Следеће страшно виђење јасно открива велику корист и спасење које долази од учења из поучних књига, а мржња коју демони имају према њима настаје због тога што ове књиге уништавају њихове замке и планове. Виђење је откривено пре неких стотину година побожном игуману манастира Њамец, који је основао свети Пајсије Величковски.

Неколико година након упокојења праведног Пајсија, строгост манастирског живота је почела да попушта, с једне стране због великог богатства, а са друге због велике слободе која је била дозвољена световним људима који су долазили у манастир. Неки су долазили са читавим породицама да остану у манастиру два или три месеца током лета, проводећи своје време у разним световним забавама. Монаси су постали немарни према своме правилу и почели више да брину о својим виноградима и баштама на манастирским имањима.

Један од ученика светог Пајсија, Софроније по имену, тадашњи игуман, водио је строг духовни живот. Једне ноћи, мислећи да је већ свануло, Софроније је изашао напоље код манастирске капије и гледао према спољашњој капији, односно према месту где се данас налази свети извор. Тамо је видео човека, црног изгледа и застрашујућег облика. Носио је одећу војног официра и гласно викао, као што официри чине када издају наређења својој војсци. Очи су му биле крваво црвене и сијале су као огњени пламенови. Уста су му била попут мајмунских, а зуби су му избијали из уста. Велика змија му је била обавијена око струка, са обешеном главом и језиком који је висио попут мача. На раменима је имао "чипку" у облику главе египатске наочарке а на глави је носио шешир, са кога су отровнице пружале своја тела и обавијале се попут власи око његовог врата.

Када је игуман Софроније то видео, скаменио се од страха. После мало времена, дошао је мало к себи и упитао официра таме шта тражи на манастирском имању у том часу.

"Може ли бити да не знаш да сам ја главни заповедник овде у твом манастиру?" одговорио је црни.

"Ми овде немамо војску, и наша земља ужива у периоду дубоког мира", одговорио је игуман.

"Онда да знаш", одговорио је црни, "да сам ја послат од невидљивих сила таме и да ми овде војујемо против монашког реда. Када дате ваша обећања на постригу, објављујете нам невидљиви рат и наносите нам многе ране својим духовним оружјем. Много пута се повлачимо посрамљени, јер нас пече пламен ваших молитава. Међутим, сада вас се више не бојимо, нарочито од када је ваш игуман Пајсије умро. Он нас је застрашивао и много смо страдали од његових руку. Од када је дошао овде са Свете горе са шездесет других монаха, ја сам послат са шездесет хиљада наших војника да га зауставим. Док год је он био главни, нисмо имали мира. Упркос свим искушењима, плановима и замкама које смо пробали против њега и његових монаха, није било никакве користи. У исто време, језик човечији не може изрећи такве страшне невоље, тешкоће и муке које смо пропатили током боравка тога човека овде. Био је искусан војник и његова вештина нас је увек хватала неспремне".

"Међутим, по његовој смрти ствари су мало попустиле и могли смо да повучемо десет хиљада својих војника са овог бојишта, и тако је нас педесет хиљада остало. Када су монаси постали немарни према своме правилу и више почели да се брину о својим пољима и воћњацима, отпустили смо још десет хиљада наших војника са њихове дужности овде и преосталих четрдесет хиљада је остало да настави напад. Тада, после неколико година, неки од монаха су одлучили да измене Пајсијево правило, и калуђери су се поделили, а неки и отишли. У међувремену, мирјанима је било допуштено да изнајмљују собе у манастиру, и када су доводили и своје жене, ми смо имали победоносну прославу и смањили број наше војске за још десет хиљада. Касније, када су отворене школе за дечаке, битка је дошла тако близу до краја, а ми смо могли да смањимо број своје војске за још десет хиљада, остављајући само нас двадесет хиљада овде да се бринемо о калуђерима".

Када је игуман Софроније чуо ове ствари, зајечао је у себи и упитао црнога: "Зашто је још потребно да останете у манастиру, кад видите како су, као што сам исповедаш, монаси одустали од своје борбе? Шта ти је још преостало да урадиш овде?"

Тада, будући приморан силом Божјом, ружни је открио своју тајну.

"Истина је да више нема ко да се бори против нас старих, будући да је ваша љубав охладнела и да сте постали заокупљени светским и земаљским пословима. Али ипак има још једна ствар која нас узнемирава и забрињава. То су оне прљаве крпе, мислим књиге -проклетство их однело! - које имате у библиотеци. Живимо у страху и трепету да их неки од млађих монаха некада не узме у своје руке и да не почне да их чита. Када почну да читају такве проклете крпе, научиће се вашој древној побожности и вашем древном непријатељству против нас, и мале новајлије ће почети да бесне против нас. Научиће да су се древни хришћани, и мирјани и монаси, молили непрестано, постили, испитивали и исповедали своје помисли, бдили и живели као да су странци и туђинци у овом свету. Тада, простоумни као што јесу, они заправо почињу да спроводе ту глупост на делу. Осим тога, узимају озбиљно све Списе. Они бесне и ругају нам се попут дивљих звери; да ти кажем, једна од тих будала усијане главе довољна је да нас све истера одавде. Постају неумољиви и непопустљиви као ваш убијени Вођа (Спаситељ). Дошли смо до таквог мира и споразума са вама. Али те ваше такозване духовне књиге непрестани су извор непријатељства и неразумевања. Зашто не можемо да имамо мир? Зашто не читате моје књиге? Зар нису и оне духовне? Јер и ја сам дух, зар не? И ја надахњујем људе да пишу књиге. Али све што је потребно јесте да једна од оних бедних крпа коју зовете пергаментом падне у руке просте будале и да се читав пожар поново запали, а ми да смо приморани да бежимо и устанемо још једном на оружје против вас".

Јадан игуман, не могавши више да ћути, упитао га је: "Које вам је најјаче оружје против монаштва нашег времена?"

А он је одговорио: "Наша читава садашња брига јесте да одвлачимо монахе и монахиње од духовних занимања, нарочито од молитве и читања оних чађавих књига. Зашто не проводите више времена бринући се о својим баштама и виноградима, о пецању и школама за младе, о вашем гостопримству према свим оним добрим људима који долазе овде лети због свежег ваздуха и чисте воде? Монаси који се баве тиме ухваћени су у наше мреже као муве у пауковој мрежи. Нећемо имати мира све док се све те књиге не униште или не распадну с временом. Оне су нам као трн у оку".

Чим је завршио ове речи, ударило је клепало за јутарњу службу. Официр демонских сила је одмах ишчезао као дим. Игуман је устао са великим душевним болом због овог откривења и ушао у цркву. Када су се монаси сабрали, испричао им је са сузама све што је видео и чуо током овог страшног виђења. Потом је заповедио да се све то забележи за поуку онима који ће доћи после њих.

Преведено из грчког часописа

Светогорска библиотека, децембар 1962. и јануар 1963.

С енглеског: Милена Тејлор

Приређивач: "Борба за веру"