header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow Јеросхимонах Димитриј Зографски: О јереси екуменизма и питањима везаним за њега (2)
Јеросхимонах Димитриј Зографски: О јереси екуменизма и питањима везаним за њега (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 22 децембар 2016
              Напомена: уводни део, са краћом биографијом аутора и објављеним првим прилогом под насловом “ Истина је само једна “, можете видети (овде:)

Обрадио и посрбио: брат Бодуш

Прилог други:

ЕКУМЕНИСТИ ТРАЖЕ ИСТИНУ - ТАМО ГДЕ ЈЕ НЕМА!

            Још у време Седмог Васељенског Сабора, 787. г., је речено: истина је већ нађена, и уколико човек тражи још нешто, он тражи лаж

“ Истине “ и идеје, које уједињују екуменисте

Они траже једну свима одговарајућу, компромисну ”истину”. Није случајно што смо последњих година сведоци сталних покушаја релативизације - као да има много релативних истина, које на крају треба да се уједине у неку још растегљивију “истину”. Док, са друге стране, Господ Исус Христос нам је, једном заувек, оставио једну апсолутну Истину. Апостол Павле такође каже, да је један Господ, једна вера... ( види Ефес. 4:5 ), т.ј. једна је и истина. ( Напомена прев.: сви цитати из Библије, до краја прилога, су из превода Даничић-Караџић ).

И Господ наш каже - која је та истина: “Ја сам пут и истина и живот“;  ( Јован 14:6 ). Бог је једна чудесна Личност-Истина, Која је открила и дала и томе одговарајуће учење. Ово учење је духоносно и животворно (Сам Исус Христос недвосмислено каже: “Речи, које вам ја рекох дух су и живит су.“ (Јован 6:63), и никако није могуће човеку, који тражи спасење, да се уједини са нечим другим, осим са Христосом и Његовим учењем и са Црквом, којој је Глава Христос. Следи закључак, да када нам говоре за неки други облик уједињавања - то није спасавајуће. Када говоримо (не о светским облицима и разлозима уједињавања - прим. прев.), о духовним питањима, као што су вера и спасење, онда то уједињавање треба да је у Христосу. Уколико је изван Христоса и Његове Цркве, то је онда лажно уједињење.

На пример: савез између мушкараца и жена, који није склопљен у Цркви, сматра се њиховим незаконитим интимним суживотом и назива се блудом и прељубочинством, а не браком. На сличан начин и свако обједињавање људи, изван вере у Христоса је реално духовно прељубочинство. И ово не тврдим само ја или Свети Оци, него и Сам Бог. На пример, у 16. глави књиге пророка Језекиља (Језек. 16:35 и даље), Господ стално говори о томе да су Јудеји, који су се од Њега одвојили, блудници и прељубочинци.

Сви ми људи ове планете желимо узајамно разумевање, љубав, јединство.

Ове речи заиста су лепе и зато их екуменисти често користе. Они, наиме, веома добро знају, како да лажљиви синкретизам (= спајање неспојивих вера - прим.прев.) представе у ружичастом светлу. Ali, већ споменуте лепе речи придобивају своју унутрашњу силу само (акц. прев.) када долазе одозго, од Бога - када се тражи јединство и разумевање у Истини, а не у нечем другом. Веома је лепо да живимо у миру, јединству и разумевању, али сам Христос, Источник свега што је добро, важнији је од свега осталог.

Увек пред очима треба да имамо пример мученика, који су жртвовали своје животе да одрже веру Христову. Бог их је прославио управо због тога што су му били верни до смрти. Они нису били верни некаквим сентименталним и искривљеним представама о људском јединству, него су били верни Богу; Ономе Једином који нам даје живот и спасење.

 

О власти патријарха и митрополита

То је духовна власт епископства (јер су патријарси и митрополити, пре свега, епископи ), која има своје порекло од Христових Апостола. Пре 2000 година Господ Исус Христос дао је Апостолима овакву власт: све што је од њих свезано на земљи, да буде свезано и на небу, и што је разрешено на земљи, да буде разрешено на небу (види Мат. 18:18). Ради се о духовној власти, која тешко може да се схвати само путем разума и на интелектуалан начин. Ову власт Апостоли предају епископима и свештеницима, и управо ово је апостолско наслеђе (или пријемство), које у Православној Цркви постоји све до данас. Наших дана епископи и свештеници користе ову власт најчешће у Св. Тајни Исповести. Онако како човек осећа, да по телу има прах и да је знојан, на исти начин он треба да осећа и своју духовну нечистоћу. Тада је нужно да оде свештенику и каже да треба да се исповеди.

Шта значи исповест? Није случајно што се исповест назива “друго крштење“, а то стога што човек бива очишћен од својих пређашњих грехова. Треба искрено да се кајемо за учињене грехе (на пример, што живимо нецеломудрено, лажемо, осуђујемо, вређамо, клевећемо итд.), и наша разкајаност треба да означава чврсту решеност да не понављамо своје грехе, нарочито смртне. Сваки човек има неке страсти, које још увек није победио, и његова духовна борба са овима може много дуго да траје, јер управо страсти рађају грехове (акц. Прев.). И тачно због споменуте божанске власти свештеника да свезују и разрешују, свештеник има право, у Божје име, да очисти човека и да га ослободи од исповеданих греха.

(Аутор на овом месту наводи пример жене из Русије, сестре јеромонаха из Оптине, која је говорила да се исповеда пред Господом, и одбијала савете брата да се обавезно исповеди и пред свештеником. Њен брат јој је говорио да је добро што се исповеда пред Господом, али да је Сам Он премудро дао ту власт епископима и свештеницима и да, на сваки начин, треба да се исповеди пред свештеником. Дуги низ година она брата није слушала. Али, кратко време пред смрт, ипак га је послушала и отишла свештенику. То је учинила тек након што је у сну видела да јој се у срцу гнезде велике и мале змије, и када би свештенику исповедила неки грех, тада би одговарајућа змија изпузала напоље из њеног срца...).

То је власт епископа, и свештеника - да свезује и разрешава. А патријарх је врста епископа, који је током историје придобио већа административна права. Реч патријарх означава - онај који првенствује међу оцима... патријарси (и митрополити) имају чисто административна овлашћења у својим функцијама, иначе они су епископи.

Питате ме како да разумете њихову власт? Несумњиво, ова власт дата је од Бога. Али, када човек добије велику власт, од њега се захтева и велика одговорност, а према речима Христосовим: “Коме је год много дано много ће се искати од њега...“ ( види Лука 12:48 ). Дакле, од једног сељака, који на пољу оре воловима, немамо реалну основу да захтевамо велике ствари - да он просвећује милионе људи.

Али, од једног патријарха може да се захтева много. То стога што му је Бог дао такву власт, да он има директан или индиректан утицај на множину митрополита и епископа, на свештенике и обичне људе, па чак и према другим Помесним црквама. Значи, он одговара за хиљаде, а неретко и за милионе душа. Да, од њега много ће се захтевати; ... патријарх, као епископ са великим административним овлашћењима и на највишој функцији, има огромну власт, али ће он пред Богом одговарати како користи ту власт.

Данас, нажалост, људи често без основе осуђују духовна лица. Према учењу Цркве, људи имају право да осуђују митрополита или свештеника, само уколико им овај откривено проповеда неправилно учење. У овом смислу подсећамо на речи нашег светог архиепископа Серафима (Соболев , Софијског Чудотворца, који каже, да имамо пуно право да се не сагласимо са патријархом или са синодом, ако ови греше по важним питањима вере. И не само да имамо право, него и морамо да искористимо то право. Јер, иначе, где ћемо отићи?

Важно је доследно да следимо Христоса, Апостоле и Свете Оце, а данашње патријархе само уколико нас воде путем спасења. А, уколико се патријарси одлуче да крену другим путем, онда ћемо им рећи:

“Много нам је жао, али ми имамо Писмо, Свете Оце, Васељенске Саборе, имамо веру Православну. А ви, ако нас водите изван вере Православне, нисте више наше вође! “

О неизбежности екуменистичког процеса

Рекао бих да екуменистички процес постаје неизбежан, а због све јачег стремљења савременог човека да тражи истину тамо где је нема. Још у време Седмог Васељенског Сабора, 787. г., је речено: истина је већ нађена, и уколико човек тражи још нешто, он тражи лаж.

Напупрот ставу Сабора, патријарх Вартоломеј и папа Фрањо у заједничкој декларацији, подписаној у Јерусалиму 25. маја 2014. г., кажу: “ Духом Светим заједно ћемо тражити пуну истину“. ( 4. одељак декларације ). Али, истина је откривена већ одавно, и то у свој пуноћи! Какву истину ће даље тражити? Истина је присутна, и јасно је да ова, са њихове стране, једноставно није прихваћена.

Процес екуменизма, наиме, односи се и на нешто много шире. На пример, јеромонах Серафим (Роуз) јасно каже, да људи, који продужавају и даље да траже истину - фактички траже религију антихриста. Тако Индуси сада очекују неко од њихових лажних божанстава да се “оваплоти“. У исламу, такође постоји једна грана, која очекује да се појави њихов “Махди“. Јудеји очекују, разуме се, свог лажног месију, након што пре 2000 година нису прихватили Истинитог.

А опет, већина савремених хришћана имају толико површна знања о хришћанству да ће, према пророчким речима св. Игнатија ( Брјанчанинова ), и сами почети да жуде за доласком антихриста.

Обзиром на све интензивнију тежњу за обједињавањем вера, и то лажних вера, на крају ће испасти тако да ће антихрист наићи на повољно тло, а ова повољност свакодневно се увећава и тиме, што су људи све више окупирани овосветским стварима, материјалним и економским.

Људи нашег времена нису упознати нити са римокатолицизмом, нити са Православљем, нити са протестантизмом, иако се сви називају хришћанима. На пример, када таквом човеку кажеш да постоји огромна разлика између различитих облика исповедања хришћанства, он одговара да не види никакву разлику. У оваквим и сличним ситуацијама треба да прихватимо мишљење људи, који су цео свој живот посветили хришћанској вери, а то су, пре свега, свети људи, јер су, по правилу, читав земни живот провели подвизавајући се и угађајући нашем Богу. А и, што је посебно важно, они су били спремни да до смрти исповедају и бране Православну Цркву и веру. И обзиром да су бранили управо Православну веру,то како ми сада да се окренемо против њих и безумно да кажемо:

“Ви, свети Оци и Мајке нисте билу у праву! Све религије су једнаке, важно је само да човек некако верује у неког бога “.

Само, постоји разлика у последицама по спасење, зависно од тога како ко верује у Бога. Зато нам Спаситељ наш, Господ Исус Христос, открива: “Нико неће доћи к Оцу до кроза ме.“ (Јован 14:6 ). Зашто само кроз Христоса долазимо до Оца? Зато, јер Својим Васкрсењем Он побеђује смрт. Својом жртвом на Крсту и Васкрсењем он је победио смрт, и када се крштавамо - ми, кроз Њега, такође побеђујемо смрт. Како се ово дешава? - на мистичан, али реалан начин и није случајно што св. Апостол Павле каже, да они, који су се у Христа крстили, у Христа су се обукли (види Гал. 3:27). Самим тим ми се облачимо у Онога, Који је победио смрт.

Не постоји друга вера, која каже: “ ми смо победили смрт! “

Питајте људе у Индији шта мисле о смрти, и они ће вам говорити о поновном рођењу ( реинкарнацији - прим.прев. ). Исто је и са будистима у Кини, или на другим местима.

Већина Индуса и будиста, чак и упознати са Хришћанством, уопште нису у стању да схвате, шта је заправо урадио Христос! То је и узрок зашто нису постали Хришћани.

Желим да нагласим: нема победе над смрћу у будизму и у индијским религијама; нема победе над смрћу ни у исламу.

Источно учење за поновно рађање у целини противречи Хришћанству. За Индусе и будисте долазак Христоса практично не мења ствари по питању поновног рођења. Према овим религијама, и пре Христа, и након Њега људи се поново рађају, па живот и смрт остају циклична јављања.

Исто важи и за Ислам: Христос се сматра једним од великих пророка, али за Његову победу над смрћу не говори се ништа. Према исламу Христос није Бог и стога Његова смрт и васкрсење немају онтолошки значај. А због овога губитници су сами Муслимани, који су у немогућности да победе смрт без Христоса, ма колико да измишљају разне чулне фантазије о свом рају.

А, на другој страни, они Хришћани који живе благочестиво уистину одлазе у блажену вечност, где нема ни жалости, ни уздисања, ни суза. Ово је нешто, што не може да се опише. И управо ово нам нуди Христос - улаз у Небеско Вечно Царство. Јер Он директно каже: “ Ја сам пут и истина и живот; нико неће доћи к Оцу, до кроза ме “ ( Јован 14:6 ).

Потребно је ово веома добро да разумемо - нема пута ка Вечности, осим кроз Христоса.

-------------------------

Софија, Бугарска, дец. 2016. г.

Последњи пут ажурирано ( четвртак, 22 децембар 2016 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

Још мало врло мало па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јевр. 10,37). А кад дође Он као страшни Судија, разделиће венце победиоцима. Примићеш и ти венац, ако се будеш у овом кратком веку определио за Њега, а не против њега. Ево ћу доћи брзо, држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега. Тако ти поручује Он.

+ + +

Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божијом помоћи разби Мојсеј џина Амалика, и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим. Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога и љуби Бога.

+ + +

Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако. Љубав је јача од злобе и од свега и од смрти. Љубав Божија слађа је од меда. Ко њу окуси, опија се њоме занавек и побеђује све. Љубављу према Богу апостоли су победили злобу јеврејску и мач римски и огањ и зверове и моћ природе и смрт. Побеђуј и ти тим непобедивим оружјем.

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.