„Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изишли у свијет.“ (1. Јн. 4, 1.) У Цркви је све више оних који желе да буду пријатељи свету, да сарађују и уђу у некакав „партнерски“ однос са њим. Да ли је то могуће за Цркву и људе који су у њој? Да ли ти доброжелатељи могу да помире Светог Духа са духом овога света? Мислим да би можда и могли када би они били аутори Хришћанства, то јест, када би имали ауторско право да мењају Цркву и модификују Хришћанство према свом укусу и мишљењу. Међутим, аутор Хришћанства је Христос, а Црква је у власти Христовој и у власти Духа Светог, никада у власти овога света и његових моћника.
Бог је Господар и Творац света у коме живимо. Он је стварност, јер је Он створио све, и свакога од нас посебно. Он нам је дао живот, смисао и циљ, и сваку истину којом налазимо пут ка Њему и упознајемо Њега. Али дух овога света је узурпаторски, освајачки, поробљивачки. Он жели да преуреди свет по свом интересу, да буде господар уместо Господа и зато лаже и вара човека говорећи му: „Ја сам овде, а Бог је тамо негде далеко. Ко зна где. Питање је да ли га уопште има? Ако га и има, ко зна ко је Он и какав је? Да ли уопште зна за тебе, да ли те познаје? А ти, човече, сада живиш овде. У овоме свету си код мене, у мојој власти, јер ја представљам овај свет, ја јесам овај свет и ти си у мојој кући. Зато, ако желиш да поживиш и преживиш мораш да ме слушаш, да ми се покораваш и да ме пратиш. Иначе, нећеш добро проћи!“ Дух и идеја глобалистичког система се човеку лажно представљају као сав свет, они не крију, отворено иступају као нешто далеко од Бога, различито од Хришћанства и супротно од Христа. То је дух смрти и ропства, који се противи Духу Божијем, Духу живота и слободе. Од Адама и Еве тај дух који квари, понижава и поробљава, присутан је у свету, исто као што је присутан и Дух Свети који надахњује, исцељује, радује и даје живот, смисао и вредност свему што је Господ створио. Господ ствара из љубави. А љубав је немогућа без слободе, чија суштинска одлика јесте – могућност избора. Без могућности да бира и одлучује човек не би био слободан. Да човек не би био као бесловесна животиња вођена својом природом и инстинктом, или као компјутер коме програм одређује када ће шта и како радити, Господ је даровао човеку слободу, која је једна од највећих вредности. Слобода се животом бранила и за њу је погинуло небројено мноштво јунака и хероја слављених и опеваних у свим народима на земљи. Она је истовремено неодвојива од истине, правде, љубави, и од самог Духа Светог, јер „где је Дух Господњи, онде је слобода“. (2. Кор. 3, 17.) Од свога настанка и почетка Црква Христова је Духом Светим преображавала овај свет. Али се и дух овога света, империјалистички, цезаро-папистички дух глобалистичког корпоративног система, олигархијски дух робовласничке плутократије, супротстављао Светом Духу, Духу слободе и љубави, ратујући против њега на свој начин: подмићујући, кварећи, крадући и поткопавајући на сваком кораку, где год је то било могуће. Тај зли дух је од вајкада рушио, понижавао, исмевао и укидао праве и истините хришћанске вредности и врлине, помоћу својих плаћених и уплашених послушника, и својих разних система и полуга: војних, политичких, научних, образовних, економских, медијских, светских… Данас се тај дух јавља као глобализам, који има своју идеју и своја средства (мрежу и армију извршитеља). Тај дух је – дух обмане, отимачки, поробљивачки, оглобљивачки у сваком смислу: политичком, економском, војном, културном, духовном, социјалном… а његово средство је „умрежени светски систем“ који у себе уплиће све што може да покори и онеспособи. Он плете компликоване мреже обмана и лажи, вара, диктира савремену моду и разне трендове, непрестано држи човека у страху, нудећи му савете и своје рецепте како да преживи, водећи га из једне компликоване невоље у још дубљу кризу и већу беду. Први на удару, они који се највише хватају у ове мреже, јесу политичари и уопште, водећи људи, који, ако хоће да напредују, ако желе подршку међународних фактора и армије плаћених института, факултета, политичара, менаџера, професора и научника, морају да убеђују људе како је за локалне проблеме потребно изналазити и примењивати глобална решења, како је наша, као и будућност целог света, у глобалном – некада је било „удруживању“, а сада је – „придруживању“ (читај: потчињавању), учвршћивању пирамиде глобалне власти, у послушности и покорности глобалној елити. Међу таквима има пословних људи, професора, дипломата, научника… па се у том друштву нађе чак и понеко од црквених званичника. “Црква… се према свакој власти односи лојално све дотле док власт не почне да позива на било какве радње које су супротне хришћанском моралу. То је позиција Цркве“ – објаснио је Председник синодалног Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) говорећи у програму „Црква и свет“ (Церковь и мир) 1. јула на ТВ каналу „Русија-24“ (ВГТРК). За разлику од државне, данас постоји и међународна власт. Власт умреженог система који гута, инкорпорира и у своју мрежу уплиће све што може, од обичног кућног компјутера и телефона, до Генералне скупштине Уједињених нација. Уопште, широм света власт данас постаје све више глобална. Државе постепено и све више губе свој суверенитет, предајући међународним телима и организацијама део по део својих одговорности и надлежности, или једноставно плашљиво, послушнички и немоћно иду за светским токовима. А сви ти глобални, планетарни токови теку у корист, и уливају се у међународне, глобалне институције, које самим тим постају веће, моћније и јаче, прождирући све и свакога на путу ка освајању, преузимању контроле над целим светом, над свим његовим тзв. „регионима“. А Бог је „тако заволео свет“, и не желећи да одузме или поништи човеку највреднији дар који му је даровао, Он је и „Сина свога Јединородног дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни“. (Јн. 3, 16.) Црква није ништа друго него Христос који је жртвовао себе за живот света, али тиме није поништио разлику између духа овог палог света и Духа Божијег, него је ту разлику учинио много јаснијом и очигледнијом, да би човек могао да схвати и разуме шта је шта, како би по својој слободи направио правилан избор. Избор слободе и живота у Богу, на супрот избору ропства и смрти у овоме свету. Христос јасно сведочи да Га свет одбацује, упозоравајући тиме и Цркву да ће и она бити прогоњена, одбацивана, исмевана: „Сетите се речи коју вам рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене изгнаше, и вас ће изгнати; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају онога који ме посла.” (Мт. 15, 20 – 21.) Оче праведни! свијет тебе не позна.” (Јн. 17, 25.) „Ја јавих име твоје људима које си ми дао од свијета. Твоји беху па си их мени дао, и Твоју реч одржаше.” (Јн. 17, 6.) За своје ученике, и за све Хришћане, Христос каже: „Ја се за њих молим: не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.” (Јн. 17, 9.) „Ја им дадох ријеч твоју; и свијет омрзну на њих, јер нијесу од свијета, као што ни ја нијесам од свијета.” (Јн. 17, 14.) „Не молим те да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од зла. Од свијета нијесу, као ни ја што нијесам од свијета.” (Јн. 17, 15-16.) Царство овога света има свој дух и своју идеју, и оно се свесно и намерно све више удаљује од Бога. Зато је Христос и дошао да би нас одлутале вратио у царство „Духа истине, којега свијет не може примити, јер га не види нити га познаје; а ви га познајете.” (Јн. 14, 17.) Непремостиву разлику између Хришћанства и овога света и његових разних „…изама“ Христос је истакао на више начина и много пута: „ Царство Моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета царство Моје, слуге Моје би се бориле да не будем предан Јудејима; али царство Моје није одавде.“ (Јн. 18, 36.) „Ако свијет на вас узмрзи, знајте да је мене омрзнуо прије вас.” (Јн. 16, 18.) „Кад бисте били од свијета, онда би свијет своје љубио: а како нијесте од свијета, него вас ја од свијета избрах, за то мрзи на вас свијет.” (Јн. 16, 19.) Ту разлику су истицали и апостоли: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему; јер све што је у свијету: похота је тјелесна и похота очију, и надмјеност живљења, није од Оца него од свијета.” (1. Јн. 2, 15-16) „Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер, који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје.” (Јаков. 4, 4.) О властима (кнезу) овога света Христос каже да немају ништа заједничко са њим: „Већ нећу много с вама говорити; јер иде кнез овога свијета, и у мени нема ништа.” (Јн. 14, 30.) Хришћани се не боје, не осећају се усамљеним и напуштеним у овом свету, јер Христос испуњава сва своја обећања: „Ево, ја сам са вама до свршетка вијека. Амин!” (Мт. 28, 20.) И „Ово вам казах, да у мени мир имате. У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја надвладах свијет.” (Јн. 16, 33.) “ Човек не мора да буде ни теолог нити научник, па да из многих Христових речи јасно види да по жељи овога света, између Христа и света каквог га познајемо, постоји непомирљиво непријатељство. А, Бог је исти Онај који је палом духу овога света рекао: „И још мећем непријатељство између тебе и жене и између семена твога и семена њезиног: оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га за пету уједати!” (1. Мојс. 3, 15.) Како је било од почетка, тако ће бити до краја света: „И разгњеви се змија на жену, и отиде да се побије са осталим семеном њеним, које држи заповести Божије и има сведочанство Исуса Христа!” (Откр. 12, 17.) Као што родитељи могу да се истовремено и љуте на своју неваљалу децу, а да их и даље воле, тако и непријатељство света према Богу не искључује Божију љубав према свим људима, и према свету кога је Он створио и за кога се жртвује. Тако се и човек може и мора жртвовати не само за своје пријатеље, већ чак и за непријатеље, као и Христос за свет, поготово ако та његова жртва има моћ да из редова непријатеља избавља, извлачи и ствара нове пријатеље. Уосталом, то исто ради и пали дух овога света: колико је добрих људи по његовом лукавом наговору и застрашивању пало или отпало од Бога, прешавши у камп маловерних, неверних или богопротивних… Али, преображавати непријатеље у пријатеље, никако не значи и помирити две завађене стране. Две стране, Црква = Христос и овај свет још увек остају супротстављене, и што време више одмиче то непријатељство је све очигледније, а стране се све више удаљавају једна од друге, тако да је све теже премошћавати јаз и преображавати, стварати нове пријатеље из редова непријатеља. Уосталом, што је људима немогуће, Богу је могуће. Зато је Христос Спаситељ света, а не неки други човек или људи. А они који „трче пред руду“ и желе да спасу свет, уједине „цркве“ и „осавремене хришћанство“, као што то чине разни екуменисти, модернисти и реформисти, уствари имају више вере у себе саме, него у Бога. Њима уствари Христос = Истина смета да буду „велики“. Они размишљају попут Великог инквизитора из романа ФМ Достојевског, Браћа Карамазови. Што се људи тиче, данас је партнерство са кнезовима и пријатељство са духом овога света, јалов и узалудан посао. Уствари, у суштини то је одбацивање и одрицање Аутора Хришћанства и Цркве, Који је управо због тога и основао Цркву, и дао нам Јеванђеље, веру, Православље – оно што данас зовемо Хришћанство, јер га је овај свет одбацио. И, ако само мало боље погледамо око себе, све га више и одлучније одбацује. У таквој ситуацији тражити партнерство са светом јесте заиста погубно. Свет не признаје Христа, не иде за њим, већ за својим вођама који су му наметнули политичку, економску, друштвену узду, којом је вођен као неко ко нема слободе да сам одлучује о свом животу и правцу. Црква то себи не сме да дозволи. Не сме дозволити да се претвори у некакву административну установу, организацију, институцију по угледу на светске институције. У супротном она ће нестати, или постојати као некаква њена имитација, одбачена љуштура, маска, привид, лаж. „Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету. А ви сте од Бога, дјечице, и побиједили сте их, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свијету. Они су од свијета, зато говоре од свијета, и свијет их слуша. Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, који није од Бога не слуша нас.“ (1. Јн 4, 3-6.) – тако говоре апостоли. И сваки онај ко не слуша апостоле и Свете Оце, није од Бога и није у Цркви. Извор: "Фонд стратешке културе" |