header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Бернар Ле Каро: Истинито Православље или самовоља?
Бернар Ле Каро: Истинито Православље или самовоља? Штампај Е-пошта
недеља, 11 јун 2017

 УМЕСТО УВОДА                                    

Бернар Ле Каро,  Француз који живи у Женеви, један је од мисионара и сведока православног европског Запада. Аутор књига о Светом Јовану Шангајском, Светом Теофану Затворнику и Светом Јустину Ћелијском, који му је био духовник, сарадник угледних француских православних сајтова, припадник Руске Заграничне Цркве Московске Патријаршије, он је и велики пријатељ србског народа. Пред нама је његов наступ из 2007. године, на Четвртом сабору Руске Заграничне Цркве, уочи њеног сјединења са Московском патријаршијом. Пошто  је излагање господина Ле Кароа било више него начелно, решило смо да га преведемо за “Борбу за веру”.

+ + + 

ИСТИНИТО ПРАВОСЛАВЉЕ ИЛИ САМОВОЉА?/ ОБРАЋАЊЕ ЧЛАНА ЧЕТВРТОГ СВЕЗАГРАНИЧНОГ САБОРА

Црква није саздана ради тога да би се сабрани разделили, него да би се раздељени сабрали / Свети Јован Златоусти/    

У Старом Завету постоји прича о томе како је Саул настојао да оправда своју самовољу и непослушање тиме што је желео да умножи жртвоприношења Богу, али му је Господ преко пророка рекао:“Зар су свесапљенице и жртве Господу пријатније од слушања гласа Његовог? Послушање је боље од жртвопринишења…Јер непокорност је као грех врачања, и противљење је као идолопоклонство“. Саул је од Господа био одбачен због непослушања, и од њега је одступио Дух Господњи, Дух Љубави, Дух Добростивости. Зато није за чуђење ако се они који су отишли од Тела Господњег, и творе „одељена сабрања“, раздељују међу собом, јер њих више не сједињује Дух Господњи, који „сав црквени сабор сабира“ (Служба Педесетнице). У томе и јесте разлика изнмеђу Руске Заграничен Цркве и групица „истински православних хришћана“: митрополит Антоније( Храповицки, први поглавар РЗЦ, нап. прев.) је поступио по благослову Више црквене управе на челу с патријархом Тихоном и са дозволом Месточувара васељенског Престола, док садашње групице просто – напросто творе самовољу/…/

Није случајно свети апостол Павле Цркву назвао „телом“, јер, по речима Свештеномученика Илариона ( Тројицког ), „два тела не могу бити органски повезана…Ако нога каже да не припада телу, јер није рука, зар због тога више не припада телу? Не може око да каже руци: ти ми ниси потребна; или глава ногама то исто“. Свети Иларион наставља: „У телесном организму поједини удови никад не расту и не развиају се одвојени једни од других, него увек у вези са целим организмом. Зато се онај ко прави јерархију ван тога тела не налази у Цркви.“          

У наше доба у свету постоји петнаестак група „истински православних хришћана“ које нису у узајамном општењу. Као и код протестаната, за њих је Црква „невидљива“. По речима Светог Теофана Затворника:“Где је ту једина Црква Христова? Какво је то тело Цркве, када су се удови расули и отишли на разне стране? И како се може режи да је једини Божаствени Пастир њихов Пастир?“/…/

 Катакомбни архијереји Кирил Казански, Агатангел Јарославки и Јосиф Петроградски НИСУ СТВАРАЛИ НОВУ, НЕЗАВИСНУ ЦРКВУ: они су помињали законитог месточувара, архијереја Петра Крутицкога, који их је везивао са пунотом Васељенске Цркве. До свог блаженог уснућа, најревноснији митрополит Филарет је у нашим манастирима у Светој Земљи помињао јерусалимског патријарха, без обзира на то што је он помињао све остале патријархе, укључујући и московскога (с којим РЗЦ није била у општењу, нап. прев.) Зар је тада митрополит Филарет био у општењу са „посветовњаченим православљем“?

 По речима великог канонисте владике Никодима Милаша, „ако у сваком друштву мора да се чува строги поредак, и свако мора да зна своје место у друштву/…/, то је још више неопходно да се каже о Цркви Христвој на земљи“. Зато се, по светим канонима, свештеник који одступи од свог архијереја назива „приграбитељем власти“. Мирјани, с њим у општењу, „одлучују се од заједнице Цркве“. Често се мисли да је „архијерејско прејемство“ довољно да би архијереј био заиста православан и  да би самим тим његове Свете Тајне биле благодатне. У четвртом веку, Максим Циник је хтео да преотме Цариградски престо, и двојица епископа која су стигла из Александријске патријаршије обавили су његову хиротонију. Четврто правило Другог васељенског сабора гласи:“Максим нити је био, нити јесте епископ“. Епископ Григорије ( Грабе ) уочава:“Да би Света Тајна свештенства била истинита, не само да морају да је обаве опуномоћени епископи, него се морају чувати ПРАВИЛА О ИЗБОРУ И ПОСТАВЉАЊУ ЕПИСКОПА“. /…/

Само једна околност – ако свештенослужитељ почне да отворено проповеда јерес, КОЈА ЈЕ ВЕЋ осуђена од стране Отаца на Васељенским Саборима, даје право на прекид било каквог општења с њим. При том, канони дозвољавају да се он САМО НЕ ПОМИЊЕ „ДО САБОРНОГ РАЗМАТРАЊА“, „ДА БИ СЕ ЦРКВА САЧУВАЛА ОД РАСКОЛА“. Зато канони не дозвољавају да се помиње други епископ или да се ствара НОВА јерархија.

"Увек пред својим духовним погледом имај /…/ сличног древним архијерејима митрополита Антонија и у тешким случајевима питај себе како би он поступио“, говорио је Свети Јован Шангајски. Баш у време кад је на челу Руске Заграничне Цркве стајао митрополит Антоније, Васељенска патријаршија и неке друге Цркве прешле су на нови календар. Патријарх Василије Трећи, о коме је реч, био је не само модерниста, него и екумениста. На почетку свог писма атонском јерохсимонаху Теодосију митрополит Антоније поставио је најважније питање:“Увек и свагда треба о свему мислити: а шта ће се десити због корака који намеравам да учиним кад је у питању Света Црква и кад су у питању наше душе?“Даље он пише:“Кад је у питању наставак или прекид општења мора се, у складу с вољом Божјом, која се открива кроз предања, каноне и примере из живота светих, руководити снисхођењем (икономијом, нап. В.Д.), при чему је „у извесним случајевима прекид општења са узрочником (саблазни, нап. В.Д.) обавезан само за епископе“. Из перспективе светих канона, митрополит у свом писму атонском јеромонаху Илариону појашњава:“И даље помињите као и пре патријарха Василија…Одвајање од Патријарха 15. правило Двократног сабора дозвољава само онда, кад је он саборно осуђен за отворену јерес, а до тога не треба испуњавати његове незаконите захтеве…Свети Тарасије, патријарх цариградски, учи нас колико је драгоцен ј црквени мир. Нека баћушка отац Теофан мирно служи јерејски и нека се моли за благостање светих Божјих Цркава“.

У другом писму – јеросхимонаху Теодосију – владика Антоније објашњава: “Тугујем због тога што сте убеђивали братију да се не моли за Патријарха Василија…Ето, и светогорско монаштво ће се поделити, а неће остати цело као нешивена риза Христова. Молите се Господу да уразуми старог безумника ( патријарха )“…

 Занимљиво је уочити да је митрополит имао у виду пре свега јединство атонског монаштва, које је био важније од сваког „истинитог Православаља“, јер је велики владика, познат по далековидости, знао шта ће бити: “На тај начин (ван општења с патријархом) ви се приближавате беспоповцима и у крајњем случају расколницима“. Он у другом писму понавља:“Они који хитају поделама ( зилоти)  могу да се нађу у једном од оних понора у које су упали беспоповци“.

Треба обратити пажњу и на то да митрополит није само рекао да просто треба помињати патријарха, него се и молити за њега да би га Господ „уразумио“. На тај начин, лечење неправде у Цркви митрополит је сматрао да треба творити путем молитве, а не путем раскола. На крају, митрополит пише ревнитељима не по разуму:“Похвална је ревност ваша, али тешко да се може похвалити самовоља и узимање у своје руке суда над архијерејима!“

Тако је поступао и отац Јустин Поповић, ученик митрополита Антонија. Он је помињао свог надлежног архијереја, иако је у то време патријатрх Герман био сапредседавајући Светског савета цркава.  Није свима познато да је, до краја разобличавајући учење патријарха Атинагоре као јеретичко, он ипак сматрао да га Црква није осудила, и да је, самим тим, остао њен члан. Зато је, кад је сазнао да је патријарх умро, одслужио парастос.

По речима Cвештеномученика Иларионa (Тројицког) : “Издвојити се, затворити се у себе, то је …за помесну Цркву  исто што и одвајање зрака од Сунца, потока од извора, гране од стабла. Духовни живот је могућ само у вези са Васељенском Црквом; ако се та веза прекине, неминовно усахне хришћанске живот“.          

О томе сведочи понашање наводних „истински православних хришћана“, који раздељују манастире, парохије, породице…Своје страсти треба рушити помоћу Цркве, а не рушити Цркву својим страстима.  Карактеристично је рекао светогорски старац Пајсије: "Ако желиш да помогнеш Цркви, труди се да исправиш себе, а не друге. Ако исправиш самог себе, одмах ће се исправити делић Цркве. Јасно је да кад би тако сви поступали, Црква би била приведена у поредак. Али људи се данас баве свиме осим себе самих зато што је лако бавити се другима, а бавити се собом захтева напор“.

„Много пута је изгледало да је Православље на ивици пропасти, али је затим наступало време не само његове спљашње, него и унутрање снаге“, пише Свети Јован Шангајски јер сам Господ спасава Своју Цркву. Године 2000. неки клирици су хтели да „спасавају“  Руску Заграничну Цркву. Уместо тога, настале су три групе. Ускоро ће се и тзв. „Руска истинита Православна Црква“ поделити. Управо сада, у добра борбе за чистоту Правослаља, добри пастир треба да „живот свој полаже за овце“ док „најамник…оставља овце…и бежи“. Наши епископи, који су се после рата нашли у комунистичким земљама, наставили су да служе под омофором Московске Патријаршије, при чему су неустрашиво исповедали Истину. Тако је, на пример, архиепископ Серафим (Собољев) одлучније од свих наступао против екуменизма на Саветовању 1948. године у Москви. Можемо се руководито и примером доброг пастира Митрополита Филарета: мада је био сасвим разочаран понашањем Московске патријаршије, он је, пастве ради, наставио да служи и помиње патријарха Алексеја Првог, али није испуњавао „његоев незаконите захтеве“, то јест није помињао безбожну власт.                              

Свети Тихон Московски нам је показао пут:“Само на том камену – лечења зла добрим – саздаће се неразорива слава и величина наше Свете Православне Цркве на руској земљи“. А о следбеницима другог, секташког пута „Руске Истините Православне Цркве“, као да је пророчки говорио архиепископ женевски Антоније на Свезаграничном сабору 1974. године :“Да би се стало на тај пут ( одвајања од Васдељенске Цркве ), треба да се одрекнемо од прошлости наше Цркве и да је осудимо…Шта је за нас важније, сама Црква и живе силе у њој или њени привремени, можда и недостојни, представници? Зар ћемо због потоњих кидати везе са Васељенском Црквом, у којој дише, без обзира на нашу недостојност, Дух Свети? Кога ћемо тиме казнити? Једино саме себе!“            

Бернар Ле Каро,Члан Четвртог свезаграничног сабора,

Женева, 2/15 маја 2007 г.           

Превео са руског по дозволи аутора и уводну белешку написао: Владимир Димитријевић

Последњи пут ажурирано ( недеља, 11 јун 2017 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.