Од одржавања априлског референдума о уставним реформама у Турској којима се проширују овлашћења председника, њен председник Реџеп Тајип Ердоган обећао је да ће „одговорити Европи“ због неправедног односа према турским емигрантима. Дакле, референдум је одржан. Упркос тврдњама европских посматрача и политичара о повредама током гласања, председник Турске прославља своју победу.

Али у сваком случају, нема времена за опуштање: узнемиреност у либералним круговима о кршењу људских права у Турској је у порасту, док гласачи очекују да виде резултате тих обећања. Присталице (51,4%) желе да виде Анкарине непријатеље поражене „моћном руком свог лидера“, док остали (48,6%) са још већим нестрпљењем предвиђају неуспех владе на међународној сцени који ће им пружити прилику да сруше АКП (странку правде и развоја – турски: Adalet ve Kalkınma Partisi или AKP, тренутно владајућа политичка партија у Турској) под изговором њихове неефикасне политике и немогућности решавања националних проблема.

Какав се одговор може очекивати од господина Ердогана? За сада можемо само посматрати размену узајамних претњи између Брисела и Анкаре без стварних акција: Ердоган прети да ће отворити европске границе за емигранте, што би био одговор на претње из Брисела да ће зауставити преговоре о чланству Турске у ЕУ, а Турска је коначно изјавила да баш и нема силну жељу за тим…  Међутим, постоје знаци који остају непримећени од стране мејнстрим медија и они доказују да је Анкара сигурна и спремна на акцију.

Ердоганова скривена полуга, што је изненађујуће – Цариградски патријарх – Вартоломеј, која личност заузима место „првог међу једнаким“ у православном свету. Да би се испробала ова полуга, створено је „бојно поље“ у Чешкој и Словачкој републици. Вартоломејев крајњи циљ био би Аутономна и Аутокефална Православна Црква чешких земаља и Словачке (ПЦЧС).

Још 2013. године, Константинопољска (Цариградска) Патријаршија (КП) покушала је интронизовати своја два архиепископа у Свети Синод ПЦЧС-а под изговором да помогну у решавању неких унутрашњих проблема и неспоразума у ПЦЧС-у. Када је овај покушај пропао, КП је покушао још једну стратегију: током сусрета са епископима ПЦЧС-а у јануару и мају 2016. године КП је затражио одређене измене у Уставу ПЦЧС-а који ће је приближити „Томосу аутокефалије ПЦЧС-а“ издатом од стране КП 1998. године. Испоставило се да за разлику од Томоса који је дат ПЦЧС-у 1951. године и био непризнат од РПЦ (Томос Руске Православне Цркве) РПЦ Томос из 1998. даје ПЦЧС аутокефалију под одређеним условима. Конкретно, РПЦ је затражила гаранције у случају да унутар ПЦЧС-а дође до неких унутрашњих неспоразума, ПЦЧС била би дужна да савет или помоћ затражи од РПЦ која је била њена „матична црква“. Гомила других амандмана подразумевала је формалну независност ПЦЧС-а док би у стварности била под пуном контролом КП.

Дакле, ПЦЧС је сазвала специјалну Синодалну комисију која се од 8. до 9. марта 2017. године састала са представницима КП у Бечу. Затим је митрополит Ростислав (патријарх Вартоломеј свој конфликт са Ростиславом решио пре Критског Сабора и овај га у јануару 2016. год. признаје за црквеног Поглавара) именоваo седницу проширеног састава светог Синода Православне Цркве Чешких земаља и Словачке 5. априла 2017. године у Братислави (Словачка) посвећеној имплементацији нових амандмана у Црквеном Уставу на Томос о аутокефалности.

Узимајући у обзир да верници ПЦЧС-а чине само 1% популације у њиховим земљама, тако да читав догађај би требао остати непримећен. Ово представља начин прудентног менаџера да тестира нову стратегију без ризика и неуспеха. И заиста, још увек не видимо резултате априлског састанка у Братислави.

Свети Синод је требао у тајности да прихвати нове амандмане и на тај начин створи предиспозицију за будућу интервенцију КП у пословима друге аутокефалне цркве. У перспективи – присталице КП-а идентификоваће све проблеме и грешке архијереја ПЦЧС-а и ескалацију ситуације – што ће бити користан алат за манипулацију црквама под контролом епископа КП пулена, односно „Мајке Цркве“.

Међутим, анканрски „пројекат“ Чешком и Словачком ради преузимање контроле над страним верским ентитетом суочио [1] се са снажним одбијањем помесних епикопа и парохијана. Некакав покрет „ПЦЧС независност“ [2] почео је да привлачи пажњу јавности на евентуалне промене у црквеном статуту у складу са плановима КП. Као одговор, група анонимних активиста који подржавају ове промене отпочињу да дистрибуирају агитациони материјал [3] у коме критикују руководство ПЦЧС-а, тврдећи да проблеми ПЦЧС-а неће престати без интервенције и подршке КП. Из свега овог видимо да промене у Уставу нису неке тривијалне стандардне процедуре и горе поменути амандмани нису једноставна мера предострожности у случају проблема – то су кораци Анкариног плана да интервенише у ПЦЧС са политичком позадином.

И овде су неки нови детаљи дошли до изражаја, а који ће утицати не само на православне вернике, већ и на све људе у Чешкој. Конкретно, након што ПЦЧС изгуби своју аутономију и подпадне под Васељенску Патријаршију са патријархом Вартоломејом на челу, КП ће имати приступ новцу који чешка влада даје Цркви у складу са „Законом о реституцији“. Узгред, овај закон је већ тема за друштвене дискусије и притужбе пореских обвезника. Ситуација ће ескалирати само у случају нових обавеза да донирају новац страним верским властима.

Стога је јасно да КП (која је у кризи због двосмисленог односа својих спонзора – грчких и америчких пословних елита – усмерене према Доналду Трампу) добиће велики финансијски профит узимајући под контролу ПЦЧС: познато је да је чешка влада обећала одвојити симболичну суму од 3 милијарде евра и дати верским организацијама до 2030. године. То је симболично, јер је ЕУ обећала да ће Анкари платити 3 милијарде евра као финансијску помоћ за смештај избеглица. И то није све, Чешка Република такође планира да цркви обезбеди 2,5 милијарде евра за невраћену имовину (раније одузету или уништену).

У случају успешне реализације Анкариног плана, КП добиће не само новац, већ и „добру репутацију“. КП већ намеће идеју о свом лидерству и коначном ауторитету у православном свету, заправо патријарх Вартоломеј тежи да постане папин аналог у „православној варијанти“. Након ПЦЧС-а, ова шема се може користити за делимичну или потпуну контролу над следећим Црквама: Грчка Православна Црква (око 97% становништва земље), Румунска Православна Црква (74%), Албанска Православна Црква (25%) и Пољска Православна Црква (1,5% ), све заједно представљају велику заједницу која се може користити као политичка снага у Европи и Ердоган ће са том полугом бити у могућности да врши притисак на лидере тих земаља, а такође и на остале ЕУ лидере. На пример: православни и католички парохијски људи могу једногласно захтевати бољу политику за избјеглице, а политичари ће морати отворити све границе. Или неки други сценарио: православни и католички верници ће се ујединити да изазову националну мржњу локалног становништва према мигрантима. Ово ће, уствари, довести до даље маргинализације избеглица и дестабилизације ситуације…

Несумњиво, турски председник је искусан политичар и планира да „на терену“ изазове већу и динамичнију политичку игру. Видимо да актуелна ситуација са ПЦЧС има подужу предисторију. Али ово је само испитивање снага и „опипавање пулса“. Да ли ће успети и отпочети серију „револуција“ у Помесним Црквама у организацији Цариграда ради преузимања контроле над аутокефалним Црквама у Православном свету – такође зависи од будућих потеза ЕУ политичара, односа Цариградске Патријаршије према спонзорима и новом америчком председнику, као и став верника поводом свега овог. Време ће показати колико је Ердоганов план ефикасан и да ли је у стању да овим начином „казни“ еуробирократе.

——————————————

1./. http://www.politicsforum.org/forum/viewtopic.php?f=28&t=168881

2./. http://sul-zeme.cz/doc/KONEC-NEZAVISLOSTI-NASI-CIRKVE.PDF

3./. http://sul-zeme.cz/doc/milovani-bratri-a-sestry.pdf

Извор: http://moderndiplomacy.eu/index.php?option=com_k2&view=item&id=2731:the-smallest-orthodox-church-in-europe-converted-into-a-test-ground-for-ankara-s-political-technologies&Itemid=132

Извор: „Васељенска“