„И видјех другу звјер гдје излази из земље,

и имаше два рога као у јагњета; и говораше

као аждаха.“

Св.Јован Богослов   

1.

Сада већ сасвим извесно можемо да говоримо о православној декаденцији, што је више од кризе, будући да криза по дефиницији води ка разрешењу, а пут којим се сада крећемо води нас у ентропију - у тихо распадање, труљење и нестајање у нереду и поступном хлађењу. С тим у вези видимо и како један, историјски сасвим нови лик, који поспешује ову декаденцију, чврсто ступа на сцену - православни језуит.

Видимо га као израслину, као бубуљицу на образу, рецимо, око које се шири мали цервени круг, што указује да се испод смежуране коже наше духовне традиције одиграва неки гадан процес, упала која може бити само мали бенигни митисер али и злоћудни тумор. Неки би лекар ипак морао да се озбиљно позабави овом израслином али ја нисам тај, од Бога немам такво послање. Али Бог ми ипак даде, хвала Господу, бистро око и гипку руку да уочим детаљ и насликам, што се управо спремам да урадим.

Намера ми је, дакле, да са пар оштрих потеза изобразим лик православаног језуите у оних неколико, нарочито изражених поза које нам се тренутно указују. Тиме се никако не исцрпљују сви појавни облици овог лика него се само црте уочене на његовој физиономији наглашавају, како би читалац и у његовим будућим метаморфозама био кадар да препозна ону црту која је непроменљива. Но, као што је ред, треба најпре да начинимо рам на који ћемо потом да намакнемо платно.

2.

Године 1946. на Истраживачком институту Станфорд (SRI) започео је тајни пројекат под називом Променљиве слике човека. Израдом овог пројекта бавило се веће од 23 ‘контролора’, укључујући Маргарет Мид, Б.Ф.Скинера и члана Британске обавештајне службе, сер Џефрија Вајкерса.[1] Идеја је била да се истражи како на савременог човека утичу новостворени друштвени феномени, између осталих: мистицизам, хедонизам и нова духовност Новог доба (New age). Циљ пројекта, каже Данијел Естулин, био је „промјена стремљења човјечанства: од онога за индустријским напретком до онога који ће пригрлити ‘духовност’...“[2]  Али каква је та духовност коју треба да пригли човек Новог доба?

У Хакслијевом Врлом новом свету видимо остатке древних религија, након што је ишчезло „нешто што се звало хришћанство“[3]: ритуал који се одржава сваке друге недеље - „Миса солидарности“; ишчекивање „Највишег Бића“ и падање у транс кад се на степеницама зачују „Кораци Највишег Бића“. Све је посвећено чулима у тој „Миси солидарности“, али тако да се више осећа плексусом него што се чује ушима. Врхунац задовољства представљају „посвећене таблете соме“ којима се причешћују верници „Највишег Бића“. Сам чин причешћа Хаксли описује овако: „Путир пријатељства са сомом у сладоледу од малине, пође од руке до руке, и, уз обредне речи „пијем за своје уништење“, свих дванаест верника отпи по гутљај.“ [4]

Али шта ако ово није само пука слика, утопистичка маштарија профетски надареног писца; ако је ишчезавање хришћанства и његова замена ритуалом „који се одржава сваке друге недеље“ део једног широко замишљеног плана који се већ остварује? Ево како изгледа једна екуменистичка „Миса солидарности“. Пространа сала храма Св.Христифора у Камбери је у полутами; дрвене скамије постављене у две паралелне колоне испуњене су до последњег места; на пространом подијуму постављено је нешто што личи на жртвеник, али без икаквих ознака и реликвија; испод њега три девојке, домороткиње, зеленим гранчицама мету по поду – врше „обред очишћења“; девојке су оскудно одевене у својој традиционалној домородачкој ношњи, лица су им намазана и ишарана у живим бојама.

Кроз широки пролаз између скамија улазе два младића, домородци, готово наги, само са прегачом преко бедара; ходају полако, кораком опонашају кретање дивље звери; из позадине допире језива психоделична музика која имитира звуке џунгле, чују се крици птица. Младићи су намазани и ишарани у живим бојама по лицу и читавом телу; уносе велику металну посуду из које се вије облак дима – то је „обред кађења“. Кад они заврше са „кађењем“ улази процесија састављена од представника тринаест конфесија коју предводи папски архибискуп Камбере, господин Френсис Керол. Међу њима су и представници Румунске, Антиохијске и Васељенске патријаршије – они представљају православне. Реч узима папски архибискуп, све присутне поздравља речима: „Драга браћо и сестре у Христу!“...[5]        Био је то ритуал који је обављен 03. јула 1994.год. приликом оснивања Националног савета цркава у Аустралији. Недостајао је само „путир пријатељства са сомом у сладоледу од малине“.  

3.

Дуго се трчало да би се доскочило до овде, до ове црте иза које следи само„путир пријатељства са сомом у сладоледу од малине“. Снажан замах том залету дао је бихејвиоризам – наука или њена злоупотреба? Бихејвиоризам претпоставља да се човеков ментални и духовни склоп може изменити једноставном манипулацијом подстицајима. Радикална импликација ове претпоставке јесте идеја да се пажљиво изабраним подстицајима човек може ментално и духовно расклопити и поново саставити – да наслеђени ментални и духовни садтржаји могу да се избришу до нивоа tabula rasa, након чега се на тако избељеној површини свести могу наново исписати сасвим другачији духовни сдаржаји.

На подлози таквог схаватња човека настала је теорија пропаганде Едварда Бернајса и технологија ударних јединица Џона Риса. Он је у говору америчким војним психијатрима који је одржао 1945. год. рекао следеће: „Ратови се не добивају убијањем наших непријатеља већ подривањем или уништавањем његовог морала те истодобног очувања нашег властитог. /.../ Ако већ нудимо да изађемо на вјетрометину и ухватимо се укоштац с друштвеним и националним проблемима нашег времена тада морамо имати ударне јединице, а њих не може осигурати психијатрија темељена искључиво на психијатријским установама. Морамо имати покретне тимове психијатара с могућношћу да слободно излазе на терен и упознају се с локалном ситуацијом у њиховом конкретном подручју.“[6]  У сличном тону, са више академске учтивости додуше, говорио је и Б. Ф. Скинер: „Етичка контрола може да преживи у мањим групама, али контрола становништва у његовој комплексности мора бити предата специјалистима: полицији, поповима, власницима, учитељима, терапеутима и тако даље.“[7] Поповима!?

Тако је религија је постала бојно поље Новог светског поретка. Доношењем Стратегије националне безбедности - 2015, Сједињене Америчке Државе су то и отворено признале: бихејвиоралне манипулације са верским уверењима људи постеле су једна од седам приоритетних области конфронтације.[1] „Од прошле године – каже се у једној сажетој али брижљиво сачињеној анализи - у САД је организован низ субјеката којима је поверена анализа, координација и практичне смернице око развоја иновативно-когнитивних, бихејвиоралних, едукативних и других хуманитарних технологија, назване high hum – хајхјум (хуманитарне технологије). За разлику од високе технологије, којом се отворено бави DARPA, хајхјум програми се финансирају кроз затворену структуру IARPA, потчињену директору Националне обавештајне службе.“[8]

Тако је тежиште савременог рата измештено из материјалне у духовну сферу, у поднебесје – међу духовима злобе. „Центром за развој хуманитарно-когнитивно-бихејвиоралних техника - наводи се даље у овој анализи – управља језуитски ред, делујући синхроно са релевантним америчким обавештајним агенцијама ./.../ Са доласком језуите Бергоља на власт (март 2013.год.) – закључује аутор - означен је прелазак Ватикана на софистицираније методе управљања кроз програмирање свести за постепену концентрацију моћи, чији је главни циљ – Руска Православна Црква.“[9] Да ли само руска? Измешетено тежиште рата мења и објекат напада. Сада је нападнуто Човештво, духовни идентитет, жива духовна традиција – православно предање у целини, а не ова или она помесна црква. То је подлога ове слике.

4.

На ову подлогу наносимо позадину. По дефиницији, језуит је припадник католичког реда Дружба Исусова коју је основао Игнацио Лојола за борбу против шизматика, пре свега протестаната и православних хришћана, кога осим фанатизма одликују: дволичност, лицемерије, притворност. По тој дефиницији, православни језуит би био неко ко јавно исповеда православље, а истовремено прихвата и шири доктрине које су супротне православном предању.

Он се, дакле, понаша управо онако како прописује језуитски катихизис: „међу реформаторима да будеш реформатор, међу хугенотима хугенот, међу калвинистима калвинист, међу протестантима да будеш протестант и стекнеш њихово поверење. - ...сиђи чак толико ниско да постанеш Јеврејин међу Јеврејима; ...да се претвараш како си тобоже на њиховој страни, а заправо ниси.“[10]       

Православни језуит се понаша као да није свестан да протвречи православном идентитету, тиме умирује своју савест; али истовремено не крије да је потпуно свестан улоге коју игра, тиме показује да је овладао вештином претварања. Финеса је у томе што ће већ у следећем кораку поново довести себе у несвесно стање, тиме брише сећање на своју „малу подвалу“.

Али манимо се дефиниција и њихових финеса, погледајмо како православни језуит изгледа изблиза. Међу Србима, он је „највећи Србин“; међу папистима, он је само „смерни слуга Божји“. У Јасеновцу држи помен жртвама усташког терора; у Загребу ћаска са бискупима о „унапређењу међуконфесионалног дијалога“; у Дубровнику се моли заједно са њима, изговара Символ вере са додатком filioque и јавно, пред камерама изјављује: „Ја сам православни бискуп!“ То је, да тако кажемо, стандардни модел православног језуте. Постоје и други модели, то ћемо видети, али свима је заједничко оно што Орвел назива двомисао. „Двомисао – каже Орвел – значи умеће да се у свести истовремено држе два противуречна веровања и да се прихвате оба.“[11] Православни језуит, рецимо, начелно верује „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“ али, истовремено, званично исповеда да постоје „две хришћанске Цркве“ које су равноправне; он никада јавно не побија 45. и 65. правило Светих апостола али, истовремено, јавно се моли са папистима на њиховим мисама и у синагоги, на менори, пали свеће заједно са Јеврејима.[12]

Али како успева да нокаутира себе и одржи се на ногама, истовремено?       

Орвел нам даје назнаке могућег одговора: „Овај процес мора бити свестан, иначе се не може извести с довољном прецизношћу, али исто тако мора бити и несвестан, иначе би са собом носио осећај лажљивости, дакле и кривице.“[13] Бити свестан и несвестан, истовремено „знати и не знати“, то је „врхунска финеса“ двомишљења по Орвелу: „свесно се довести у стање несвесности, а онда постати несвестан управо извршеног чина самохипнозе“ – „истом поступку подвргнути и сам тај поступак“ свесног довођења себе у несвесно стање.[14] Читави тимови стручњака, данас, даноноћно раде на одржавању механизма који производи двомишљење. Хиљаде руку пакује и шаље симболичне представе, поруке и сензације преко којих се остварује ова масовна самохипноза савременог човечанства.

5.

Необично је, проблематично али и изазовно: широко распрострањена двомисао данас, обрнуто је сразмерна степену пажње који јој се посвећује у нашем јавном дискурсу. Да ли је то последица вештог прикривања или интелектуалне отупелости? Олако се прелази преко тога. Сама појава се потискује, са њеним ишчезавањем губи се и потреба за објашњењем. Нико не говори о томе, као да не постији двомишљење и лик који га упражњава. Овде га препознајемо као преносиоца вируса који изазива ону, на почетку поменуту, злокобно сумњиву израслину на телу православне духовне традиције.

То је човек спретан, лукав, софистициран; способан да се служи „логиком против логике“, да истовремено има два мишљења која се међусобно искључују „а ипак верујући у оба“, да заборави „све што је требало заборавити, а онда то поново вратити у памћење у потребном тренутку, па га затим сместа поново заборавити“.[15] Он је већ освојио периферију друштвеног живота: з(а)гадио политику, мутантом званим мултикултура, од културе направио спрдњу, разорио истинску науку противречним теоријама и објашњењима а сада се управо спрема да уђе и у Средиште, у простор Светог, тајанственог и недокучивог - да и духовни живот савременог човека окади том чудовишном техником „дијалектичког јединства противречности“.

Канимо, дакле, да се суочимо са тим ликом али тако да његове црте и обрисе извучемо из тамне позадине коју смо осликали, као Рембрант који из мрке позадине извлачи истурене површине лица озрачене пригушеним светлом фењера, нијансирањем од загаситог до златножутог окера. При том држимо стално у глави и онај шири простор, окружење, у којем ће ова слика, кад једном буде довршена, да буде смештена, да обитава у њему и размењује поруке са тим ширим окружењем. Повремено се удаљујемо од слике, зачкиљимо очима да одбацимо детаље и боље уочимо целину. Тада нам се учини од некуд познат овај лик. Није ли нам већ указано на њега у визији тајновица са Патмоса? Није ли нам већ пројављено то биће, префригано и извештачено?          

Загонетна „звијер из земље“ схватљива је ако се зна да је „земља“ темељ Неба, неба као вечне куће Спасења. Та кућа стоји на исправном предању – то је „сô земље“. Али шта кад „сô обљутави“? Кад настане смутња у предању? Тада излази Кваритељ који ће раскопати темеље Неба - „звијер из земље“ – духовно чудовиште које има изглед јагњета али „говораше као аждаха“.[16] Чак и као телесно биће аждаја је обликована као двомисао. Она је биће дуалне форме: и лети и пузи; змија и птица истовремено – чудовишни спој противречности. Цвркуће као птица а има рачваст језик као змија - зато и јсте тровач људског рода. Кваритељ! То још није Антихрист. Али припрема пут Антихристу.               

Кваритељ, то је дух обмане и самообмане – самохипнозе; онај који варајући, вара и себе.[17] „Њему је дата власт да чини знамења и чуда како би, идући испред антихриста, припремио његов пут пропасти.“[18] Њему је допуштено да нас искушава кварећи предање; њему ће бити дато да у последњем времену исквари и силазак Благодатног Огња са неба – „и учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима.“[19] И управо то „силажење огња с неба“, тај видљиви знак Божје наклоности, наводи нас на помисао: Кваритељ и може да се појави једино у окриљу православља, тамо где још има шта да исквари. Тамо где је све већ искварено, он нема шта да тражи.

6.

Будући најављен као сасвим нова историјска појава, у склопу назнаке о „неколико оштрих потеза“, поставља се питање: како, на који начин осенчити овај лик а да избегнемо цензорски тон, не упаднемо у улогу строгог инквизитора? А опет, с друге стране, у бљутавост малке критике која више забашурује него што разоткрива. И што се више трудимо да се провучемо између ове Сциле и Харибде, слика све више личила на карикатуру, али не обичну, лаку, водвиљску, него једну од оних горких карикатура Миланка Каличанина, мени тако блиских и драгих као и њихов аутор уосталом. То су призори који вам заголицају разум у тренутку кад се спремате да прснете од смеха, па уместо тога само се кисело насмешите, збуњени и постиђени својом непромишљеном реакцијом.

То је оно што бих, ако је допуштено, назвао Сервантесов парадокс, а што су бољи и умнији од мене, као Унамуно и наш бесмртни Владимир Вујић, назвали кихотизам.[20] Парадокс је у томе што кихотизам сада живи у писцу, читалац се више не подсмева главном јунаку, православном језуити, него се главни јунак подсмева читаоцу нудећи му перврзију уместо сварности. То је наша реалност.

Он би хтео све да промени, зато је све испретурао. Променио је крој и боју мантије. Па шта, каже, зар боја одређује суштину? Не, наравно, али оставља простор за питање: зашто? Зашто то радите? Све чешће га сусрећемо у мантији голубије боје, испод које дискретно вири бели оковратник. Не, није протестантски пастор! Само личи. Много личи! Уосталом зашто да не, он је светски човек - прати светске трендове. Ево скратио је браду, и косу – скратиће и пост, и литургију, и мантију ако треба. Скратиће и Бог време, зна ли он то? Наравно да зна! Али се прави да не зна. Јер тада би морао да се запита: колико сам својим одступништвом допринео убрзању последњих времена?

Он је вешт, образован, гибак у опхођењу. Његове речи су умиљате, његово држање упреподобљено. Све је на њему фино, испеглано, педантно. Такве су му и мисли - стерилне. Говори о љубави а скрива своја осећања да не би разоткрио своју нечисту савест. Не! – каже - не издаје он предање, он Истину само прилагођава тренутку – духу времена. Кад га ухвате са прстима у пекмезу, он истури какав згодан софизам: не, није то била аудијенција код Папе, била је то приватна посета; кад га притисну, он одскочи у страну: не, није била тајна посета, само је саопштење мало закаснило.

Зато заборавља све што треба заборавити. Пре свега, да постоји нешто такво као што је одступништво. Какво одступништво! – одмахује руком – стварност је динамична, у непрекидном кретању – „све тече, све се мења“; слика човека није коначна, није довршена - Бог стално нешто додаје, понеки детаљ, неку нијансу, цртицу. Оно што смо били јуче више нисмо данас, оно што смо данас нећемо бити сутра – слика човека, дакле, променљива је. Зна ли он да је то идеја Института Тависток? Наравно да не зна! Јер не верује у теорије завере. Јер је одлучио да не верује у теорије завере. Самохипнозом доводи себе у несвесно стање, тај врли ђак Врлог новог света.

7.

Једнога дана он више неће бити ђак. Завршиће високе школе, докторираће, постаће професор на Богословском факултету у Београду. Сада је учен човек који поучава друге. Чему их учи? Да је Бог створио небо и земљу и све видљиво и невидљиво за шест дана; да је шестог дана створио и човека од праха земаљскога и жену од ребра човечијег...

И све би било како треба да се једнога дана нису појавили накакви надобудни дрзници, са захтевом да се преиспита еволуционистичка теорија и дарвинистички поглед на настанак људске врсте. И православни језуит се сматра позваним да реагује. Мислите на страни оних дрзника? Не! Он брани еволуционистичку теорију и дарвинизам: „констатујемо – каже – да је теорија еволуције једина тренутно научно прихваћена теорија која објашњава развој живота на земљи.“[21] А шта је оно што предаје студентима? Е, то је само „библијска нарација о стварању“.[22]

Бог га је коначно извео на чистину. Он више не може да маневрише у мишијој рупи своје катедре и да скрива своју двомисао. Принуђен је да покаже свој језуитски траг: он би да буде и религиозни и секуларни мислилац истоверемено, ако може - а не може! Он свесно лаже да искрено верује у Бога, кад студентима предаје „библијску нарацију о стварању“; истовремено, он свесно износи лаж о научно доказаној теорији еволуције, при чему искрено верује у њену истинитост.      

 Збрка коју производи није случајна, она је делић једног ширег плана који се провлачи кроз овај дискурс.

У основи тог плана је масонска идеја коју су прихватили теозофи Хелене Блавацки и окултна друштва проистекла из њене доктрине. Ако постоји еволуција у физичком свету, онда она нужно постоји и у духовном свету као „еволуција свести“.[23] Православље је тада само једна етапа у духовној еволуцији човечанства, једна „форма свести“ која нужно, по дефиницији, мора да буде превазиђена. И екуменизам тада није ексцес него виша форма „еволуције свести“, која, будући да је дијалектички нужна, мора да буде и прихваћена.

Тако православни језуит поново успоставља равнотежу са стварношћу: он зна да прихватањем еволуционизма изневерава православље, али уз помоћ двомисли он се уверава да прихватањем екуменизма стварност није повређена.

8.

Вирус двомишљења створен је вештачки, у лабораторијама института који се баве променом људске свети. Преносилац може то и да не зна, али је битно да искрено верује да је здрав. На пример: да буде неостаљинист и истовремено искрено верује да тиме шири „здраву науку“. Он наравно зна да то није могуће, у томе и јесте финеса: што искрено верује да ово „чудовишно повезивање противречности“ није последица магије изазване самопсихозом него резултат његовог дубокоумног проницања у „улогу Промисли у историјским процесима.“[24]

О Стаљину се до сада међу православним народима говорило речима које су биле резервисане за сатанизам и Антихриста. После Солжењицина (Архипелаг ГУЛАГ), Карла Штајенера (7000 дана у Сибиру), Варлама Шаламова (Приче са Колиме); после Надежде Мандељштам, Кравченка, Црне књиге комунизма чинило се да је једначина заувек решена: два и два су четири. Али десио се обрт у глави „православног публицисте“, какав се догодио и већ помињаном Винстону Смиту из Орвелове 1984. Он је после много мука – истинских мука! – коначно схватио: два и два не морају увек да буду четири. „Партијски интелектуалац – каже Орвел – зна у ком правцу треба да мења своје памћење“.[25]

Преко 20.000.000 уморенех за време Стаљинове владавине, од тога: 681.692 стрељаних само у периоду 1937.-38, близу 150.000 убијених свештеника, монаха и монахиња, минирање храма Христа Спаситеља у Москви 1931. – све то не мора да буде доказ Стаљиновог богоодпадништва, за онога који је овладо техником двомисли. А „православни публицист“ јесте! Применом двомисли испод његовог пера израња нови, ретуширани Стаљин – „најоклеветанији човек XX века, Промишљу Господњом залутао у комунизам да би спасао Русију од пропасти.“[26]

Али, како је могуће да човек „залута“ уз помоћ Божје Промисли? Може, ако Бога замислите као некога који пушта човека да „залута у комунизам“, само да би Он, Бог, остварио своје Велико дело, спасење Русије од пропасти, посредсвом онога који је „залутао у комунизам“. Али како је онда могуће да и даље останете православни ревнитељ? Може, ако заборавите да је то у основи масонска идеја, гностичка по својем пореклу, о Богу као Великом архитекти свемира (Демијург) који обликује стварност преко својих изабраника (масона) инфилтрираних у историјске токове, те тако, помоћу њих, обликује историјска догађања - усмерава кретање историјских процеса. Масон, међутим, никада не би рекао за брата масона да је „залутао“ међу Слободне зидаре како би допринео промени историјских токова, него ће рећи да је кренуо „исправним путем.“ Масони су, ипак, интелектуално поштенији и доследнији.

9.

Све су то, међутим, само детаљи једне шире слике уоквирене пројектом Променљиве слике човека. У почетку, слика беше мутна и неразговетна. Али сада је постала прозрачна и, чини ми се, јаснија. Из оне позадине коју смо на почетку нанели на платно, мало-помало, почеше да се пробијају и да излазе на површину дубоке скривене сенке – оне сенке које изоштравају детаље, као што сенке на капцима и у корену носа наглашавају очи и јагодице. Тако настаде овај иконопис православног језуите на којем ћемо управо да нанесемо последњи потез.

Из пространих руских степа поново дувају неки хладни ветрови у раширена једра Новог светског поретка. Ти ветрови постају све снажнији. То потврђује и статистика: преко половине Руса и Гризијаца верује да је Стаљин био позитивна историјска личност.[27] Али јавно мнење није биљка која расте сама од себе. Јавно мнење се ствара и негује, а то раде посебно обучени људи – пропагандисти. „Глас народа изражава свест народа – каже Едвард Бернајс - а ту свест начинили су групни предводници којима народ верује и особе које се разумеју у манипулисање јавним мњењем.“[28] Пропагандисти воле да се представљаују као „добри људи из народа“ али пропагнда се - то треба знати! - никада не води у корист народа него у корист одређене политике.

И тако, од пре извесног времена у руским храмовима почеле су да се појављују „иконе“ са ликом Стаљина. Настојатељ храма Свете књегиње Олге у граду Стрелни, у Петроградској области, извесни отац Јевстатије, изложио је „икону“ која приказује у природној величини Јосифа Висарионовича Стаљина. Тим поводом, отац Јевстатије је изјавио: „Јосифа Висарионовича спомињем на скоро свим својим службама, где је то могуће, нарочито спомињем и молим се на дан када је умро, на дан његовог рођења и у данима када је славио са нама, док је био у животу, све победе нашег народа“.[29]

Предузимљивост оца Јевстатија похитали су да подрже и Комунисти Санкт Петербурга, заничним захтевом патријарху Руске православне цркве – да се Стаљин канонизује за свеца! Њихов лидер, Сергеј Малинкович, изјављује: „Нећу скривати чињеницу да су већина наших чланова – атеисти, али постоје и верници, православци и ми се трудимо да имамо обзира и према њиховом верском расположењу. Сви свештеници са којима смо разговарали о овој теми, изразили су високо поштовање према лику Стаљина. Зато сада ми и постајемо заговорници о његовој канонизацији и осликавању икона са његовим ликом.“[30] Стаљин светац!? О света једноставности! O tempora, o mores!

10.

Али и то су детаљи једне још шире слике. Колико је заправо широка та слика? Године 1974. процурело је истраживање Истраживачког института Станфорд (SRI) под кодним називом Завера Водолије, иза којег се заправо скривао пројекат Променљиве слике човека.[31] У закључку овог документа у 14 тачака сумирани су правци у којима ће се у будућности обликовати свест човечанства. Ево неких од њих који заправо уоквирују нашу тему: експериментисање с новим породичним структурама и међуљудским односима, појава комуна као другачијег начина живота, нагли пораст занимања за источњачке религије и филозофске погледе, обновљено занимање за фундаметалистичко хришћанство, повећано занимање за медитацију и друге духовне дисциплине.[32]

Будућност ће, дакле, бити нека врста „веселог ГУЛАГ-а“ – „ГУЛАГ са маском Дизниленда“, како својевремено рече Владимир Димитријевић. Комуне као колхози у којима ће се упражњавати источњачки мистицизам, јога и медитација истовремено са фундаменталистичким хришћанством и експериментисањем са полигамијом, промискуитетом и једнополним браковима. А уместо грубе силе, користиће се чипови и сома. „Седам и по сати лаког рада који не исцрпљује, а после тога следовање соме, плус игре, плус неограничено парење, плус тактилоскоп. /.../ Народ је срећан; имају све што желе, а што немају неће ни пожелети. Имућни су; безбедни су; никад не болују; не боје се смрти; живе у блаженом незнању о страсти и старости; не висе им о врату ни мајке ни очеви; немају ни жена, ни деце, ни љубавника, дакле никог према коме би гајили јаке емоције. /.../ Шта им више треба?“[33]

Као што видите, слика је довољно широка да обухвати читаву једну епоху, надолазеће Доба Водилије. „То је епоха у којој се теписти мешају са апостолима, варалице са идеалистима, криминалци са свецима. То је време хаоса.“[34] И у том хаосу, наравно, наћи ће се место и за Јосифа Висарионовича – „Свеца“. За тог „свеца“ већ су написани, и служба, и акатист, и тропар – „Тропар Јосифу Великом“. Стаљин се назива „Премудри Јосиф“, а у „кондаку“ се додаје: „О Свети Праведни Велики Јосифе, Богомдани Вожде Богоизабранога народа Руског.“[35]

11.

Е, ту наступа обрт – Сервантесов парадокс. Ово више није смешно, није шала. Језуити се никада не шале! А тада: вилице се коче, зуби се стискају, осмех се скупља у гримасу као кад хоћете да пљунете – то се кихотизам буди у вама. Одједном схватате: катарза није у карикатуралном приказу него у духу који разуме могућности једног таквог приказа „као узвишени правац духа.“[36]

Кихотизам није лек. То је борилачка вештина, као бокс – само се противници не додирују. То је борба на даљину са невидљивим непријатељем – „са духовима злобе у поднебесју“; борба Духа против Злодуха, против Кваритеља који производи кварење, против свих рационалистичких, па тиме и бихејвиоралних, манипулација са људском свешћу и душом – против „поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета“.[37]

То је борба „против непокретљивости историје“, борба „за немогућ обрт историјског тока“, борба „против статичности, против механизирања, против смрти, једном речју.“[38] У тренутку кад се читаво брдо покренуло уз страшну буку и тресак, кад опадање, декаденција здравог духовног живота клизи ка стању ентропије, потпуног распадања, тихој топлотној смрти, кихотизам покушава немогуће, лудост „по мудрости овога свијета“ - да својим плећима, одупирући се само о тло традиције, заустави или макар задржи ово големо и страшно духовно клизиште. А кад кажемо да је вежба, то онда значи: кихотизам се учи, стиче се кроз вежбање а вежбање, то значи: запт, напор, аскеза - подвизавање у телу и у духу.

 ________________

[1] Данијел Естулин: Институт Тависток – Загреб, 2012, стр.103

[2] Данијел Естулин: Институт Тависток – Загреб, 2012, стр.102-103

[3] „Постојало је нешто што се звало хришћанство.“ - Олдос Хаксли: Врли нови свет – Београд, 1967, стр.37

[4] Исто, стр.61-62

[5] Ово је инсерт из руског документарног филма који може да се погледа на www.youtube.com, под насловом: Екуменизам – религија антихриста.

[6] Данијел Естулин: Институт Тависток – Загреб, 2012, стр.2-3

[7] Драгош Калајић: Смак света – Загреб, 1979, стр.68

[8] www.vaseljenska.com: Састанак у Хавани патријарха Кирила и Франциска – језутска контраобавештајна операција

[9] Исто

[10] Алберто Ривера: Ватиканске убице – Београд, 2009, стр.48 (Део из Обреда увођења у дужност и заклетву језуита који изговара супериор будућем језуити пре заклетве.) 

[11] Џорџ Орвел: 1984. – Београд, 2012, стр. стр.149

[12] 45. правило Светих апостола гласи: „Ко се моли са јеретицима – да се одлучи; а ако их прими као свештенике – да се извргне.“ (Тумачење које је дато гласи: „Епископ, или презвитер, или ђакон, ако се само помоли са јеретицима, било у кући или у цркви – да се одлучи; а ако им деозволи да служе у цркви као презвитери или да као свештена лица нешто друго од свештених радњи чине – такав да се извргне.“); 65. правило Светих апостола гласи: „Ко се моли са Жидовима, да се одлучи.“ (Тумачење гласи: „Ко улази у јудејско збориште, или у јеретички или погански храм и помоли се с њима, ако је мирјанин – да се одлучи, а ако је свештено лице да се извргне, јер размишља као Јудеји. А ако се у дому само помоли са јеретицима епископ, или презвитер или ђакон – да се одлучи, како каже 45. правило ових Апостолских заповести.“) -   

[13] Џорџ Орвел: 1984. – Београд, 2012, стр.149

[14] Исто, стр.29

[15] Исто, стр.29

[16] Откривење: 13; 11

[17] Апостол Павле: „А зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се.“ (Тимотију II: 3; 13)... „И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи.“ (Солуњанима II: 2; 11)

[18] Ахриепископ Аверкије (Таушев): Егзегетичка анализа Апокалипсе у зборнику Апокалипса, тумачење Откривења Јовановог – Београд, 2012, стр.183

[19] Откривење: 13; 13

[20] Мигел де Унамуно: Дон Кихот у савременој европској трагикомедији (У трагичном осећању живота – Београд, 1991, стр.261) и Владимир Вујић: Значај кихотизма (Спутана и ослобођена мисао – Београд, Београд, 2006, стр.145)

[21] Јавни апел професора Православног Богословског факултета – www.borbazaveru.info: Поводом „Петиције за ревизију изучавања теорије еволуције“ огласио се и део професора Богословског факултета.

[22] Исто

[23] Данас се сав тај спиритуалистички галиматијас подводи под скупни назив Нова духовност Новог доба.    

[24] Ранко Гојковић: Велика победа је имала и Великог Вођу – www.fsksrb.ru

[25] Џорџ Орвел: 1984.- Београд, 2012, стр.149

[26] Ранко Гојковић: Велика победа је имала и Великог Вођу – www.fsksrb.ru

[27] www.facti.org: Више од половине грађана Русије и Грузије сматра да је Стаљин одиграо позитивну улогу у историји: „Итраживање Pew Resersh на територији Совјетског Савеза показало је да се Стаљиново наслеђе данас доживљава као нешто добро... Истраживање је показало да 58% грађана Русије сматра да је Стаљин у историји одиграо позитвну улогу... Исто мисли и 57% становника Грузије.“ 

[28] Едвард Бернајс: Пропаганда – Београд, 2014, стр.83

[29] Славиша Лекић: Да ли је могуће да Руска православна црква приступи канонизацији Стаљина – www.vesti.rs

[30] Исто

[31] Данијел Естулин: Институт Тависток – Загреб, 2012, стр.102

[32] Исто, стр.104

[33] Олдос Хаксли: Врли нови свет – Београд, 1967, стр.169,172

[34] Драгош Калајић: Смак света – Загреб, 1979, стр.55 (Ово су заправо рече извесног Волдбена, пропагатора Доба Водолије, кога Драгош Калајић цитира.)

[35] Славиша Лекић: Да ли је могуће да Руска православна црква приступи канонизацији Стаљина – www.vesti.rs

[36] Владимир Вујић: Спутана и ослобођена мисао – Београд, 2006, стр.145

[37] Апостол Павле: Ефесцима: 6; 12

[38] Владимир Вујић: Спутана и ослобођена мисао – Београд, 2006, стр.152