За почетак ћемо проанализирати случај који сматрамо моделом теме нашег разговора. Мајка је казнила седмогодишњег сина каишем за гледање порнографије на интернету. Ствар је дошла до суда који је, не признавши разлог ослобађајуће околности према којој је мајка казнила дете, прогласио њу кривом за извршење прекршаја по члану 116.1 Кривичног закона Руске Федерације („Батинање“). Да се то сада догоди, могла би да добије до две године затвора. Али, пошто се инцидент десио пре ступања на снагу закона Н323-Ф3 са јувенилним допунама, који издвајају чланове породице у посебну опасну групу, изједначавајући је са хулиганима и екстремистима, жена се извукла са казном од 8.000 рубаља.

Дете може некажњено да чини неморална, противзаконита дела. Истакнимо суштину. Гледање порнографије од стране седмогодишњег дечака суд није проценио озбиљним поводом за строгу родитељску казну. Иако је порнографија у Русији забрањена, то јест, законски је призната њена штетност и аморалност чак и за одрасле – то није нешто што је за децу! Не признајући за олакшавајуће околности мотиве мајке, суд самим тим, вољно или невољно, даје јавности на знање да приказивање порнографије деци није катастрофа, није нешто што искаче из реда, већ обична, нормална радња, за коју није потребно кажњавање. Али је одговарајућа реакција мајке, која не губи здраве, моралне оријентире – прекршај. На тај начин се принудно (јер суд нису новинари, који траже различита мишљења, већ једна од три гране државне власти, чија решења смо дужни да испуњавамо) задаје оквир односа родитеља и деце: дете може да ради све што му падне на памет, а ту спада и извршавање неморалних, противзаконитих поступака, док родитељи немају права да га казне, будући да је то надлежност суда.

„Пред чиме попушта нестабилни тинејџер“

Нама замерају, наводно,  некакво неразумевање. Зар је то заиста тако, свашта се прича?

Ништа слично! Нисмо ми случајно горенаведени случај назвали моделом. Од тренутка лансирања „јувенилних технологија“ у нашој земљи случајева таквог типа није било мало. Ево још неколико примера. У Читинској области судили су мајци и дали условну пресуду за ћушку сину средњошколског узраста, који је редовно крао паре и на кога нису деловали укори. То јест, крађа је била фактички на суду призната као некажњива.

"Нека краде, нека лаже, нека гледа порнографију?"

Московски тинејџер је од родитеља украо 60 хиљада рубаља (!) (око 1.000Еур, прим.прев.), купио скуп сматрфон и такође на њему гледао порнографске филмове. Отац, ухвативши га у крађи, није га ни прстом пипнуо, али му је, одузевши смартфон, забранио да недељу дана излази са друштвом. Измучени син је оклеветао оца у школи, тврдећи, да га је овај истукао. Када су полицајци појурили кући, да би „заштитили права детета“ – извукли га из његове породице – дечко се уплашио и признао лаж. Најзанимљивије је почело после. Разјаснивши истину, оцу су указали да он све једно није имао права да казни сина. Што значи: нека краде, нека лаже, нека гледа порно-филмове, а ти као отац – не смеш га лишити контакта са другарима (са којима је, узгред, и гледао порно-филмове).

Списак сличних случајева може продужити свако ко жели, ако се заинтересује о томе како раде јувенилне службе у његовом региону. Накратко ћемо се зауставити на питању кажњавања и идемо даље. Сада у сличним расправама преовладавају осећања и преувеличавање. Када би смо то издвојили, у основи би остала два предлога: 1) објаснити деци да не треба да се понашају лоше; 2) показивати им добар пример.

"Постоје деца којој нису довољна објашњења и пример родитеља"

Нимало не умањујући вредност свих препорука, приметићемо да оне нису увек ефектне. Постоје деца којима је то довољно (Истина, таква деца обично и нису склона грубим аномалијама у понашању). Међутим, ни издалека нису сви тако савесни и разумни (то се, узгред, односи и на одрасле – иначе не би били потребни затвори). Таквој деци нису довољна објашњења и родитељски пример. Више од тога, ако им дуго објашњавају, не примењујући никакве друге мере, они се потпуно избезобразе, подивљају.

Хајде да реконструишемо ситуацију. Мајка затиче сина у посматрању порносајта (који а пропо постоји и доступан је малом детету, не обазирући се на законску забрану). Шта је она дужна да учини, према логици јувеналаца? Објаснити? Океј, објасниће она. Дете се не слаже. (Мајка из Омске области је, узгред, и покушавала то да уради. “Још сам почела да га испитујем“, каже она „а он је добио напад беса и бацакао се рукама и ногама.“). Она га и други пут затиче у тој занимацији. И трећи, и пети. И шта? До ког пута објашњавати? Или сачекати док му „објасни“ затвор у који ће доспети за неколико година због силовања? Деца и онако веома брзо прелазе са теоријских знања на практична... А можда причекати док не падне у нежне руке изопачењака? Или сачекати стање психичке поремећености и тада поверити његову судбину лекарима? Јер ако дете са од почетка нестабилном психом (а баш такви најчешће бивају склони кршењу различитих правила), почини озбиљан прекршај и остане некажњено, оно то почиње да понавља, иде све даље, несвесно тражећи забрану, и напослетку „излети из шина“ (сиђе с ума).

„Деца са патологијом карактера“ – говори дечији психијатар с тридесетогодишњим стажем Т. А. Крилатова – „са дисхармонијом процеса психичког сазревања, која немају довољно критичности у односу на своје поступке, не усаглашавају своје поступке с захтевима друштва, која игноришу интересе оних који их окружују, показујући опасно, аутодеструктивно понашање, на одређеним етапама рехабилитације захтевају чврст васпитни оквир. То се посебно односи на такозване нестабилне психопате, који, по мишљењу домаћег психијатра највишег ауторитета, специјалисте за девијантно понашање, професора А. Е. Личка, имају потребу за чврстим, чак ауторитативним руковођењем (што ми издвајамо – И. М., Т. Ш.).  Он наглашава, да су сила и власт оно главно пред чим нестабилан тинејџер попушта. Строги режим кога се безусловно придржава, непрестани надзор, страх од неизбежне казне за преступ – овде су све то најбоље гаранције превенције кварења понашања. Последњих година баш ове групе деце, остављене без потребног надзора специјалиста, гину од отровних материја, екстремних игара, постају жртве изопачених лица (ми издвајамо И. М., Т. Ш.). Дејство штетних садржаја, других информационих утицаја, способних да дете отуђе од породице, на основу дезавуизације и дискредитације њених васпитних мера, укључујући и присилне (ми издвајамо И. М., Т. Ш.), доводи до пораста трагичне статистике.“.

Хтели бисмо директан одговор на директно питање: јесу ли варијанте развоја ситуација које смо описале боље од каиша? Јесу ли оне хуманије од родитељских батина?

Мало лукавство са великим последицама

Неко ће рећи да није обавезно казнити сина физички јер постоје друге мере кажњавања. Добро, а које тачно? Не дати му бомбону? Али то што га привлачи на порно-сајтове слађе је од бомбоне. Без бомбоне он, школарац, може потпуно да се снађе. Забранити му гледање цртаних филмова? – Али у овом случају ни то није казна – нити одговара озбиљности прекршаја, нити се кажњени више одушевљава било којим другим „живим сликама“. Шта још остаје? Лишити га изласка с друговима? Али, како видимо према другом случају, и то је криминално. У Јувенилном Законику, ограничавање слаткиша и филмова, забрана изласка с друштвом и друге васпитне мере које су јој такође у надлежности, исто могу бити процењене као емоционално, психолошко, економско насиље. Као и, уосталом, привремено одвајање од компјутера, који му и даје могућност гледања порнографије. У осталом, нећемо више да ширимо ову тему. Сваком неангажованом човеку све је очигледно. Усредсредимо се на друго.

И у случају, који смо узели као основу нашег чланка и у случају мајке из Читинске области и, претпостављамо, у многим другим сличним случајевима истицала се веома занимљива формулација. Они су тврдили да је мајка дејствовала руководећи се „личним непријатељством“ према детету. Када нам је први пут дошао у руке један од тих описа, нисмо му придали значаја, иако смо се изненадили колико су са друге стране познавали  ситуацију. Али, видевши сличност у низу прича, када су родитеље прозивали за сасвим обичне казне, епизодно примењиве у већини породичних ситуација, схватиле смо да то није случајно. Наша претпоставка састоји се у следећем: до недавно, док у Русији под притиском западног лобија нису почели да усађују противпородични систем јувенилног правосуђа, никоме није падало на памет да родитеље кажњава административном казном, а камоли кривичном одговорношћу за ударац по задњици, ћушке и каиш. И до сада, да незадовољство Запада буде веће, у нашем законодавству нема праве и јасне забране телесног кажњавања деце у породици. Без обзира шта поборници права деце говоре, таква забрана не постоји. Савет Европе, не без разлога, снажно захтева да је уведу.

"Обезвређивање смисла чини закон формалним, што значи неморалним"

А уколико забране нема, спроводници јувенилног правосуђа су принуђени да измишљају, подводећи родитељско кажњавање под категорију „батинање“. Формално је, наравно, могуће поистоветити са тиме ударац по задњици и тим пре батине каишем. Али, обезвређивање смисла чини закон формалним, бездушним, значи, неморалним. То ће бити право лишено правде. И људи ће га уочити као лаж и самовољу. У чему се састоји лаж којој прибегавају они који вуку за уши родитељско кажњавање батинама? У развраћењу и обесмишљавању смисла. Права батинања су сасвим сигурно мотивисана личним непријатељством, па чак и мржњом, жељом да се учини зло. А код родитељског кажњавања таква мотивација не постоји. И кад се отац и мајка љуте на дете, они га једнако воле и брину о њему и праштају, често не сачекавши да оно призна да је направило глупост. И, кажњавајући га, они се не воде жељом да му науде, већ напротив – желе да га одврате од зла, желе да се онo поправи. И обично прибегавају телесном кажњавању, када нема другог начина да се дете уразуми. (Наравно, има садиста, којима се допада да детету наносе зло, али таква пројава психопатологије нема ништа заједничко са родитељским кажњавањем.).

Ето баш зато Фемидини служитељи, који пренебрегавају смисао и манипулативно поистовећују телесно кажњавање са батинањем, приписују родитељима „лично непријатељство“ према детету. Баш такво извитоперавање даје могућност искривљења слике, подводећи родитеље под категорију Кривичног кодекса.

"Унаказити свој живот на задовољство „светске заједнице“ – бесмислено дело"

Многе присталице криминализовања родитељских кажњавања не скривају да се то ради на захтев Савета Европе, Комитета за права детета при УН и других међународних организација. Наводно, ми смо дужни да будемо као и све друге „цивилизоване земље“. Али дешавања последњих година јасно нам дају до знања да уништити свој живот на задовољство „светске заједнице“ јесте занимање колико без будућности, толико и штетно. Нас ће у „заједницу“ примити само у виду леша. А штетност кривичног гоњења родитеља за умерено кажњавање је очигледна. Нећемо овај материјал оптерећивати статистиком, даћемо само једну статистички чињеницу. Шведска је била прва земља која је забранила телесно кажњавање деце још 1979. године. Прошло је довољно времена, да би извели закључке иксперимента. На тој основи,  учесталост озбиљних злочина, које су деца починила против својих вршњака повећала се више од 6 пута (добијених их тзв. Метаанализе 2005. године доктора Р. Ларзелера). И амерички војни психолог Дејвид Гросман, који се бави истраживањем психологије убица бележи значајан раст тешких злочина у Шведској. Он, истина, ставља нагласак на то да децу пуне суровим компијутерским игрицама, али не побуђује сумњу да пумпање виртуелном агресијом заједно са некажњавањем не може, а да се не односи на раст криминалитета.

Неопходне и могуће мере

Поставља се питање, није ли то резултат на који су се устремили наши правосудни органи? И шта још захтева Комитет УН за права детета, подпавши под утицај уске групе људи са специфичним склоностима?! Он тражи и да се затворе кадетски корпуси и да се дозволи пропаганда содомије међу децом и враћање међународног усвајања у претходном обиму.

"Неопходно је зауставити неморалну праксу гоњења родитеља за кажњавање деце."

Ако се не стреми таквим циљевима које толико желе наши геополитички противници (а ипак желимо да мислимо да такве тежње, у сваком случају, свесне - нема), онда треба прекинути неморалну праксу гоњења родитеља за кажњавање деце. То само од себе неће престати, уколико са врха не стигне одговарајући знак. Значи да управо на врху мора да буде донето политичко решење да се не иде наруку западних педофила, и неки компетентни орган (Врховни суд, Генерално тужилаштво, или још неко, коме припадају неопходна опуномоћења) је дужан да објасни да умерено телесно кажњавање деце у породици не приличи означавати као пребијање. А могуће је и ажурирати законодавне норме: додати у члану 61 под тачком 1 „Породичног кодекса“ да се не признаје презирућим, грубим и понижавајућим по људско достојанство однос разумне употребе умереног телесног кажњавања деце од стране родитеља (или лица која их замењују).

Такође је неопходно, поништивши издвајање „блиских лица“ (тј. чланова породице и других рођака) у посебно опасну групу, унети напомену у члан 116 Кривичног законика Руске Федерације: „Не сматрати као батинање разумно коришћење, од стране родитеља или лица која их замењују, умереног телесног кажњавања у циљу васпитања деце.“. Аналогно томе следи да и у чл. 117: „Не сматрати као насилно понашање разумно коришћење...“ даље по тексту. А и у чл. 156: „Не сматрати за грубо одношење...“, итд.

Наравно, наши западни „партнери“ и њихови руски истомишљеници ће бити бесни, али како је уопште непријатно напоменути, да гране власти  расту на дрвету руске државе и хране се његовим соковима. Зато су дужне да раде према његовим интересима.Чак и ако према томе не гаје личну наклоност.

Татјана Шишова, Ирина Медведева

31. августа 2016. године

Превод: „Православна породица“, фебруар 2017.

Извор: „Православие.ру“, http://www.pravoslavie.ru/96541.html