Разлаз међу муслиманима на просторима еx Југославије где једни иду ка тврдом Исламу а други се управо због тог „тврдог“ муслиманског верског правца, враћају у Православље МУСЛИМАНИ НА РАСКРШЋУ
Две слике Сарајева, Босне и муслимана уопште, које је сасвим одударају једна од друге. Срби и Хрвати напуштају просторе на којима је већинско муслиманско становништво а у Српској Православној Цркви наводе да је све већи број муслимана који долазе и траже да се покрсте враћајући се својим првобитним православним коренима.
Сарајевски „Фокус“ у тексту „Сарајево етнички чисто!“ кроз интервју са предсједником Хелсиншког одбора за људска права БиХ, Срђаном Диздаревићем говори о мењању националне структуре Сарајева, која је више него видљива – а чији текст у наставку наводимо. Трагом ове вести заинтересовало ме је да ли се при томе ради само о исељавањима или можда и о промени вере, те да ли има у значајнијем броју и таквих промена. Копка ме да ли Срби из економских, разлога лакшег живљења или опстанка, можда прелазе и прихватају ислам, што на западу или у Америци није тако ретка појава. Вођен том идејом посетио сам неке свештенике, моје старе и добре познанике, јер о тој теми је најбоље разговарати са људима који су на самом терену, а посебан услов је да свештенике добро познајете јер се о таквим појавама у свим конфесијама нерадо говори. Дочекује ме широки осмех грдосије у мантији и као прво оно наше „којим добром….“ После уобичајених уводних питања о породици, деци…, пријатељима стиже и добра манастирска ракија. Без ње и нечега да се замези овде се пријатељи не дочекују а некако се лакше разговара уз ону „нашу мученицу“. Богами је прошло по прилично времена док сам започео разговор на тему има ли промене вере, после свега што нам се у задњих двадесетак година догађало. Мој крупни домаћин ме погледа онако полузбуњено, изненађено и кроз зубе једва процеди. „Има свега… па људи се крсте, а и све више се окрећу Цркви, Богу. Ваљда сте им ви политичари превише дојадили па спасење душе траже од нас. Остала им само душа“ – грохотом се насмејавши. Питам те озбиљно… Мало сачека и гледајући негде у даљину неким лутајућим погледом рече: „Има, има, чак и после свих ових наших страдања, чак и више но раније. Муслимани се враћају својој вери и у томе не видим ништа чудно, то је ствар осећања, душе.“ Ових мање видљивијих појава где се муслимани враћају православљу, има у знатно већем обиму него што би то обичном човеку могло бити схватљиво, али очигледно да се на том пољу нешто догађа. Та појава је најизраженија код муслимана у мешовитим браковима, у мешовитим срединама, међу интелектуалцима, али и сасвим обичним људима. Не може се рећи да се крсте само они који знају своје првобитне корене порекла или своју православну породичну лозу. Да ли због познавања свог порекла или због агресивног деловања Вехабија које пропагирају, за ове просторе врло ретроградни Ислам, или из неких унутрашњих и у души дубоко закопаних разлога - али муслимани се све више враћају својим православним коренима. Инсистирам да у томе пронађем неко правило, али бар како свештеници кажу, знање порекла није правило – правила једноставно нема. На моје питање постоји ли неки облици притисака свештеник ме са смешком гледа и одговара питањем. „А кога ми, и како можемо да притискамо, кад су се на нас Србе сви обрушили већ деценијама?“ Па како се све изводи, радознало питам свештеника? Очигледно да није рад да о томе говори и износи ми неке више уопштене ствари које моју дубљу радозналост не задовољава али очигледно је да о томе свештеници ни својим блиским пријатељима не желе да говоре – и каже: „У цркве, манастире, па и код нас кући долазе многи људи, када за то осете потребу, да поразговарају, да им помогнемо… Наша цркве су свим људима широм отворене па долазе и муслимани…“ Мени је та духовна делатност свештенства ипак доста страна али ако то кратко објасним требало би да то изгледа овако: Све се одвија тихо и без икакве помпе. На врата свештеника или преко неког пријатеља „закуца“ муслиман и затражи разговор са свештеником. Најчешће са тачно одређеним свештеником, а зашто то само он Бог знају. Човек изнесе свој „проблем“, понекад наводећи и своју породичну лозу од које потиче, а разговор се углавном завршава питањем: - да ли може да се крсти и шта за тај обред крштења треба да припреми. Такви се разговори готово искључиво одвијају са свештеником у четири ока и далеко од очију јавности, јер чудни су ово простори, па се из много разлога о томе много не прича. Понекад желе да крсте само децу, или по неког члана породице, а некада и комплетне породице, једноставно нема правила. Неки желе да задрже своје презиме а мењају само име а има и оних који мењају и једно и друго. Доста муслимана се крстило и одселило некуда, у бели Свет, или на неке друге просторе, али су пре тога пожелели да буду прекрштени и да се то у црквеним књигама убележи. Зашто, то нико не пита, а није ни људски залазити у те ствари. Тако је то на овим ветровитим балканским просторима, али је очигледно да се после свих ових наших страдања на свим странама, нешто догађа са муслиманским живљем које више него што је то раније били враћа својој некадашњој православној вери. О овоме нерадо говоре и свештеници СПЦ па им као неким ђачићима на испиту, треба речи „клештима извлачити“. Када сам управо том фразом реаговао очекујући отворенији разговор са својим пријатељем свештеником, он ми је мало прекорним, али још мирнијим гласом рекао да то није позориште већ унутрашња осећања човека, а о њима не треба говорити и дискутовати. „То је Божија воља и воља сваког појединца, а ми смо ту да помогнемо како би се та Божја воља оваплодила и да новокрштени прими печат дара Духа Светога“ __________________ Крштење (гр: βαπτίζω baptizein - уронити, загњурити) је ритуално очишћење тела водом У хришћанству се крштење сматра једном од светих тајни које је Исус непосредно установио, а апостоли практиковали. Обред крштења јесте обред увођења у хришћанство. Крштење обухвата: припремање постом, одбацивање и одрицање од старога човека, исповедање праве вере, погружење у освећену воду крштења, призивање имена свете Тројице, као и миропомазање – када новокрштени прима печат дара Духа Светога Никејски симбол вере Символ вере представља кратко и сажето исповедање хришћанске вере. Овај символ је донет на Никејском сабору а допуњен на Цариградском сабору. И данас се у Православној Цркви чита приликом Крштења и на свакој Литургији. _____________________ Никео-цариградски символ вере гласи: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке. У једну свету, саборну и апостолску Цркву. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века. Амин! М. Кецмановић http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2009/028.html |