header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Подсећање: Н: Вукадинов: Веронаука за глобално друштво или о уџбеницима веронауке епископа Игњатија
Подсећање: Н: Вукадинов: Веронаука за глобално друштво или о уџбеницима веронауке епископа Игњатија Штампај Е-пошта
недеља, 05 април 2009
          Самозвани бискуп захумско – херцеговачки Гргур, у свом критичком писму епископима, изложио је став по коме је узрок неуспеха веронауке у Београду, то што СПЦ нема патријарха (иако је Сабор потврдио да га има и да га не треба мењати). Међутим, један од кључних чинилаца неуспеха веронауке су уџбеници за овај предмет чији је аутор духовни учитељ и узор еп. Григорија, еп. Игњатије браничевски. Тим поводом посетице нешег сајта подсећамо на текст објављен у Књижевним новинама 2004. године,  чији је аутор професор Невенка Вукадинов из Београда.

Уредништво

+ + +

Невенка Вукадинов

ВЕРОНАУКА ЗА ГЛОБАЛНО ДРУШТВО

           О званичном плану, програму и уџбеницима веронауке

             Amicus Plato, sad veritas carior

          Када је пре три године, почетком јула 2001., изненадном политичком одлуком веронаука као предмет враћена у наше државне школе, Свети Синод СПЦ нашао се затечен и прилично неприпремљен да већ од септембра пошаље вероучитеље у школске учионице. Било је природно очекивати да ће се у таквој ситуацији (а и иначе) искористити бар нешто од искустава РС, која  већ била пребродила порођајне муке и у том часу имала написане уџбенике за свих осам разреда основне школе и управо је сабирала и преиспитивала резултате у овој области за протеклих осам година. Имали смо и кратак, садржајан план веронауке у девет тачака који је још 1993.г. написао преосв. владика Атанасије  Јевтић. Уместо да све ово узме у обзир, Св. Синод је одлучио да комплетну припрему званичног програма и уџбеника повери једином епископу СПЦ  који се јавно изјаснио против наставе веронауке уопште, владици браничевском Игнатију Мидићу. Уза све дужно поштовање према преосвећеном владици, осећамо потребу да са вером и љубављу, али отворено, изнесемо нека запажања о програму тзв. нове веронауке и уџбеницима чији је он творац.

          Чим се 2001.г. појавио први званични уџбеник, Црквени словар за  1. р. основне школе у издању Завода за издавање уџбеника, искусни парохијски вероучитељи и искусни (верујући) наставници завртели су главом. Показало се да аутор није узео у обзир  узраст, ниво верског предзнања и духовно стање ученика којима је уџбеник намењен. Следеће године појавио се други уџбеник, Православни катихизис за 1.  и 2.   разред средње школе, у истом стилу, а ове, 2003. г., трећи уџбеник, Православни катихизис за 2.  р. основне школе и Приручник за наставнике веронауке. У овом Приручнику аутор објашњава из ког теолошког аспекта извире цела његова концепција наставе веронауке, прилаже комплетан програм  и оперативне планове са  наставним  јединицама (темама часова) за свих дванаест година наставе и даје упутства наставницима  за примену тог програма.Тако је најзад постало јасно да није у питању само педагошки и методички промашај, преко чега би се и могло прећи, мада заиста немамо времена за експериментисање. Наша мука је у томе што је ствар много озбиљнија    



ПРОГРАМ И УЏБЕНИЦИ

Представљајући своју концепцију програма, аутор полази од тога да је досадашња наша настава веронауке, у школама између два рата и данас при  храмовима, заснована на западним, конфесионалистичким, схоластичким програмима, у којима се подвлаче одређене конфесионалне разлике, Бог се доживљава у јуридичком смислу, као творац човека и његов судија, циљ таквог катихизиса је ,,да ученици науче дефиниције вере, да приме благодат преко Св. Тајни и да се морално усаврше као индивидуе, итд. Уместо тога, аутор жели да врати стару литургијску катихизацију ,,која има за циљ да створи нов начин постојања људи и природе, налик на постојање Бога који је Св. Тројица, а који се сада пројављује у Православној литургији и на основу тога један нови етос. Да би се то постигло, потребно је савладати основне појмове онтологије личности - Бог (!), личност, заједница, љубав, слобода, егзистенција, а ,,који ће се увек тумачити на основу искуства заједништва са другим човеком.

          Тако у 1.   р. основне школе, са 7 година, ученици треба да ,,уоче да се кроз слободни однос љубави према нечему или некоме тај неко или нешто конкретизује, тако да постаје за нас јединствено и непоновљиво, да ,,уоче да од онога кога волимо зависи и наше постојање, да ,,човек има својство да љубављу чини да нешто постоји,  да схвате ,,биће као заједницу, као љубав, да ,,науче да је човек икона Божија управо због тога што друга бића може да чини непоновљивим’’ и т.сл.

          У 2.  р. основне школе, са 8 година, ученици треба да ,,уоче да  се на Литургији пројављује Бог као заједница личности, да упознају структуру и радње Литургије, да уоче да је ,,Исус Христос, иако физички одсутан, присутан на Литургији као плод наше љубави према њему и т. сл.

 

         Пошто је конфесионалистички заменио интелектуалним приступом, аутор се очигледно нашао  пред непремостивом препреком да философске појмове објашњава седмогодишњој деци, ,,ЈЕР , ТЕК ПОШТО СЕ ТИ ПОЈМОВИ САВЛАДАЈУ, МОЖЕ СЕ УПУСТИТИ У ОБЈАШЊАВАЊЕ ТРОЈИЧНОГ БОГА. Решење је нашао у томе да  уџбеник напише у облику причица од којих је свака  илустрација једног појма или схватања, нпр: Љубав, Бог Отац све види и воли у Христу, Црква је тело Христово, Заједница, Бога срећемо у Цркви, Слободан си, Заједница љубави као извор живота и сл. Испод сваке причице налази се кратка поука о вери до које ученик треба да дође на основу поенте причице, а затим питања којима се проверава колико је ученик претходно усвојио, као и колико исто препознаје у сопственом животном искуству. У поучној причици Љубав нпр., мали Богољуб је на дар од маме добио птичицу. Он је са њом (користићемо  пишчеве формулације) остварио  праву заједницу. Кад је птичица одлетела, он се ражалостио, а тата и мама су му објаснили ,,да нам љубав доноси радост и да чини да људи и природа око нас буду јединствени и непоновљиви. Богољуб је тада схватио да он чини да  његове играчке буду живе. На основу причице чекајући Николу у којој Марко размишља о томе да је  Никола  присутан у породици иако је физички одсутан, деца треба да схвате да је  ,,Син Божији, Христос, на Литургији присутан Духом Светим иако је физички одсутан, зато што су се сви учесници Литургије сабрали ту из љубави према Богу Оцу и Сину. У причи Први пут на Литургији мала Милица каже баки да јој оно што је видела на Литургији личи на њену игру са другарицама, а бака јој одговара: ,,То и јесте тако. Оно што искрено и из љубави чинимо - то је за нас стварно. На пример, кад се ти играш са другарицама лекара, ти си у том тренутку оно што ћеш бити у будућности кад порастеш. Наравно, уколико то силно будеш желела да постанеш. У Цркви, на служби, наш живот и све остало показује се онаквим какви ће бити у будућности, односно оно што ће нам Бог даровати. Услов да то остваримо јесте да в е р у ј е м о  да то може бити, да силно желимо да тако буде и поступамо у складу с оним у шта верујемо. У причи Службе у Цркви објашњава се да нас Св. Дух сједињује са Христом, цитирамо: ,,То се показује тиме што сви једемо од хлеба и пијемо из чаше вина као од ,, тела и крви Христове. У причи  Ко си ти? отац објашњава Милану да смо то што јесмо и да знамо ко смо само кад смо у заједници, итд.

       Најучесталије речи у ова два уџбеника су: епископ (67), литургија (63), заједница (62), љубав (60), природа (46), Црква (36),  слободан, слобода (28), Исус Христос (26), Бог Отац (24), Бог (16), личност (12). 

          С обзиром на то да је очигледно свестан  колике  тешкоће  могу  имати и вероучитељи и деца са оваквом материјом и приступом, аутор у Приручнику за наставнике детаљно, неуморно и неодступно објашњава: да је личност  име за однос, да је човек створен = смртан, да је љубав заједница слободе, да постајемо личност када имамо заједницу  са другим, да је у онтологији личности  најважније схватити да је један као заједница многих чиме се превазилази схоластички проблем субјекта и објекта, затим поново  да је све то тако зато што је личност име за однос итд., на 35 страна. После упутстава за основну школу, у рубрици Опште напомене, у 12 редова се додаје: ,,У току године, пре наилазећих великих празника децу треба упознати са историјом настанка  празника и садржином догађаја који се  слави, а посебну пажњу треба обратити Србима светитељима (ово је и једини пут да су поменути Срби и Свети Сава  у вези са целим 12-годишњим програмом, и то  ван њега, у Приручнику). Незванично смо сазнали  да је ових 12 редова  унето у Приручник накнадно, п о шт о  с е  н е к о  с е т и о  да ће бити примедби у том смислу. Није међутим објашњено  како и на ком часу ће ове напомене  вероучитељ  реализовати кад су предвиђеним оперативним планом сви часови  попуњени наставним јединицама из области онтологије личности. У вези са упутствима за средњу школу, нема  н и   н а п о м е н е  од 12 редова.

           У уџбенику за 1. и 2. р. средње  школе аутор деци од 15-16 година  интелектуалним, философским речником  објашњава већ поменуте кључне појмове. Ни овај уџбеник, као ни прва два, нема форму ни структуру уџбеника, али се материја овде не облачи у приче, него се излаже директно, са следећим насловима: Вера и атеизам, Вера и знање, Појам сазнања, Познање човека као личности, Бог као биће заједнице, Старо јелинско философско схватање бића, Један и многи- јединство и мноштво, Црква - заједница будућег века и др. И у овом уџбенику најкоришћеније речи су, нешто другачијим редоследом: личност,  заједница, слобода, природа, љубав, епископ.

         И напомене уз средњошколски уџбеник су  поновљена  објашњења  поменутих кључних појмова, тј. подвлачи се да је личност појам без кога  се не може разумети хришћанство, но посебно је наглашена идентичност структуре Царства Божијег и Литургије, тј.  у Царству Божјем је Христос окружен апостолима, анђелима и народом, а у Литургији  епископ  као икона Христова, окружен свештеницима, ђаконима и народом. У вези са овим посебно је наглашено разликовање (на прави конфесионалистички начин!) између схоластичког схватања Царства Божијег , тј. слике,  по коме се Царство Божије схвата као прототип, стварност која паралелно сапостоји са Литургијом, на небу, и  схватања по коме је Царство Божије  сад и овде, (и зато аутор строго пази да никада не употреби  израз Царство Небеско, већ увек и само Царство Божије!) и не постоји мимо Литургије, и који аутор назива иконом. ,,Ова разлика између  иконе и слике утолико је неопходна, уколико желимо да су  Христос и Дух Свети реално присутни на Литургији, сад и овде, преко њених чланова, а што је неопходно ради нашег спасења, а не да у Литургији  ми глумимо њихово присуство будући да су они одвојени од нас и да су горе на небу, док су чланови литургијске заједнице само обични људи , каже аутор. Интересантна је и напомена  да тему ,,Апостолско прејемство  треба објаснити наглашавајући ,,да се Црква конституише не на основу прошлости, већ на основу будућности, тј. Дух Свети кроз рукоположење конституише литургијску заједницу и искључиво у оквиру Литургије раздаје људима службе за Литургију и ради ње.

         До сада смо говорили  о уџбеницима  за почетна два разреда  основне и средње школе. Све до појаве Приручника ове године, у коме је објављено шта ће се радити у преосталим разредима, могло се ипак очекивати да ће аутор своју замисао наставе засновану на онтологији личности (пошто на све могуће начине покуша да је пренесе ученицима те тако промени њихов  НАЧИН МИШЉЕЊА) ограничити само на почетну фазу, а да ће касније ипак приступити систематском  излагању и постепеном увођењу у тајне вере. Показало се, међутим, да је концепција настављена: у 3. р. нпр.  ученици треба  да схвате  конкретност бића и њихову раздељеност, да је човек по природи створен (смртан), да је личност заједница итд., у 4. р. да је свет пропадљив (смртан) ако је ван заједнице са Богом, да упознају структуру литургије (епископ, свештеници, ђакони, народ), да је црква икона будућег века (народ окупљен око Месије),  да уче о људским напорима за превазилажење смрти у области религије, философије, науке итд., у 5.р. ће најзад говорити о  Божићу  и Десет Божјих заповести, у 6.р. ће учити да су имена Св. Тројице имена за однос, итд ... да би у 8. р. испочетка учили шта је личност, слобода, љубав... У 3. р.  средње школе ...  треба ли даље ?       

 

НАШЕ  ВИЂЕЊЕ

          Већ и само то  што су у уyбенику за 2. р. основне школе  на стр. 33  приликом објашњења Св. Причешћа речи Крв и Тело Христово стављене под наводнике, било би довољно да се уџбеник  ОДМАХ повуче из оптицаја. Но има још доста тога што би требало рећи и зато кренимо редом.

          1. Представљање свог програма аутор почиње нападом на нашу међуратну школску и садашњу парохијску наставу веронауке називајући је западњачком, схоластичком, морализаторском и конфесионалистичком, (што му уопште не смета да на више места сам подвлачи разлике између схоластичког и учења о онтологији личности у правом конфесионалистичком маниру) оптужујући вероучитеље да траже учење дефиниција напамет, да развијају код деце пијетизам и јуридички однос према Богу итд. Ово може бити аргумент само за читаоца који не зна шта је православна веронаука  ни шта значи поучавати децу верским истинама, ни шта  уопште значи некога  нечему  тако поучавати да тај у предаваном распознаје шта је горе, шта доле, шта лево, шта десно, шта је главно, шта споредно и шта је са чиме и у каквој вези, те да тако има ОСНОВУ знања. Искусни вероучитељ (и сваки наставник) зна да  ће без основних истина систематски изложених  настати конфузија у дечјим главама  и да ће деца, ако се то пропусти, заувек остати недоучена, али зна и да се СМИСАО НАСТАВЕ НЕ СВОДИ НА ТО. Ова  примедба  поготову је неумесна кад се зна да код нас веронауку при храмовима  држе само свештеници који то заиста воле и  желе, деци која  то такође желе  и да то чине методом  живе вере и саможртвене љубави, преношењем речи Божје  причом, тумачењем Јеванђеља, духовним песмама, читањем житија  светих, свагда спремном поуком и примером, уводећи тако децу лагано и постепено у светотајински живот  Цркве, УОБЛИЧАВАЈУЋИ  ХРИСТА У ЊИМА, а ради спасења њихових душа. Пребацивати, пак, свештеницима који су у животу небројено пута на богослужењима отпевали наше богослужбене текстове- у којима је садржана сва наша догматика и ЕТОС који произилази из ње - да имају законски, јуридички  однос према Богу - помало је и смешно. Морализам је потпуно  стран менталитету нашег народа, он то презире јер осећа да у томе  има нешто наказно и искривљено. Зато приземни и калкулантски протестантски менталитет и не може да нас разуме. Не верујемо ни да аутор сам верује у оптужбе које је изнео. Оне су му потребне  да би нагласио  учење о супротности између индивидуе и личности  и тиме оставио утисак  да је оно што он доноси: савремено, а у исто време изворно! - једино исправно, те због тога мора бити безусловно  прихваћено. (Сличну тактику су употребили и наши школски  ,,реформатори; тактика стара, препознатљива).

          2. Иако у Приручнику постоје информације о релевантним психолошким одликама деце одређеног узраста, аутор не води рачуна о њима. Он не схвата да седмогодишње дете не може да разуме апстрактне појмове нити апстрактне операције и наивно верује да ће их причицама разјаснити и приближити деци. Примера ради, израз личност - искусни наставници то знају - појављује се  пасивно у дечјем речнику  у књижевној терминологији 5-6. разреда (у опозицији према термину књижевни лик), а деца га активно усвајају и почињу користити тек при крају основне и почетком средње школе, и то у општеприхваћеном значењу. У значењу ,,личност је исказ за однос” вероватно би га могли усвојити матуранти средње школе, будући да  исте године  усвајају још неке философске појмове у оквиру наставе  философије (појам бића и небића и др.). Додатну конфузију  међутим уноси несрећна језичка конструкција ,,имати заједницу са неким'', ,,имам заједницу са тобом'' и сл., која је вероватно буквалан превод са грчког, док се на српском  у њој једва може назрети неки смисао. Опште је познато да тамо где у многим језицима  стоји глагол  имати, у српском стоји глагол  јесам (бити). Стога је много српскије и смисленије рећи ,,ја сам у заједници са, ,,ми смо у заједници, ,,ми смо заједница, ,,ми смо заједно, ми смо заједничари и сл. Још је компликованија конструкција ,,имам заједницу слободе са тобом, јер дете појам слободе у том узрасту схвата једино у смислу спољашње слободе (од затвора, од  непријатељске војске и сл.). Ни друге теме, као што је нпр. философско-онтолошко повезивање створености, смртности и раздељености  деца овог узраста (а ни старија) не могу разумети ни на који начин, нити их то уопште занима. Шта све ово значи у дечјим главама, само Бог зна.  И уопште, све приче се осећају као сувопарна, вештачка, беживотна одећа  за ауторове мисаоне конструкције, танка и језиком, и садржајем и стилом, без потребне драмске напетости, са усиљено извученом поентом, у наивном убеђењу  да ће деца  полазећи од психичког доћи до духовног. То што седмогодишње дете воли птичицу и пати кад је изгуби, не значи да ће га занимати да анализира појам љубави и односа оних који се воле, (нити је оно способно за то!), нити ће из тог односа аналогијом доћи до сазнања  да волећи другог открива Бога у њему, чак ни када му то  вероучитељ безброј пута буде поновио. Нити је потребно да се дете бави Тријадологијом, па му се због тога мора упрошћено објашњавати: ,,Бог Отац има Сина  и Светога Духа. Они живе у таквој љубави да им је заједничко све што имају. Све што раде - раде из љубави један према другом - овакве формулације неминовно у дечјим главама изазивају антропоморфизме. Вековно искуство Православне цркве јесте да је  догматика практична, опитна наука и зато су догму о Св. Тројици светитељи решили  практично, постајући обиталиштем Свете Тројице, а не људским, телесним умовањем, каже наш Св. владика Николај. Интелектуални приступ овој теми (мада сматрамо да је непотребна, јер је о Св. Тројици довољно да деца знају онолико колико нам је сам Бог открио у  Јеванђељу и толико је довољно за спасење;  питамо се како се уопште спасавао народ Божји две хиљаде година без интелектуалног знања о томе к а к о  Бог постоји, а породио толике светитеље!) може само довести до тога да дете научи ствари напамет да би угодило наставнику, и тако ће, парадоксално, резултат ове ,,нове веронауке бити управо оно за шта се оптужује ,,стара.

          Иста  примедба стоји и за средњошколски уyбеник, који се комотно може препоручити  студентима  БФ као приручна верзија  Сећања на будућност. За децу од 15-16 година ова философствујућа теологија  може само да представља тежак и бесмислен мисаони напор који у њима  изазива не само одбојност према веронауци као школском предмету, него и према Богу и Цркви уопште. Пошто додатна литература само још више замагљује ствари и отежава им посао, вероучитељи ће се на крају у пракси наћи у ситуацији да морају да прибегну упрошћавању градива помоћу причица из уџбеника за основну школу, поготову кад знају да је вероучитељима у основној школи  због тежине материје препоручено да поједине причице приближе деци ,,кроз искуство играњем игара на дотичну тему, а које треба да буду тако организоване ДА ОДСЛИКАВАЈУ БУДУЋЕ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ.(!) (Приручник, стр. 44). Ово потврђује и експлицитна изјава г. Александра Ђаковца  у реферату на јунском Симпосиону  о црквеном  школству, ДА ЈЕ ВЕРОНАУКА МОРАТИ ДА ПРАТИ НОВЕ МЕТОДИЧКЕ ТРЕНДОВЕ И ДА СВОЈ НАЧИН ОБРАДЕ УСАГЛАСИ СА РАДИОНИЧАРСКИМ ИНТЕРАКТИВНИМ МЕТОДАМА.  И  све ово је изјављено  после званичног  позива Сабора СПЦ  да се ради добробити српске деце  преиспитају токови реформе школства, после Захтева Св. Синода СПЦ да се Закон о  основама образовања  повуче из скупштинске  процедуре, и после  потписивања Резолуције  против насиља над децом и школом! Уосталом, да једино поменуте две крајности могу у пракси бити резултат овакве веронауке, показало се на  зимском семинару вероучитеља  Архиепископије  београдско- карловачке: изабрани вероучитељ демонстрирао је добро увежбан, до перфекције ОДИГРАН час на коме су деца  папагајски, појединачно или хорски понављала научене одговоре, а изабрана модерна вероучитељка нам је испричала како она  ,,прво широм отвори прозоре да би са децом избацила зло напоље, па онда мирно седну, зажмуре и замишљају да су у цркви . Једино нисмо сазнали  и да ли  седе у круг  и држе се за руке.   (Морамо признати да нам сличне игре  са црквом нису непознате: пре неку годину  у  Дрездену једна група младих немачких протестаната испричала нам је  како је њиховог свештеника мрзело да им држи час, па их је послао у цркву да се играју литургије. А старији се играју тако што седну у круг и ћаскају о неком стиху из Св. писма. Циљ часа је да им буде лепо и да се добро забаве. Кад се једном крене тим путем, ствари иду у суноврат).

            Старомодним, класичним вероучитељима при храмовима ово никад не би могло да се деси. Они  знају  ДА ДУХОВНА НАУКА НИЈЕ ИГРА, НИТИ РЕЧИ БЕЗУМЉА МИСЛИ ЉУДСКИХ, НЕГО ЈЕ ТО ПРОПОВЕДАНА СВЕТА ВЕРА БОЖЈА, НА КОЈОЈ СУ ОСНОВАНИ СВЕТИ ЧИНОВИ У ХРИСТУ ГОСПОДУ НАШЕМ, О КОМЕ ПРОРОЦИ СВЕТИМ ДУХОМ БОЖЈИМ ПРОРЕКОШЕ, И АПОСТОЛИ  НАУЧИШЕ, И МУЧЕНИЦИ ИСПОВЕДИШЕ, И СВИ СВЕТИ САЧУВАШЕ, И ПРЕПОДОБНИ ОЦИ БЕСПРЕКОРНО ОДРЖАШЕ, КАО НА НЕДЕЉИВОМ КРАЈЕУГАОНОМ КАМЕНУ ЦРКВЕНОМ ХРИСТУ, и да су нам ТУ  веру предали Света Браћа и Свети Сава. Они поимају да ширина и дубина и висина наше вере  не може да стане у плитке, ступидне  протестантске ,,креације, и да се  Истини  стиже само оним путем који је њој сагласан, а то значи  кроз Господа, они знају да је  Господ и пут, и путоказ и сапутник и циљ, и да другог нема и не може бити до краја света и века .

           3. Сва три уџбеника обогаћена су илустрацијама - за малишане цртаним, за средњошколце уметничким сликама, иконама и радовима С. Склириса. Иако (вероватно) зна колики значај  Св. Оци придају  чувању чула вида од саблажњивих призора управо зато што виђено много дуже остаје у свести  него оно што се прима преко других чула, аутор се определио за цртеж који је на граници карикатуре, вероватно  да би  био ближи  ,,естетици ружног  којом се наша данашња деца хране преко медија. И тако нас уместо лепоте, светлости, пасхалне радости, са страница  уџбеника гледају нелепи, одбојни, деформисани ликови Господа, светитеља, народа. Један од задатака  у 2. р.  је да ученик нацрта Господа Исуса Христа. Како може изгледати тај цртеж? Дете је тако подстакнуто да се упусти у ,, креативну авантуру  личног виђења коју од Св. Саве са  јеж- фризуром дели само корак. Исти је случај са радовима С. Склириса: делују непријатно, застрашујуће и на ивици су кича, колико год се говорило о њиховој есхатолошкој перспективи.  Примењен је, дакле, опет наопак, неправославан педагошки поступак. Уместо да се у деци развија  молитвени трепет пред светињом и двиг према горе и унапред,  намеће им се лажна слика православља које  не тражи  подвиг него благосиља и учвршћује човека у његовом палом стању.

          4. И најзад, најважније: чега у овом  дванаестогодишњем програму и уџбеницима нема?

          Нема  н и ј е д н е  молитве, не помиње се крсни знак, душа, стање душе од смрти до свеопштег васкрсења (,,подела на рај и пакао нам је дошла са Запада, из схоластике), Откривење, Нови Завет, Јеванђеље, Свето предање, Богочовек, Спаситељ, небо (духовни свет), Приснодјева, ђаво, Сатана, ад, пакао, грех (осим првородни), рај, Посебан суд, Последњи суд, свето - светост - светиња, видљива и невидљива Црква, Свете тајне (осим крштења, свештенства и евхаристије, али се нигде не помиње да су то Свете тајне), подвизавање, благодат, исповест, опроштење грехова, благодарење, славословље, хришћанске врлине, блаженства, православна црквена година, дневни круг богослужења, Господњи, Богородичини и светитељски празници, пост, Задушнице, парастос, опело, свете мошти, чудо, исцељење, типик,тропар, Васељенски сабори, Српска православна црква, Свети Сава, Косовски завет, Небеска Србија, јерес, римокатолицизам, протестантизам, секте, екуменизам као збир свих јереси , још много тога... и - можда је требало на првом месту - ПОКАЈАЊЕ, без кога је свака веронаука бесплодна и које је услов да  реч Божја, сила животворна која храни и поји и мртве васкрсава уђе у човеково срце и, по мери његовог труда, богочовечанском синергијом од старог почне да твори ново. Верујући професори књижевности знају да  једно добро тумачење приповетке Први пут с оцем на јутрење, или  Злочина и казне, или Браће Карамазових, или Пропасти царства српског, више вреди него цела ова мртворођена веронаука, јер оно  потреса  душу  човекову до дна и поставља га у нови однос према Богу. Али наш аутор би рекао да то ,,не ваља, то је психолошки приступ преко некакве осећајности (Искон бр. 2). Зато је одабрао да нас поучава причицама нихилисте Сартра о Петру који испуњава цео ресторан иако није у њему, што ј е с т е  психологизирање са тежњом да се представи као дубоко философско мудровање. А  чак и да јесте то, философија н е   с п а с а в а. Не спасава ни ,, да верујемо да то може бити, да силно желимо да тако буде и поступамо у складу с оним у шта верујемо како је објаснила бака малој Милици у уџбенику за 2. разред, јер је вера нешто више него обична психолошка увереност. Не спасава  ни сладуњаво веровање ,,да ће на крају доћи Царство Божије у коме више неће бити смрти и бола и у коме ћемо СВИ бити срећни са Господом Христом'', како каже мала Милица у истој лекцији, јер Господ никад није рекао да ће сви ући у Царство Небеско (подсећамо да аутор  употребљава искључиво израз Царство Божије). Напротив, ,,Уска су врата и тесан пут који води у живот и  Ц а р с т в о  Н е б е с к о  с е  с  н а п о р о м  о с в а ј а  и  п о д в и ж н и ц и  г а  з а д о б и ј а ј у’’, каже Господ (МТ. 11,12 ). Додуше, аутор наводи израз подвиг два пута у Приручнику, објашњавајући: ,,Човек је позван на подвиг, тј. да постоји не на основу закона природе, већ на начин слободан од њих. Тај начин постојања, на основу којега човек постаје Бог, ОСТВАРУЈЕ СЕ Крштењем у Литургији и као Литургија. На ово можемо само да наведемо речи преосв. владике Атанасија Јевтића: ,,Није довољно само се крстити. Није довољно учланити се у Цркву, ступити у Цркву. Није довољно ни причестити се само. Хришћански живот је , у живом православном искуству, стална динамика и стално кретање од старога ка новоме човеку.(Трагање за Христом). Ова истина наше вере у програму ,,нове веронауке потпуно је прећутана.

          5. Коме одговара оваква веронаука?

         Онима који одричу Свето предање, онима који немају страха Божијега, онима који немају светитеље, онима који не верују  у бесмртност душе, (подсећамо на Достојевског: бесмртност душе и постојање Бога су једно исто питање!), онима који немају ни појам о подвижничком животу а камоли да живе по њему, онима који од Светих тајни признају само  крштење, свештенство и литургију, онима које вређа помињање историје Цркве, онима који не воле да говоре о разликама  него само о ономе што нас спаја, онима који не верују у чуда, онима којима је реч о крсту саблазан, онима који не признају постојање греха, ђавола и пакла, онима који говоре да ће сви ићи у рај, онима који су синови таме, онима којима је занимање уједначење свих људи по телесном мудровању, онима који  БЕЗ ПОКАЈАЊА желе да постану једна црква, прећуткујући да  Једна Света Саборна  Апостолска  Црква постоји и да је то Православна црква. Није никаква тајна да су пренаглашена есхатолошка димензија Литургије произашла из онтологије личности на основу Тројичног богословља (,,јер такво есхатолошко виђење нас ослобађа зала провинцијализама и конфесионализама !) и институција епископата чије ће архијерејско прејемство зависити не од историјског ланца него ,,од стварности Литургије у којој Св. Дух раздаје дарове искључиво за Литургију и ради ње'' елементи за које истакнути функционери Светског савета цркава (Зизиулас, Ранси ) сматрају да могу бити тачке преко којих може доћи до уједињења ЦРКАВА. До тада, док смо  у  п р и в р е м е н о м стању (Зизиулас) разлике, нарочито оне на којима  православни неодступно стоје, треба прећуткивати, а наглашавати ,,љубав, толеранцију, дијалог и екологију (природу). Уосталом, зар на то не миришу и циљеви  истакнути у програму наше ,,нове веронауке, где између осталог стоји: ,,...без обзира на  њихову националну припадност и верско образовање... (...) ,,..с људима различитих култура, религија и погледа на свет, с друштвом, с природом...?  Као да је преписано из програма неке невладине организације! Предаја живе, Богоносне, спасоносне, Богомоткривене вере  ради спасења душе не помиње се, као ни још неколико битних, православнопедагошких (мистагошких)  циљева. Очигледно се снисходило државним  ИЛИ НЕКИМ ДРУГИМ властима, премда није јасно  зашто кад је настава веронауке конфесионална, а наша вера подразумева  и надраста све наведено будући да јој је циљ светост (обожење) човека.

          И још, оваква веронаука одговара  и нашим школским ,,реформаторима’’, просто им дође  као друго плућно крило. Јер ће и једни и други радити, пасивно или активно, на исмевању светиња (карикатура), затирању морала (нема греха, нема подвига, важно је само да се волимо и сви ћемо у Царство Божије) и националног идентитета (Светосавље је ,,етнофилетизам''). НОВИ ЕТОС, ЗА НОВО ДОБА.   

         Наш Свети владика Николај све је ово знао, осећао, видео, предвидео и провидео и у име свих нас таквима за сва времена написао:

       ,,О,  мрачна гносеологијо мајушних философа, како си мрачна! Јасно је, да се философија  баш никако не даје крштеним људима. Којима је дато Евангелије, не даје им се философија. Отуда су пагански философи већи од крштених  философа. Који презру већи дар Божји, одузима им се и мањи. Због тога крштени философи не могу никако да реше питање субјекта и објекта, као што га нису могли решити ни философи пагански. Мрак философске гносеологије, древне и модерне, остао је увек неосветљен мрак.

        Решили су то питање свеци хришћански; решили су га практично у себи. Бог се уселио у њих и постао субјект. Они су себе одсебили и пустили Бога да мисли за њих, да воли за њих, да дела за њих, и кроз њих. Откуда  дакле у њима познање Истине? Од Бога. Откуд толика сила у њима, и таква моћна дела и чудеса? Од Бога. Откуда им онолика прозорљивост и видовитост? Од Бога. Све од Бога, све Божије, јер је Бог субјект а они су објект.

       6. Шта даље? 

       Ипак, у целој овој ситуацији има  и нешто утешно: већина вероучитеља  НЕ РАДИ по овом програму и уџбеницима. Жив је Бог и  жива је душа наша! Наш народ је ипак дубоко у себи сачувао изворни лик Христов и Њега воли, Њега жели, Њему хрли, баш као што је Достојевски рекао о  руском народу. У Архиепископији београдско -карловачкој од стотинак вероучитеља, према нашем сазнању, само неколико њих ради по програму ,,нове веронауке. Неке епархије су штампале  сопствене уџбенике.  У Београду се  сналазе: у дневник уписују прописано, а раде оно што могу, водећи рачуна о предзнању и интересовањима деце. Спремају часове из дела Св. владике Николаја, аве Јустина, владике Атанасија, митрополита Амфилохија и шире уџбеничке, богословске и светоотачке  литературе. Једна вероучитељка нам је рекла : ,,Држала сам по прописаном  програму првих десет часова, па кад сам видела да ће ми се деца разбежати, почела сам  да предајем онако како је нама предавао наш прота. И деца су заволела и мене, и Бога, и Цркву. Црква није близу и тешко је одвести децу и вратити их за један школски час, али смо то успели већ неколико пута у другом термину. Користим Катихизис владике Николаја, Нема лепше вере од хришћанске, Светигорин катихизис Оваплоћени Бог, Библијске приче, Пролог, духовне песме... Уџбеници из РС су нам недоступни. Тешко је за сваки час стварати свој уџбеник из десетак књига; добро би било да га имамо. Лакше би било и деци и нама, и не би владало оволико шаренило

          Јасно је да овакво стање не би смело дуже да потраје, јер би се претворило у стихијност и импровизацију у настави, што не само да штети угледу  СПЦ, него највише и пре свега самој деци. Наша деца заслужују да једном почнемо заиста озбиљно и одговорно да се бавимо њима и да  п р е с т а н е м о  са експериментима. Бог ће тражити одговор од нас за сваку душицу коју нам је поверио. Стога се вероучитељи и деца надају да ће  Св. Архијерејски Синод, руковођен бригом за  њихово спасење, ипак преиспитати  све ово и мудро и очински разрешити постојеће стање. Надају се и да би им то већ од следеће школске године могло донети и нове, одговорно урађене уџбенике, који би и садржајем и изгледом  изражавали лепоту, топлину, истинитост и светост наше Богомоткривене и спасоносне вере.     

          КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2003 - јануар 2004.

          Невенка Вукадинов           

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 05 фебруар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Јерес:

„Боље је сто пута бити блудник, него једном јеретик“.

(Преподобни Гаврило Ургебадзе)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у паклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.