header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно
Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно Штампај Е-пошта
уторак, 30 август 2016
        Аутор недавно издатог зборника беседа под називом «Отворено срце Цркве», који је брзо стекао популарност међу верницима наше земље, Лимасолски митрополит Атанасије (Николау) у објављеном преводу говори на тему смрти и дотиче се питања које је важно за сваког хришћанина: како човек да живи да би наследио Царство Божије?

«Уместо да кажете ‘ако буде угодно Господу и ако будемо живи, учинићемо ово или оно’, - ви се размећете због своје надмености: свако овакво разметање је зло.» 1)

Ова надменост је попут безумља. Јеванђеље безумним назива двојицу људи. «Рече безумник у срцу свом: ‘нема Бога’» 2), - каже Свето Писмо. Безуман је онај ко не верује у Бога. Други безумник је богати човек који је рекао: «Срушићу житнице моје и саградићу веће и сакупићу све моје жито и све моје добро и рећи ћу својој души: душо, много добра имаш за многе године: наслађуј се, једи, пиј и весели се. Али му је Бог рекао: Безумниче! Ове ноћи ће ти бити узета душа; коме ће остати све што си припремио?» 3)

Оба човека болују од исте болести – атеизма. Уместо да верују у Бога они верују у друго: у мамону, богатство, снагу, здравље итд. Бог је овог човека назвао безумним зато што није хтео да буде поред Њега и човек не мора да буде хришћанин и да чита дела светих отаца и Јеванђеље да би то схватио. То је питање здравог разума. Упитај кога год хоћеш чији мозак исправно ради: знаш ли шта ће се десити сутра? Сваког дана се дешава тако много смртних случајева. Читао сам колико људи умире сваке секунде, време нас разара, сваки тренутак који прође одузима нам део живота. Дакле, питање је здравог разума да то схватимо и да учинимо више духовних ствари, то је питање благодати. Међутим, да бисмо схватили оно о чему сад говоримо потребна је логика. Зашто Бог безумним и лудим назива човека који не разуме да не сме да се понаша на тај начин? Зашто се тако понашаш, да ли си бесмртан? И да ли ћеш исправити цео свет, причаш и мислиш да ћеш покорити свет? И куда ћеш поћи? С ове тачке гледишта смрт је заиста добро, које прекида управо ову надменост и људску хвалисавост како зло не би постало бесмртно. Смрт је ушла у наш живот да зло не би постало бесмртно и тако се прекида ово људско безумље.

Иако знамо да ћемо умрети чинимо велико мноштво безумних поступака. Замислите кад бисмо знали да нећемо умрети. Шта би се онда десило? Ко би нас уразумио? Нико не би могао то да учини. Наравно, ако човек не помисли да је све то ван Христа, може пасти у очајање, односно, мисао о смрти је толико драгоцен и важан догађај да представља основу духовног живота. Али потребна је издржљивост, зато што је смрт наша природа и непријатељ нашег постојања и превладавамо је само у Христу, јер иза ње видимо Христа и не остајемо у њој. Не заустављам се пред смрћу, зато што су смрт врата на која улазим, јер знам да се иза врата налази Христос и радосно их отварам. Истовремено, ако изгубим Христа који се налази иза врата, улаз на ова врата ће за мене бити веома болан. Човек увек треба да има Христа поред себе. Посебно кад се бори с очајањем и види да се живот ближи крају, да стари и болује или кад га обузима мисао: «Шта ће се десити? Сад ћемо умрети! Шта се дешава с нама?» Да, све ово заиста није пожељно, али постаје и дивно кад у то сместимо Христа. Онда смрт за нас постаје прелаз од садашњих ствари на вечне. Од трулежних ствари ка нетрулежнима, из овог света ка вечном животу с Владиком.

Замислите да нам неко сад каже:

- Умрећеш за минут!

Ако верујем да ћу сад угледати Христа Којег сам бар мало, по својим могућностима, заволео у свом животу, тражио Га и тежио ка Њему, онда ћу се заиста осећати мирно и то ће ми помоћи да савладам овај проблем. Али ако желимо друго, наше срце ће осетити тугу и имаћемо проблема. Због тога треба стално да одржавамо Христово присуство поред себе. Само тако можемо да игноришемо трулежне људске ствари. Прилазиш огледалу и видиш да си порастао, да си остарио, да ниси више какав си некад био, гледаш старе фотографије и кажеш себи: «Какав сам био и какав сам сад постао? Имам толико и толико година, мој живот се ближи крају, како су године брзо пролетеле! Живот је као пара.»

Дакле, противимо се Христовом присуству. Христос је наш живот и ми Га тражимо. Или човек седи и размишља о целом човечанству: колико људи познајем који су живели у овом свету и познавали моје претке? Моју прабабу, чукунбабу? Никога. А они су били људи као и ми, са својим сновима, децом, унуцима, послом и маштањима, проживели су свој живот, живели су у овом свету, њихов живот се завршио, и наш живот ће се завршити и за сто година, ако свет буде постојао, нико нас се неће сећати. Само ће нас се Бог сећати ако смо сједињени с Њим. Зато у Цркви кажемо: «Вјечнаја памјат!» Нажалост, на сахранама људи говоре некакве апсурдне речи које изазивају љутњу у човеку. Какве све речи чујемо! Понекад намерно искључим микрофон, јер падам у искушење да се разгневим и зато мрмљам у себи да нешто не бих рекао у микрофон:

- Незаборавни друже, вечно ћемо те се сећати!

Чуј, зар ћеш вечно живети да би га се сећао? Колико година ћеш још живети? Несрећниче, ко ће се кога вечно сећати? Ако и ти ускоро умреш као он, и неко други, и ја? Ко ће се тебе сећати и ко ће се сећати другог човека? Вечно сећање значи да ће те се Бог вечно сећати и Бог се сећа оних који су Га заволели и тражили у свом животу. Тако се молимо за умрлог брата. Да, и ми ћемо те заборавити после, као што ће други нас заборавити, и ми ћемо отићи из овог света, али ти молитвено желимо да те се Бог увек сећа! То значи «вјечнја памјат» - вечно сећање Бога.

Ово говоримо у Цркви, сећамо се покојника и на Светој литургији, сећамо их се, разуме се, и Бог их се сећа, Он никога не заборавља, сећа се свих, али кад кажемо да те се Бог сећа, то значи да ће ти Бог дати своју милост и благодат, разуме се, ако си Га заволео и ако си Га тражио. Зато верујућем човеку не прети опасност да ће бити заборављен, већ он пребива у Божијем сећању, и Бог га се сећа. Тако смо мирни у свом срцу и мирно идемо својим животним путем. Да, то је пролазан живот, и шта год да радиш, и у ма колико дрвећа да куцнеш (што се каже, куцни у дрво)! Па добро, куцни у дрво, куцај колико год хоћеш! Неће те мимоићи ова судбина.

Управо Божије присуство нам даје наду у живот. Све радимо, подвизавамо се, живимо данашњим даном, данас, хлеб наш насушниј дажд нам днес! Проживи богоугодно данашњи дан, што можеш лепше, боље, радосније, благословеније уз Божију помоћ. Пусти сутрашњи, он не припада нама, већ припада Богу, исто као и јучерашњи дан, он је прошао и то је готово. Гледај данашњи дан. «Ако Господ да и будемо живи, учинићемо то и то.»

Говорите овако: «С Божијом помоћу, ако Бог да, учинићу то и то.» Знате ли какву наду то даје нашем срцу? Као прво, ослобађа нас стреса који нас разједа да обавезно треба да учинимо неке ствари и тешко нама ако их не учинимо! Али чините оно што можете, нешто људско, па ако успе – добро је, а ако не успе – опет је добро. Неће свет пропасти, ништа битно се није десило. Не везујте се за ове ствари, оне су пролазне и привремене, не губите своје време на таштину. Ако можеш да учиниш нешто одређено – учини. Да ли си учинио? Благодари Богу што си то учинио како би се обрадовао што си учинио нешто добро и корисно за себе и за своју породицу. Ниси учинио? Ниси могао да учиниш? Буди благословен! Препусти то Богу. Потпуно поверење у Бога нас ослобађа стреса који разједа чак и малу децу, и она имају стрес. А да ли ће то Богу бити угодно? Постави ово питање. Али често кажемо: Не! Ово треба учинити по сваку цену! Али откуд знамо шта треба да се деси? Зашто треба да се деси? И кад би се све десило, шта желимо? Знате, наш живот је толико промењив и не зависи увек све од нас, јер ако човек буде покушавао да постигне да све буде како он хоће, лако може да уништи свој живот. Добро је што се нешто дешава онако како желимо, а друго не. Зашто онда уништавамо свој живот толико ревносно? Прихватите ову стварност, прихватите ствари какве јесу.

Једном сам читао неке новине како бих сазнао шта се дешава у свету. У њима је био објављен чланак о сахрани 70-годишње жене, мајке нетрагом несталог сина. Рекао сам себи: «Гледај, завршен је живот мајке која је изгубила своје дете. Оно је нетрагом нестало.» Живот јој је прошао у патњи. Размислите шта значи изгубити дете и не знати да ли је живо или није, да ли ће бити пронађено или неће. Ако знаш да је умрло, плачеш, сахрањујеш га, прихваташ стварност као такву, онакву каква јесте, али нетрагом нестало – то је највећа бол. Наравно, то је причињавало огромну патњу овој жени, живот јој је био тежак – 30 година није знала шта је било с њеним дететом. Северни Кипар се од 1974. године налази под турском окупацијом. За време упада турске војске много људи је нетрагом нестало. Али сад је њен живот завршен, завршене су њене муке. Сад, после одласка изовог живота сва њена бол је у Вечном Царству Божије као благо, као да је прикупила драгоцено благо. Како каже старац Пајсије, «кад умремо, прво што ћемо учинити чим отворимо очи у Царству Божијем – видећемо својим очима стварност, суштину ствари, а не онако као што их сад овде видимо, - и благодарићемо Богу за све муке у свом животу. Нећемо рећи Богу: «Боже мој, хвала! Како са лепо проживео живот! Имао сам децу, богатство и леп посао! Ах, мој живот је био диван!» Не! Човек се неће тога сетити, него ће се сетити свих мука, искушења и тешкоћа – онога што му је помогло да сакупи небеско благо. Све добро, што је Бог такође благословио, неће нам припремити венце. Нећемо имати венац од Бога због тога што смо проживели леп живот.

Сећате се шта је Бог рекао богатом човеку: «Синко! Сети се да си већ добио добро у свом животу, а Лазар – зло; сад се он овде радује, а ти патиш.» 4) Немој да се жалиш. Он је живео, био је напуштен, намучен, а теби је било лепо, ти ниси имао никаквих проблема, ниси спознао бол и јад.

Зато свети оци не хвале живот без жалости. Нисмо ми мазохисти да бисмо се мучили. Али они не говоре о томе, већ о томе да смо у животу – хтели ми то или не – приморани да испијемо многе горке чаше. И ако чак ништа више тешко не искусимо, наша трулежност је већ горка чаша, наше трулежно и болесно «ја» које иде ка смрти је горка чаша за нас. Дакле, ако човек правилно подноси своје невоље, оне се заиста претварају у вечни живот. А касније ће се у Цартву Божијем видети како су се ове тешкоће претвориле у благо. Како ће се за неког ко живи врло бедно одједном испоставити да има огромну суму новца – овај човек неће чак ни обратити пажњу на незнатну оскудицу којој је био подвргнут.

Важно је рећи: «Ако Богу буде угодно!» али не зато што одговорност за своје послове пребацујемо на Бога, и не зато што нас Бог лишава слободе, или је одузима Себи. Мирно препуштамо свој живот у Божије руке и тако постижемо мир, ослобађамо се своје напетости и речи: «Ово хоћу! Ово нећу! Ово ћу учинити! Нећу поднети ако се деси другачије! Урадићу овако!» Све ове громогласне речи су као мехур од сапунице, све људске ствари су пролазне, само је Бог вечан. Човек који верује у Бога има осећај вечности и мира у свом срцу, не негодује, не паничи, не секира се због тога што се нешто није десило онако као што је планирао, већ прихвата то и благодари Богу.

О покојницима на опелу појемо: «приђите да дамо последњи целив покојнику благодарећи Богу», односно, заблагодаримо Богу и не ропћимо. Зашто? Зато што је то наш пут: наш брат је умро, данас он, сутра други, један за другим, као авиони на аеродрому који полећу на свака два минута. Долеће следећи, па још један авион и на крају ће долетети и наш авион! Као да диспечер на аеродрому говори у мегафон:

- Путници који лете за Ларнаку нека дођу до излаза бр. 5, а путници који лете на небо нека дођи до излаза бр. 0!

И тако. Улазиш и одлећеш...

+ + +

«Нико није ушао у Царство Божије живећи лагодно,» - каже Исак Сиријски, односно, скачући и вичући: «Тра-ла-ла!» У ствари, ове речи говоре о томе да су свеци с радошћу умирали мученички. Да, они су се радовали, али су пре тога достигли крајњи максимум своје издржљивости у искушењима и управо ту су срели Бога. Човек кроз ово стање пролази једном у свом животу, тешко да се то може достићи двапут. Једном достиже крајњу границу својих снага. То може бити час његове смрти или неки други тренутак – не знамо, али достижући то човек је заиста сломљен од боли. Међутим, тајна је баш у томе. Бог јача човека у тешко време и то може бити један минут, један дан, једна година, али Бог човека држи за један кончић који се назива вера. Једном нам је папа Јефрем Катунакиотис рекао да је доживео смрт која се прибижава, односно, имао је предукус смрти: утонуо је у такав очај и у овом паклу је провео 6-7 минута, али су ови тренуци за њега представљали вечност. Међутим, Бог га је спасио и зачуо је у својој души оно што Христос каже у Јеванђељу: «Долазим код тебе.» Мрак је одмах нестао, његово срце је оживело, Бог је расејао таму. Ко уништава мрак смрти? Христос. Смрт долази и каже: «Сад ћу да те прогутам! Раскомадаћу те!» Али ти стави Христа пред себе и одмах ће се све променити.

Зато су свеци радо ишли на муке – прождирали су их лавови... Ко се не боји лава и џелата са секиром? Али су чак и мала деца ишла на то – нису гледала лава или џелата, већ Христа, Који се налазио иза лава или џелата и нису се плашила. Сваки човек кад му је тешко треба да стави Христа као противтежу. Онда ће, као што је у Старом Завету Мојсије горку воду претворио у слатку, и вода искушења добити сласт, ако у њу ставиш Христа, ако Га се сетиш и ако Га ставиш испред себе.

Такође, ниједан светац није веровао у себе. Напротив, што су већу светост достизали, тим већи очај су осећали. Знате ли шта их је спасило? Уздање у Бога. Говорили су: «Да, ништа нисам учинио, ништа немам!»

Папа Јефрем је говорио: «Желим да нађем нешто добро у себи и ништа не налазим!»

А толико година је провео у пустињи! Исихаста, с огромним стеченим искуством од Бога. Шта ће нас онда спасити? Уздање у милост Божију, односно у Бога и у Његову велику милост, а не у наша дела! 5)

Превод с бугарског: магистар богословља Виталије Чеботар

Са руског: Марина Тодић

Богослов.Ru

Преузето са: "Православие.ру"

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 13 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.