header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Разговор са Стефаном: Архимандрит Никодим о екуменизму (видео)
Разговор са Стефаном: Архимандрит Никодим о екуменизму (видео) Штампај Е-пошта
недеља, 24 јул 2016

 Разговор са архимандритом др Никодимом Богосављевићем, радио Снага Народа, 17. јул 2016. Уводна реч Стефана Каргановића:

Поред осталих значајних тема о којима смо у овој емисији разговарали, не смемо запоставити критично важно питање удара на Православље.

Тај удар је стратешки смишљен и одвија се целовито и усклађено, споља и изнутра. Ако би хтели да сажето одредимо његову суштину и да му дамо назив по коме би био препознатљив, предложио бих – екуменизам. На више нивоа,могли би повући аналогију са правним термином „агресија,“ за који је на Нирнбершком процесу амерички јуриста Роберт Џексон рекао да представља „врховни прекршај међународног права зато што збирно у себи садржи зла свих осталих преступа.“ За екуменизам, најмеродавнији ауторитет по том питању, о. Јустин Поповић, је рекао да представља „свејерес,“ а то значи да на сличан начин у себи збирно сажима сва зла, али у овом случају одступништва од истините вере Христове.

Православна црква је – да се изразим световном, али ипак примереном терминологијом –  стратешка одбранбена установа српскога народа и српске државе, подједнако као што су то војска, систем образовања, култура, или здравство. Даље, предложио бих тезу да је од свих набројаних кључних установа Православна црква – најважнија, и да својим значајем надилази све остале, независно од личних убеђења и ставова појединаца.Чак није битно ни да ли је неко субјективно православац, да ли је у томе ревносан или млак, може бити и друге вероисповести, на пример муслиман, или без одређених верских опредељења, али ако осећа припадност српској култури, историји, традицији и идентитету он има моралну обавезу да буде посвећен очувању и одбрани Православља, у његовој изворној и неокрњеној чистоти.

Ко изнутра подрива православље сличан је некоме ко страној војсци откључава капију од тврђаве или уводи политичке агенте спољашњег непријатеља у најпосвећенија државна већа.

Екуменизам је данас најопаснији фактор који угрожава православље, па самим тим – ако су наше основне премисе исправне – и идентитет и опстанак српског народа. Богато искуство задњих деценија упућује нас на закључак да је екуменизам увод у духовно самоубиство за сваку православну заједницу која му се приклони.

Разлози за ову констатацију су многобројни и за њихово подробно излагање упутио бих вас на фундаментални рад о. Јустина Поповића, „Православна црква и екуменизам.“ За сва разматрања на ову тему користим  ту драгоцену књигу као приручник још од далеке 1975. године, када сам набавио примерак првог издања, приликом једног од малобројних боравака у Југославији.  Та изванредна књига је данас наводно „распродата,“ и ако се о њој распитате у књижарама данашње Српске православне цркве, сазнаћете да планова за њено доштампавање – нема.  Само по себи то је недвосмислени сигнал за аларм и забрињавајући знак присуства страног духа који се успешно инфилтрирао и сада суверено прописује теолошку агенду у цркви светога Саве.

Архимандрит Никодим Богосављевић је недавно ствари назвао правим именом када је рекао да се по свим видљивим знацима опасно приближавамо оркестрираном доласку лажног месије, Антихриста, и да се на разним пољима људског живота и делатности врше ужурбане припреме погибељних услова за његов дочек. Притом, о. Никодим је исказао једну интересантну мисао. По њему, следећи дуализам душе и тела, политички, друштвени, културолошки и економски образци који нам се намећу представљају „тело,“ или физичку пројаву, тог процеса установљења Новог светског поретка, док галопирајућа апостазија, оличена у идеологији екуменизма, представља његову „душу“.

Систематски и разорни напад, изнутра и споља, на језгро једино исправног духовног погледа на свет– Православље,приближава се врхунцу. А Православље, то је последњи задржавајући фактор, или Катехон да се изразим речју великог савременог руског мислиоца и нашег пријатеља, Александра Дугина.Подривање Православља одвија се на на фону општег заоштравања сукоба између добра и зла, неубедљиво образложеног сусрета између руског патријарха Кирила и господина Бергоља (то је Римски папа, ако вам није био познат по презимену) пре неколико месеци у Хавани, и сасвимнедавно одржаногскупа, „васењенског сабора“ у покушају, на острву Криту. Сви ти догађаји изазивају најозбиљније неспокојство.

Основа тих кретања на верском плану је систематски покушај утицајних чиниоца у Васељенској патријаршији у Цариграду и у скоро свим помесним црквама, овде са мање, тамо са више успеха, да преуређивањем изнутра Православље уподобе Римокатолицизму. Тај процес упечатњиво подсећа на ефекте Другог ватиканског концила,шездесетих година прошлога века, када јеРимокатоличка црква предузела низ корака да се по својим спољашњим обележјима – али без компромиса по питању папског превасходства – што више уподоби духу и пракси Протестанизма. Према томе, смер у коме се иде, под руководством тог дискретног духа који се још увек отворено не изјашњава али чије присуство осећамо са зебњом око срца, је успостављање једне синкретичке „хришћанске“ духовности са хијерархијским и идеолошким центром – у Ватикану. Али то је, наравно, само први и најважнији концентрични круг у преуређењу верске слике света. За њим следе наредни кругови који би на крају,под једним кровом,требало да обухвате и све остале верске традиције, предрасуде и заблуде. Екуменски верски вашар у Асисију 1986. године, подпатронатом Римског папе, недвосмислено наговештава на шта би та нова слика требало да личи.

И тако, долазимо до наизглед парадоксалне суштине видљивих процеса. Духовна олупина под називом Римокатоличке црквенаметљиво се профилише као псеудоспиритуални стожер и збир лажних светских религија, са задатком да дефинитивним ослепљивањем човечанства припреми погодну атмосферу у којој ће лажни месија бити поздрављен и прихваћен као Христос. Запоседањем полуга моћи у Православној цркви, подједнако на васељенском као и на нивоу помесних цркава, у оквиру Православља се упорно спроводе припреме за догматску перестројку, са намером да се његова унутрашња суштина измени у толикој мери да постане уклопљиво у глобални религијски систем који је у припреми. Тај ће систем, по предвиђању архимандрита Никодима Богосављевића, бити „душа“ сурове седмогодишње светске богоборачке диктатуре пред крај овоземаљског века, у поређењу са чиме ће све претходне тираније у историји деловати као безазлена дечја игра.

Поред тога што је пристанак поглавара највеће и најутицајније помесне цркве да се састане са господином Бергољом у Хавани даровао овомпоследњем неприпадајући легитимитет, тај загонетни сусрет ће имати низ непожељних последица. Охрабриће друге православне великодостојнике, од којих многи већ чекају у реду, да приложе и свој допринос ширењу утицаја Ватикана и апостазије, која погубно зрачи свуда где је Ватикан присутан у садашњој, коначној етапи свога отпадништва.

У обиљу сложених проблема са којима се суочавамо, удар на Православље под егидом екуменизма посебно се истиче по судбоносности потенцијалних последица, не само за читаве народе него и за свакога од нас као појединца.

Емисују можете погледати на:

   

Извор: "Србин.инфо"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 24 јул 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ДУШЕКОРИСНЕ  ПОУКЕ ИЗ ОПСТИНСКЕ ПУСТИЊЕ:
(избор и превод са руског: "Борба за веру"
 
"Када је Бог у твојој лађи, то не значи да олује неће бити, већ да твоја лађа неће потонути".
 
"Јеванђеље је као падобран - неће ти користити ако је затворено".


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.