Брачне несугласице ће бити пријављиване као насиље, мушкарци ће бити хапшени и привођени, затварани а након пуштања ће се враћати кући бесни и огорчени због пријаве и свега кроз шта су прошли у полицији. Није тешко заљкучити шта ће се после дешавати. То и јесте циљ оних који су писали овај закон. Држава и закон не могу заштити подносиоца пријаве 24 сата дневно. Због тога је овај закон лош и погрешан. Јер нимало не доприноси мирном решавању спорова.

Наравно да истински насилници постоје и свакако их треба кажњавати, али се плашим да ће овај закон у великој мери бити злоупотребљен.

Све почиње 2005. године када је уведен на потпуно идеолошки начин нови правни институт „насиље у породици“. Измењен је кривични, а затим и породични закон како би се на велика врата, супротно мишљењима озбиљних правника, увео нови институт. У време комунизма постојао је сасвим добар правни оквир за сузбијање таквих појава, наш Породични закон један је од најбољих закона, те није ни било потребе мењати га.

После увођења овог института, са све променама кривичног законика, стање је кажу толико лоше да, погађате, мора да се донесе нови, посебан закон, што је и учињено . Логика би тражила да преиспитамо да ли можда сам институт и систем који је увео сигурне куће, уз максимално подстицање увлачења државе и државних институција у породичне односе, нису погрешни. Да ли се можда узроци све раширенијег појединачног и колективног насиља не налазе у ,,Паровима“, економској пропасти породица, поремећеном систему вредности које управо овакви законски оквири нуде.

Насиље нигде, па ни у породици никада није било дозвољено ни пре овог закона. Закон је непотребан. Закон је увек штито психички и физички интегритет сваке особе. Закон је продукт радикално феминистичког лобија и нема за циљ да спречи било какво насиље. Има за циљ да женама пружи још једно правно оруђе за уништавање мушкараца. Циљ закона је распиривање нетрпељивости међу половима.

Ствари ће се додатно погоршати након првог јуна, јер се нажалост о овом закону није водила дебата, него се манипулативно намеће и ствара атмосфера моралне панике у којој нико не сме да каже реч против контроверзних и опасних решења, а да не буде проглашен монструмом који се залаже за одбрану насиља. Погледајмо међутим следеће.

Члан 3 уводи два нова облика породичног насиља, изузетно проблематична за прецизно дефинисање и веома подложна манипулацијама и злоупотребама: једно је прогањање, а друго је сексуално насиље.

Ако жена проведе ноћ са мушкарцем ако се следећег дана покаје због тога, може да оде у полицију и да га пријави за силовање. Терет доказа да силовања није било увек би био на мушкарцу.

Уколико женама удељујете комплименте против њихове воље, причате масне вицеве, или им се нападно удварате, ризикујете затворску казну, јер тако прописују два нова кривична дела: прогањање и полно узмениравање, који су од 1. јуна ступили на снагу.

Полно узнемиравање (члан 182а) представља свако добацивање, „слободније“ понашање, па чак и ласкање уколико је против воље жене, а за то дело прописана је новчана казна или затвор до шест месеци.

Прогањање (члан 138а Кривичног законика) подразумева слање порука, зивкање телефоном, праћење или сачекивање испред куће женске особе, а онај ко то ради ризикује три године робије. Дакле ако мушкарац, отац детета, позове бившу супругу да би разговарао са дететом, или шаље смс поруке везано за дете, ризикује да буде пријављен за узнемиравање и прогањање.

Ако разведен мушкарац, отац детета прати дете на разним спортским, или другим такмичењима, школским приредбама, подржавајући своје дете, ризикује да буде пријављен за узнемиравање и прогањање.

У последњим верзијама помиње се увођење још једне апсолутно неправне категорије као што је „економско насиље“: оно ће се одредити као облик психичког насиља које представља ускраћивање и контролисање приступа новцу, односно неједнаку доступност заједничким средствима. Извините, шта ова будалаштина значи? На кога се ово односи? Да ли то предлагач прописује како чланови породице да деле своја примања? Хоће ли и деца имати право да одлучују о расподели породичних средстава, а ако им то родитељи не дају, да их и за то пријаве као породичне насилнике?

Предлог закона одређује да се „потенцијални насилник“ (свако кога пријаве и осумњиче за намеру да буде насилник, што по овом предлогу постаје веома широка категорија) приведе у полицију, где се може држати до осам часова.

Члан 15 прописује две хитне мере које државни органи морају одмах да примене у складу са својом проценом: удаљење из стана и забрана приласка. Закон иначе предвиђа огромна дискрециона права која се дају полицијском службенику и центрима за социјални рад. Кључна је њихова лична арбитрарна процена, а како ће они деловати, јасно је из досадашњег рада центара за социјални рад и полиције, који никада не реагују на насиље када је мушкарац жртва насиља. Пошто закон ни на који начин не штити мушкарца од лажних оптужби нити предвиђа било какву санкцију за лажно пријављивање (штавише, дефинише обавезу да се пријави сумња на насиље јер иначе ризикујете високу новчану казну), жена која жели да избаци мушкарца из стана само треба да га пријави за насиље. Он се тако на силу, супротно уставном праву на располагање приватном имовином, истерује из свог стана на 48 сати, плус 30 дана, а можда и дуже. Такође, ако је жена не запослена, слободно може пријавити супруга за насиље (са којим већ нема неке односе у браку, или јој исти досадио), оде у сигурну кућу која ће јој поред правне помоћи, обезбедити посао у складу са њеним образовањем и радним искуством. Једним потезом две муве! Никад лакше до посла, добијете стан, и отарасите се мужа који вам је и онако већ досадио. Ова противуставна санкција биће предмет многобројних злоупотреба.

Ту је надаље монструозни члан 17, где суд доноси одлуку о продужењу хитне мере на предлог јавног тужиоца, без рочишта. Жалба је дозвољена у року од три дана, али жалба не одлаже извршење решења.

Предложио бих свим мушкарцима да се не стиде, да се ни они не устручавају да пријаве насиље које трпе. Познато је да физичком насиљу које врше мушкарци у огромној већини случајева предходи насиље које трпе од супротне стране, од стране жена. Насиље није само физичко. Мушкарци трпе психичко , емоционално, материјално, економско па и сексуално насиље. Провокације, малтретирања, изазивања које мушкарци трпе, окидач су за физицко насиље које касније изврше. То је истина, о томе се мора говорити, то се мора пријавити, а то је оно сто сви скривају и прећуткују.

Према томе, мушкарци , будите први који ће пријавити насиље ако сте жртве од стране својих супруга, партнерки… Пријавите сваки случај када вас жена малтретира, вербално напада, физички напада… Све је то насиље које се врши над вама. Немојте се стидети. Боље је назвати полицију, или отићи у полицију и пријавити жену него доћи у ситуацију да вас полиција хапси.

Медији о породичном насиљу лажно извештавају.Како о насиљу тако и о Закону. Закон важи за све те се узрочно последично шири паника путем медија и то роднозасновано јер су готово сви до једног наслова у медијима усмерени на мушкарца насилника, док је опште познато да насилник, као ни жртва немају јасна обележја којима би могли бити препознати. Изношењем тачних статистичких података, могло би доћи до сасвим супротних резултата који би реално могли утицати на смањене насиља у породици, за разлику од лажног представљања статистичких података који су циљано усмерени. Нови закон предвиђа и удаљавање насилнице из куће, што би у реалним животним околностима могло спречити трагичне исходе.

Лажно пријављивање јесте кривично дело, регулисано чланом 334. Кривичног законика Републике Србије, али надлежни органи, као и до сад неће санкционисати оне који лажно пријављују насиље у породици. Према подацима Републичког завода за статистику које поседујемо, у 2013 години имали смо 8.627 лажних пријава насиља у породици. Тужилаштво и полиција нису покретали кривично гоњење, по службеној дужности против одговорних. Лажним пријавама, 8627 жена, дрским, безобзирним и злонамерним понашањем, извршило је насиље у породици према својим члановима породице. Психичко и емоционално злостављање, прогањање преко институција.

Закон само привидно има сврху да штити породицу. Његов стварни циљ је управо да уништи породицу.

Суштински циљ „Закона о спречавању насиља у породици ” – који је ступио на снагу 1. јуна – јесте тај да удаљи полове. Његов истински циљ је да обесхрабри настанак веза и бракова. „Закон о спречавању насиља у породици ” је насиље над породицом.

Бујић Горан, испред новосадске групе грађана „ПРАВДА ЗА ТАТЕ – И ТАТА ЈЕ РОДИТЕЉ“.