском обичају. Тако смо 11. маја дочекали и антрополога др Србољуба Живановића, лепо се испричали и растали уз лепе жеље. Но, као да неки ђаво у њему не мирује па га ево на Интернету с прозивкама. Ред је да му одговорим на прозивку која садржи гомилу неистина:

Попис жртава рата 1941-1945. година наложило је, у оквиру припреме захтева за ратну одштету од Западне Немачке, Савезно извршно Веће СФР Југославије (а не некакво Савезно министарство за рад, здравство и социјалну политику, како тврди Живановић) и он је спроведен 1964. године. Познато је да је попис третирао само ратне жртве окупатори и њихових помагача. Стога није место за расправу колико је такав попис валидан нити зашто је он стављен под забрану коришћења.

Резултати пописа предати су својевремено Музеју жртава геноцида на располагање а то значи првенствено на ревизију. Након вишегодишњих истраживања, у попису је исправљено и дописано мноштво имена. Без обзира на ту врсту послова, у Музеју никада нико није тврдио да је то коначно. Напротив, стално се наглашавају чињенице о разлозима и резултатима пописа уз напомену да је то, отприлике, 65% укупних ратних жртава Југославије, да тај попис представља само добру основу за даља истраживања. Друга је ствар што такве процене никоме не одговарају.

Уосталом, да је хтео, Живановић је могао да, приликом посете Музеју, пита о чему год је желео па и о поменутом попису, па да из „прве руке“ дозна много више чињеница од, на пример, тврђења Смиље Тишме, и да добије податке о страдалим Србима Славоније и Лике! Али, није јер може и даље да...

Извесна Међународна комисија за истину о Јасеновцу и њен председник проф. др Србољуб Живановић прогласили су следећу тврдњу за свету догму: у Јасеновцу је убијено „преко 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце испод 14 година старости“.

Немам намеру да питам за податке ко су оснивачи и чланови комисије, нити за валидност термина „међународна“, још мање за стручност чланова и још много тога што иде уз то.

Желим да их питам: Да ли су вам извори за тврдње проверљиви? Зашто непрестано говорите о бројевима а не о именима? Јер, прављењем именослова жртава (са подацима као што су они наведени приликом пописа извршеног 1964. године) можемо да поставимо доњу границу броја. А до приближног можемо да дођемо уз помоћ стручњака из других дисциплина (демографа, статистичара). А не никаквим догмама некакве међународне комисије!!

ПС: Србољуб Живановић намерно заборавља на посао који је 1964. радио у Јасеновцу и описао га у извештају државним органима па данас сасвим другачије говорио о свему томе, на пример у београдском дневнику Новости. Уосталом, погледајте мој коментар о томе на сајту „Стање ствари“, који сам написао пре сусрета у просторијама Музеја.

Последњи пут ажурирано ( петак, 22 јул 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.