Свети Синод Бугарске Православне Цркве – Бугарске Патријаршије у пуном саставу се састао 15. новембра 2016. године да разматра скуп на Криту и тамо усвојене документе, који су добијени од стране цариградског патријарха Вартоломеја.

Синод је пре свега подсетио своје верне и све православне да четири Помесне Цркве (Бугарска, Антиохијска, Грузијска и Руска) нису учествовале на овом скупу, на коме, поред поменутих Цркава, није учествовала ни Православна Црква у Америци, чак ни у својству госта, иако је Бугарска Црква признаје, док су скупу присустовали представници медија и инославни, попут римокатолика и англиканаца. Синод БПЦ је указао да 33 архијереја која су дошла на Крит нису потписала документ, и да су међу њима били и угледни православни богослови, који су јавно изложили свој став због кога нису ставили потписе на документа. Поводом усвојених докумената, Синод БПЦ истиче да промене које су у њих унете нису биле довољне да би се они усвојили као свеправославни.                  

БУГАРСКЕ ВЛАДИКЕ О ЦРКВИ И ЕКУМЕНИЗМУ

Ево како бугарски архијереји анализирају најнеправославнији критски документ, екуменистички текст под називом „Однос Православне Цркве са осталим хришћанским светом“:

„1. Што се тиче тачке 4 (овог документа, нап.В.Д.) може се рећи да је Православна Црква под „сједињњем свих“ увек поимала сједињење или повратак у њено окриље кроз Свето Крштење, Свето Миропомазање и Покајање свих оних заблуделих у стихијама овога света и од ње отпалих у јерес и раскол, у складу с канонским правилима Цркве. Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква никад није изгубила јединство вере и заједницу Духа Светога, и не може да прими ставове о „васпостављању јединства“ с „другим хришћанима“, пошто дато јединство постоји непроменљиво у Телу Христовом а само јединство и јединственост су суштинска одређења Цркве.

Исто тако Православна Црква не може примити разне концепте и учења на којима инославни заснивају ово јединство. Такве су теорије о постојању некаквог илузорног „јединства“ свих хришћанских конфесија какво је, на пример, учење о „невидивој цркви“, „теорији грана“, „крштењском богословљу“ и „једнакости деноминација“. Све ове теорије повезане су са схоластичким учењем о тварној благодати Светог Духа, које је Света Црква саборно осудила. Ако се такво учење усвоји, онда се може заснивати и став о присуству Божје благодати у раличитим хришћанским вероисповестима, које се у тим деноминацијама разликује количински и каквотно.   

Према овој инославној теорији, сматра се да се у једној хришћанској заједници литургијски чинови обављају  у оној мери у којој могу да на разне начине произведу благодати живот што варира у зависности од стања сваке од тих вероисповести. Дата теолошка теорија тврди да ови литургијски чинови могу пружити приступ спасењу хришћанима који тим заједницама припадају. У складу са претпостављеним присуством благодати у свим хришћанским деноминацијама требало би улагати заједничке напоре да би била достигнута пунота јединства у Христу (види Декрет о екуменизму Другог ватиканског концила ).

2. У вези са исказаном и потврђеном у тачки 5. потрагом за „изгубљеним јединством свих хришћана“, сматрамо да је то неприхватљиво и недопустиво, јер Православна Црква никад није  губила своје унутарње јединство, без обзира на јереси и расколе, који су одвајање од тела Цркве, због чега ово тело не губи своју првобитну онтолошку целосност, која се састоји у онтолошкој неделивости Христове Ипостаси.

3. У тачкама 6, 16. и 20. признају се „историјски називи“ „других инославних хришћанских цркава и деноминација које нису у општењу с њом“ (Православном Црквом, нап. В.Д.) без обзира што се у тачки 1 тврди нешто сасвим друго, то јест да ниједна јеретичка или шизматичка заједница не може бити названа „црквом“. Присуство мноштва цркава је, према догматима и канонима Православне Цркве, нешто недопустиво. Штавише, треба рећи да се у тачки 2. (критског документа о односу према инославнима, нап.В.Д.) као темељни став  налази ово: “Православна Црква заснива своје јединство на чињеници да ју је утемељио Господ наш Исус Христос и да се она темељи на општењу у Светој Тројици и Светим тајнама. То се јединство изражава у апостолском прејемству и светоотачком предању, и Црква до сада њиме живи“. ( Накнадно, нап.В.Д.) додавање израза „историјски називи“, као и тумачења да се инославне конфесије не налазе у општењу с Православном Црквом, не уклања проблематичност и погрешност датог текста. У одељку, који се налази у тачки 6 документа, једна уз другу стоје неспојиве реалије. Зар то што се назив „Православна“ односи на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву и јесте њен историјски назив, умањује његову стварност и значење? Било који исправан назив, који се јавио у историји, одражава одређену суштину, извесну већ постојећу стварност. У супротном, то је појам без реалног садржаја, неко беспредметно име, које нема предмет који изражава и одражава. Такво име без стварног садржаја је фикција. У том случају, саборски документ је требало да уочи да „историјски назив“ „цркава“, када се примењује на заједнице што су се одвојиле од Православне Цркве, јесте фиктивно именовање, без реалне референце у стварности. Ако не неправимо такву ограду, тада ће историјски назив „инославне цркве“ имати своју стварну историјску референцу, оно на шта се односи. То јест, тиме признајемо реално постојање других цркава, различитих од Православне, што је отворено противуречје у односу на тачку 1 и почетне речи тачке 6 (Црква је Једна и Јединствена ).

4. Тврдња изречена у тачки 12 да је „заједнички циљ приликом вођења теолошких дијалога коначно васпостављање јединства у правој вери и љубави“ превише је упрошћена и не исцрпљује све димензије овог процеса. Јединство подразумева једноверје, јединомислије и јединоделовање у сладу са свим догматским дефиницијама и црквеним правилима, која донеше Васељенски Сабори, као и у односу на литургијско предање и светотајински живот у Духу Светоме. Пут ка достизању таквог јединства налази се кроз покајање, исповедање православне вере и Крштење.                                    

5. У тачки 20 се указује на то да се „перспективе вођења богословских дијалога Православне Цркве са осталим хришћанским светом увек дефинишу на основу начела православне еклисиологије и канонских критеријума већ уобличених у црквеној традицији“, али би израз „већ уобличних у црквеној традицији“ тачније било заменити изразом „традицији Православне Цркве“.

6. Општи утисак који изазива дати документ је такав: у њему има много двосмислених израза и појмова еклислиолошки неодговарајућих. Такође је битно да се у њему, на утемељени и исцрпан начин, не подвлачи главни циљ теолошких дијалога вођених са инославним конфесијама, а то је повратак инославних у крило Православне Цркве у складу с канонима; такође, нису јасно уобличени темељи и начела датих дијалога у складу са овим основним циљем. Уместо тога, у тачки 16 и даље даје се легитимација невладиној организацији „Светски савет цркава“ у којој Бугарска Православна Црква – Бугарска Патријаршија, слава Богу, одавно не учествује.

7. Насупрот главном циљу, на који смо указали у тачки 6 (саопштења БПЦ, нап. В.Д.) у документу (тачке 9,10,11,12,13,14 и 15) веома систематично и исцрпно се препоручује методологија вођења разних дијалога.

8. У тексту, тачка 22, очевидно се изводи претпоставка о непогрешивости сабора одржаног на Криту, и нуди се некритички однос према њему, јер се у датој тачки тврди да се „очување истините православне вере гарантује само саборским системом, која је од најстаријих дана најкомпетентнији и најверодостојнији критеријум Цркве у питањима вере и канонског поретка“. Али могуће је указати на читаве периоде црквене историје који показују да је коначни критеријум за оно што су донели Васељенски Сабори увек будна догматска савест целе православне пуноте. Систем Васељенских и Свеправославних Сабора не може аутоматски или механички да обезбеди правилност вере коју исповедају православни хришћани.“   

БУГАРСКЕ ВЛАДИКЕ ПОРУЧУЈУ

Шта је главни закључак бугарских архијереја?  

Они кажу: „Сабор спроведен на Криту није ни Велики, ни Свети, ни Свеправославни:  

1. Како због неучествовања на њему низа Помесних аутокефалних Цркава, тако и због допуштених организационих и теолошких грешака. Без обзира на то, ми поштујемо и уважавамо напоре свих организатора и учесника овог догађаја.

2. Пажљиво разматрање докумената усвојених на сабору на Криту доводи нас до закључка да неки од њих нису у сагласју са православним црквеним учењем, са догматским и канонским предањем Цркве, са духом и речју Васељенских и Помесних Сабора.

3. Документи усвојени на Криту подложни су будућим теолошким разматрањима, са циљем њиховог исправљања, редактуре, кориговања или замене другим, новим документима, у духу и предању Цркве.

Бугарска Православна Црква – Бугарска Патријаршија јесте неразедлни део, живи уд, Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Као део Тела Христовог, као само то тело на помесној територији Бугарске и бугарских епархија у иностранству, БПЦ ће и даље наставити да пребива у братском еврхаристијском, духовном, догматском  и канонском општењу са другим Помесним Православним Црквама – како онима које су учествовале у сабору на острву Крит, тако и онима које то нису учиниле.

Црква није световна организација, него богочовечански организам. Она у свом саборном животу не поделже и не сме да подлеже утицају политичких и световних интереса и подела које из истих произилазе. Њена глава је Сами Господ Исус Христос, Који је „Пут, Истина и Живот“. Начела аутокефалности и саборности црквеног живота не само да не противурече једно другоме, него се и узајамно допуњују, проистичу једно из другог и налазе се у пуном узајамном јединству“.

Извор: http://www.pravoslavie.ru/99048.html

РЕЧ ПРЕВОДИОЦА

Драги наши оци, бугарски архијереји! Примите велику метанију од грешног слуге Божјег Владимира Димитријевића, који је ово ваше Богом умудрено и светоотачки ревносно исповедање истине о скупу на Криту превео на србски језик. Мислим да и многи други правоверни Срби мисле исто што и потписник ових редова: Грузијска Црква и Бугарска Црква су осветлале образ свима православнима, који можемо само да тугујемо и жалимо што и остале Помесне Цркве нису имале снаге и воље за такву трезвену, али исповедничку, позицију каква је ваша. Молимо вас да молитвама Светог Јована Рилског и Светог Јевтимија Трновског останете на бедему правоверја и убудуће, на утеху  нама који знамо да са Истином Која је Христос нема и не може бити компромиса.

Вашим светим молитвама препоручује своју браћу и сестре у Христу и самог себе, најмањег међу њима,

грешни преводилац Владимир Димитријевић