Полицијска држава се, као што је познато, гради на застрашивању и принуди. Али, надзор и репресивне мере нису циљ сам по себи, већ средство које омогућава, с једне стране, превентивну неутрализацију побуњеника, а са друге стране, приморавање већине на потчињавање и живот по правилима власти.

Полицијска држава лишава човека богомдане слободе. Она може приморавати на тежак и ниско плаћен рад, може строго наметати неку идеологију и кажњавати другачије мишљење. Може суровим полицијским мерама искоренити криминал, паразитизам, неморалан начин живота.

Ништа од поменутог није ново под сунцем. Зашто смо онда свој чланак назвале „Полицијска држава новог типа“? Шта овде може бити ново? Методе принуде? Па да, оне су, наравно, суптилније него у старим временима, без усијаног гвожђа и робовских ланаца. Али и човек је постао много нежнији, много зависнији од комфора, па га стога узнемирава чак и незнатно лишавање. Дакле, ублажавање казнених мера - није главни фактор.

Пресудно је нешто друго. То је нова власт која гвозденом руком инсталира нове животне норме. И баш на концептуалној новини власти желимо да се задржимо. Одмах да назначимо да полицијска држава новог типа постоји искључиво на Западу.

Вратимо се пресудној новини. Њена суштина је у томе што власт у полицијској држави новог типа држе перверзњаци. Могло би се чак рећи да је то некакав постмодерни хибрид: репресије су старомодне, али ко кажњава и за шта - е, то је ново.

Развратници и перверзњаци су, наравно, постојали одувек. И понекад су успевали да се попну до самог врха власти. Али, они нису имали механизме да натерају све своје поданике на разврат (на пример, Нерон), или, ако су већ имали такве механизме у облику колективизације породице - нису се усуђивали на тако радикалне реформе у области морала (на пример Хитлер).

Међутим, почетком трећег миленијума, који се не случајно проглашава „постхришћанским“, у западним земљама успостављен је систем повећане државне контроле над породичним животом и непотребног уплитања у породичне ствари.

Службе за заштиту дечијих права по закону могу да улете у сваку породицу и узму дете при најмањој сумњи да постоје „породични проблеми“.

Закони за борбу против насиља дозвољавају представницима државе да се умешају у сваки породични сукоб, спор и несугласице, закони омогућавају да се насиљем прогласи и подизање гласа, одбијање плаћања џепарца тинејџеру због лошег понашања, итд., и омогућавају да се под претњом казне или кривичног гоњења чланови пододице натерају на испуњавање свих, често апсурдних, штетних препорука „стручњака“.

Прикупљање података о приватном животу породице опет значајно повећава могућности државе да управља људима.

Перверзњаци су се на Западу поново докопали власти. Њих има много и у државним и у недржавним структурама. Пропаганда разврата методично се спроводи у тим земљама готово пола века, од краја 60-их. Остаје да се види, какве су им принуде: то јест, да ли су стварне или само плод наших клевета и измишљотина?

Почнимо са кварењем деце преко секс-образовања.

На Западу оно постоји већ у програму дечијих вртића, а да не говоримо већ о школском образовању. И немојте мислити да је то изборни предмет, за који је потребна сагласност родитеља. Ништа слично!

Столар из малог немачког града, отац деветоро деце Евгениј Мартенс, послат је у затвор јер је дозволио својој десетогодишњој ћерци да не иде на часове секс-образовања, јер је она због „гинеколошких детаља“ почела да пада у несвести. У лето 2015. године затвор је због истог „прекршаја“ претио и његовој жени, трудној са десетим дететом.

Узгред, директор школе, пошто је сазнао за одбијање девојчице да похађа час, прво ју је довео до суза, а затим на силу покушао да увуче у учионицу. Симптоматично је да директор због тог очигледног психичког и физичког злостављања детета није имао последице, док родитеље малолетника службе западних земаља изводе пред лице правде због много невинијих случајева.

У Немачкој су, пре неколико година, родитељи тинејџерке Мелисе Бусекрос били принуђени да ћерку пребаце на кућно образовање, јер је она глатко одбила да похађа непристојне часове. Кући су је, наравно, поштедели таквих лекција. И иако су други предмети предавани правилно, бринући се за добробит детета, служба је насилно отела девојку из породице и сместила је у психијатријску болницу.

Што се јасније открива суштина полицијске државе новог типа, све се више појављују људи који одлучују да напусте такву државу управо у циљу заштите деце од кварења и присилног одвајања од породице. Ово још увек није масовни егзодус, али прве ласте су већ полетеле. На пример, тро-генерацијска породица Грибах, у пуном саставу се преселила у Русију, због претњи одузимања деце и неслагања са искваривањем деце кроз школске програме.

Ево шта о принудном искваривању говори Јекатерина Демешева, која се удала за Аустријанца:

„Ученике најгушће насељене немачке покрајине Северне Рајне-Вестфалије у школи очекују изненађења у оквиру оригиналног пројекта „Школа различитости“, организованог од стране регионалног Министарства просвете и низа организација за промовисање права LGBT. <...> Нови пројекат... постао је редовни школски програм сексуалног образовања и предвиђа да се седмогодишњи ученици упознају са таквим појмовима као што су садо-мазохизам, па чак и са концептом „тамних соба“ - специјалним местима у ноћним клубовима, геј-клубовима, геј-саунама, у којима су могући односи између људи у групама“.

Даље се наводе такви детаљи, које немам снаге да цитирам. Да би се повећало интересовање ученика ка свој овој срамоти, приликом наставе ће се користити театрализација.

Принуда на разврат у полицијској држави новог типа важи не само за родитеље и децу, већ за све људе генерално.

У Шведској су женама (у закону се користи полно-политички коректан израз „особа, која се осећа као жена“) дозволили да по граду шетају полу-голе. Многи ово виде као први корак ка легализацији урбаног нудизма.

Можда се питате, где је ту принуда?

Ко жели, он шета са голим грудима, друге нико не приморава. Нико их не тера да шетају, али да гледају - да. Чак и по либералним социолошким изворима, људи, који су против таквих иновација, има око 40%. Њихове моралне норме се дрско крше, јер су приморани да ходају истим тим улицама, с обзиром да нису у стању да лете кроз ваздух. Па и да могу да лете, одозго би им поглед био још више панорамски...

Ако добри грађани покушају да изразе своје згражање и усуде да упуте полуголој тети примедбу, могу бити кажњени за нарушавање јавног реда и кршења њених права. Дакле, држава их максимално приморава да, додуше, пасивно, али ипак да саучествују у сексуалној патологији као гледаоци.

Немачка апсолутно није усамљена у овоме. Према извештају америчког листа Wall Street Journal, „већ од другог разреда у калифорнијским школама деца добијају информације о породицама са две маме или два тате. Две године касније, када почињу да уче о томе како су имигранти формирали такозвану „Златну државу“ - Калифорнију, већ им говоре о томе како је 1977. године, по први пут у историји, у општински надзорни одбор изабран отворени хомосексуалац Харви Милк, по коме су у граду [Сан Франциско] назване средња школа и библиотека“(!).

Енглези су у експериментима принудне нагости отишли још даље. Британски службеници су провели цео дан на послу потпуно голи. Ствар је у томе што је због финансијске кризе смањен број запослених, а у канцеларији је завладала атмосфера међусобног неповерења. Због тога је психолог препоручио да се неповерење уклони скидањем гаћица. С почетка је, према речима учесника, било мало непријатно, а касније веома добро. Две особе, међутим, нису се у потпуности потчиниле захтевима корпоративне етике. Човек је остао у купаћем костиму, а жена потпуно - срамота је рећи! - у комбинезону.

Да ли су после тога остали без посла? That is the question.

Полицијска држава новог типа све отвореније демонстрира на чијој страни треба да буду грађани који поштују закон, и све жешће покушава да потисне другачије мишљење.

        Католичка школа у Тренту (Северна Италија) је кажњена са 25 хиљада евра због отпуштања наставнице-лезбејке. То јест, содомити треба да неконтролисано да делују и у верским институцијама.

А када је енглеска учитељица предложила мајци свог ученика да се помоли за њено болесно дете, отпуштена је била моментално, и није било говора ни о каквим казнама због таквог отпуштања.

Отпустили су и енглеску медицинску сестру која је имала смелости да на послу носи крст. При чему сатанисти носе своје симболе без проблема. А чега да се боје, кад је Савет Европе 2009. године признао богохуљење слободном вољом човека која није противзаконита?

У Норвешкој је, по злу позната, служба за заштиту деце „Барневарен“ од румунских држављана отела петоро деце, од којих је најмлађе имало три (!) месеца. Какав злочин су починили родитељи? Њихова ћерка Елиана отпевала је у школи хришћанску песмицу, и учитељица се пожалила, тамо где треба, да дете васпитавају „радикални хришћани“ и „подвргавају га индоктринацији“.

Родитеље су испитивали без адвоката и преводиоца, запретивши им да у случају позива у румунску амбасаду, никада више неће видети своју децу. Мајку су покушали да натерају да оптужи мужа: да врши насиље у породици. Заузврат, обећали су да ће јој вратити децу. Оцу су запретили да никада неће видети децу, ако ову причу изнесе у јавност.

Децу су испитивали пристрасно, тражећи назнаке за кривично гоњење родитеља. Деца су, укључујући и тромесечну бебу, присилно раздељена у три хранитељске породице у различитим градовима који су на удаљености од најмање три и по сата вожње од куће. (Стандардна „технологија“ центра за заштиту деце, усмерена, да родитељима буде тешко да посете децу, а да деци могу рећи да родитељи не брину за њих.)

Волеле бисмо да видимо људе који ове методе зову демократским.

Грађанима РФ, који су тако дуго и тако беспоговорно веровали у слободу на Западу, тешко до свести допире нова западна реалност.

„На универзитетима, - каже амерички психолог Пол Камерон, кога, због јасно и јавно изнесене антисодомитске позиције називају „најопаснијим човеком Америке“, - влада тоталитарна атмосфера. Не постоји ниједан предавач који је спреман да упути критику постојећем систему“.

Међутим, можда најгора манифестација полицијске државе новог типа постаје принуда на убиство, које политички коректно зову еутаназијом.

У Белгији, која је легализовала овај чудовишни злочин, католички старачки дом је кажњен због одбијања да убије старицу. У Канади је еутаназија легализована 2015. године, при чему скоро све болести могу да буду протумачене као „неизлечива патња“.

У ову недоречену формулацију спадају и психичке патње, и инвалидитет, и патње проглашене неизлечивим, јер пацијент не жели да буде лечен. Сада парламент мора да одлучи шта радити са лекарима који одбијају да убијају пацијенте.

Карактеристично је да управо борци за грађанске слободе врше притисак на власт, захтевајући доношење закона да би обавезали лекаре који не желе да прљају руке убиством, да пацијенте пребаце другим лекарима, лишеним сентименталних предрасуда. То јест, желе да их све вежу крвљу, и присиле да постану, ако не починиоци, онда барем саучесници убиства, газећи тиме њихову верску и саму људску слободу.

Укратко суштина полицијске државе новог типа се може изразити у две речи. То је диктатура перверзије. И то не само сексуалне.

Државно-јувенална „брига о деци“ - је такође перверзија. И убијање болесника наводно за њихово добро - такође је перверзија. И све оне будалаштине, лицемерје, вуци у јагњећој кожи су - исто перверзије. У супротном не би могле постојати.

Код перверзњака је све патогено, цео систем размишљања, осећања и делања.

Превео: Срђан Ђорђевић

Извор: „Факти“