header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Владимир Димитријевић: Архимандрит студенички Јулијан
Владимир Димитријевић: Архимандрит студенички Јулијан Штампај Е-пошта
петак, 14 јул 2017

 Рођен је у селу Виткову код Крушевца 1918. године. Крштено му је име Радомир. Основно образовање стекао је у свом родном месту. Као дечак одлази у манастир Велуће за време старешине јеромонаха Платона Милојевића, а за тим у манастир Вету и у манастир Вујан код Горњег Милановца. Из тог манастира завршио је са још двојицом монаха, Николајем и Јустином, монашку школу у манастиру Високи Дечани, а онда се замонашио и добио име Јулијан. Ускоро после примања монашког пострига 1938. године, владика Николај у Жичи рукополаже оца Јулијана за јерођакона, а затим и за јеромонаха. У манастир је отишао и његов брат од стрица Тимотеј, најмлађи жички јерођакон (имао само 17 година кад је рукоположен). Он се касније упокојио у манастир Вазнесењу под Овчаром, где га је отац Јулијан и сахранио.

По одласку јеромонаха Николаја 1940. у Благовештење да прими управу манастира, јеромонах Јустин постаје старешина манастира Вујна, а отац Јулијан врши дужност пароха и намесника манастира све до краја рата. Крајем 1944. године, због одласка оца Јустина из Вујна, отац Јулијан прима дужност старешине. Те јесени биле су велике борбе око манастира Вујна између четника, партизана и Немаца, па се због њихове најезде братство манастира склонило у Бресницу и околна села. Свршени теолог Гојко Стојчевић, који тек што је дошао из овчарске Свете Тројице у Вујан, морао је са осталима поћи, али се вратио. Био је туберкулозан, није имао снаге за бежање, па се зато вратио у Вујан. После неколико дана у Вујан је дошао из збега и отац Јулијан. Тако су се опет нашли отац Јулијан и Гојко Стојчевић, будући патријарх србски Павле. Тих дана јеромонах Јулијан је имао много сахрана Срба који су изгинули у грађанском рату, а био је и под сталном присмотром комуниста. Он је био човек побожан, тих и молитвен, добар проповедник и свештенослужитељ, па су га штитили људи из оба села вујанске парохије – и из Прислонице и из Брђана. Ипак, он никад није правио компромисе са Истином. Причао је: „Био сам у манастиру Благовештење… четреспете-шесте, тако. Један озновац, дошао је, па ми каже у разговору: „Ми ћемо за десет година да уништимо Цркву”. Ја сам му рекао: „Шта ћете ви радити, ја то не знам, али ви нама ништа не можете. Кад бисмо Ви и ја сад заспали, и кад би се пробудили после милион година, шта би нашли на овом свету ја не знам, али Цркву би сигурно нашли. Не можете нам ништа јер Цркву није основао човек”.

Његови људски и монашки квалитети допринели су да буде одликован игуманским чином одмах после Другог светског рата, иако је био веома млад. После Вујна, отац Јулијан бива премештен у манастир Благовештење под Кабларом, где остаје све до 1949, када се читаво братство сели у манастир Рачу на Тари, где је био старешина све до 1961. Манастир је понекад посећивао и отац Јустин Поповић, који је пешке долазио из Ћелија код Ваљева, и доносио велику радост братству. Отац Јулијан му је дао да са руског преведе монашка правила, што је авва Јустин и учинио.

Отац Јулијан и отац Павле (бивши Гојко) вођени су у УДБ-у у Бајину Башту на саслушање због окупљања манастирских ђака и искушеника, чија се радна снага у манастиру Рачи тобож искоришћава. Они су одговорили да сви чланови манастирског братства, па и ђаци и искушеници, морају да раде. Шеф удбаша, неки Марко Миловановић, питао је: „Какви ђаци, где им је школа и професори, где вам је одобрење за то?”, на шта је отац Павле рекао: „А где је била школа Хаџи-Мелентију и његовим монасима? Часловац и мотика: то им је била школа. Тако је и данас”. Видевши да претњама ништа неће постићи, комунисти реше да на други начин растуре манастир: подигну порез са 75 хиљада на 350 хиљада динара, што тешко оптерети братство, које је сада морало ропски да ради само да плаћало порез држави. Тада су неки искушеници, не могући да поднесу притисак, отишли.

Када је епископ Василије Костић 1961. постављен на жичку епархију, он све рачанско братство, као најбројније и најјаче, премешта у манастир Студеницу, где су биле и највеће потребе. Игуман Јулијан постаје старешина студенички, а отац Василије Домановић намесник. У то братство долази из овчарске Свете Тројице, као појачање, теолошки образован јеромонах Симеон Василијевић, који ће за студеничко братство много значити, поготово после смрти оца Василија. Отац Јулијан ће, по већ устаљеној традицији братске љубави, једно време предати оцу Симеону управу манастир Студенице, а по смрти оца Симеона старешина студенички постаће млади јеромонах Јован (Младеновић).

За то време отац Јулијан, уз помоћ Завода за заштиту споменика, обновио је Доњу и Горњу испосницу Светог Саве, где је извесно време и боравио у подвигу и молитви. Затим је по благослову надлежног епископа Стефана, одликован чином архимандрита и задужен да се под његовим руководством и старањем изврши обнова порушеног и вековима запустелог манастира Градац код Рашке. Ту је у монаштво примио и православну Енглескињу, монахињу Марију, која је превела Охридски пролог на свој матерњи језик, скупа са епископом Калистом (Вером). Када је архимандрит Јован изабран за епископа, архимандрит отац Јулијан поново постаје старешина студенички. Живео је и делао у складу са светосавским предањем које му је увек било мера и провера.

Пред упокојење, много је и одлучно говорио против савременог екуменизма, упозоравајући: „Ево, екуменизам… Говори се о томе, тобож – љубав! Где може Љубав са мржњом, где може да се меша Љубав са мржњом? Христос је рекао, јасно и гласно: Ко Мене воли, Моју вољу твори, а ми можемо да се уједињујемо са онима који су у Христу, значи – једних мисли, једне вере, једног крштења. То можемо и треба, али, свакако да не можемо да се уједињујемо са неким јеретицима; екуменце не треба ни називати јересју, јер су они БЕЗБОЖНИЦИ… и незнабошци… И шта има сад да се говори о некој јереси. Јерес може да буде у кругу хришћана, а они су БЕЗБОЖНИЦИ, и ми с њима немамо никакве везе, као што не можемо да имамо везе с марксизмом, и са другим тим, безбожним учењима. И мислим… када се говори о љубави… љубави нема тамо где нема Христа. То је камуфлирана мржња… Да се, Црква Божја сведе на ниво нецркве. Но то се неће успети. /…/ Можда неће сви, али србски народ ће остати са Христом. И ја се надам, да ће србски народ, ако Бог да, нека то буде и десет Срба, дочекаћемо Страшни Суд као Црква Божија србска. Зато, не треба се плашити, само треба свој живот ускладити са овим временом и са Христовом науком. Ми морамо са људима да разговарамо, ми морамо да тргујемо, да сарађујемо на разним пољима, али, НЕМА САРАДЊЕ ЗЛА СА ДОБРИМ. Нема, не може, Велијара не можемо служити…и Велијара и Христа. И наши људи који то мисле, они су нешто побркали лончиће. Побркали су нешто у њиховој глави”.

Био је, по речима руске списатељице Марије Мељкове, „старац утехе, коме није била страна ни лака шала, само да духовна чеда не падну у чамотињу. /…/ Када нас је Господ удостојио да га видимо десетак дана пред смрт, код њега је јасно била видљива припрема за вечност. Тешко је то речима описати, али више од свега сам упамтила његове снежнобеле густе веђе, које су на неки детиње задивљен начин биле издигнуте над мудрим очима старца, који као да је буквално гледао нешто недомисливо из Горњег Света.”

Упокојио се старац Јулијан 4/17. јула 2001, на дан кад Црква слави Свете Царске Мученике Романове.

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.