header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Архимандрит Рафаил Карелин:Још једном о опасностима модернизма
Архимандрит Рафаил Карелин:Још једном о опасностима модернизма Штампај Е-пошта
субота, 22 јул 2017

 Историја се понавља. Та мисао са огромном силом је изражена у јарким сликама књиге Премудрог; она као лајтмотив прониче ту бесмртну философску поему. Те тенденције, које се намећу у савременом црквеном животу, слични су процесима, који су се догађали при католичкој ренесанси са рађајућим протестантизмом.

Лутеру је декларативно било потребно да се бори са католичким заробљеношћу, а завршио је тиме, што је уништио остатке Црквеног Предања, који су се још чували на Западу, и сликовито говорећи, већ напукли олтар чекићем и ашовом раздробио на мале делиће, које је избацио као непотребно смеће.

Рани протестантизам је позивао људе да пређу са католичког формализма на унутрашњи живот духа, да се врате светим оцима. Али мистика, отргнута од предања и традиције,  неизбежно се рађа у теософију или атеизам.

Лутер је желео да схоластици Томе Кемпијског супротстави психолошки мистицизам Августина, загрејан искреним религиозним одушевљењем, али је изопачио и извратио учење и идеје Августина тако да, када би ипонијски епископ прочитао Лутера, видео би чак не свој мутан одраз, већ ружно лице Квазимода.

Зашто је покушај реформатора - да рестаурирају Древну Цркву по учењу Светих Отаца - претрпео разарајући крах? Зато што је између њиховог живота и Светих Отаца, пролазила па чак не граница, већ непролазни бездан. Да би разумели Свете Оце, неопходно је било да се живи у њиховој традицији, мислити у њиховим категоријама, не само философским, већ и духовним, очистити своје срце аскезом, хранити се Тајнама Цркве.

Лутер је све то одбацио као непотребно и другостепено, понадавши се на силу сопственог интелекта. Није схватио, да без семена не може бити плода, да без семена не може израсти пшенично зрно и, одбацивши начин и правило живота Светих Отаца нашао се у празнини са сами собом, осећањима, неочишћеним од грубих страсти, необузданим умом, чврстом, али дрском вољом.

Ова ни на чему заснована самоувереност, несублимирана страсност, чудна комбинација католицизма са маштарењем, довели су протестантизам до духовног самоуништења. На његовом тлу, боље речено, не његовом одсуству тла, изникао је немачки идеализам, сличан агонији религије, на умну и духовну капитулацију. Ми би рекли, да немачки идеализам собом представља мрачну карикатуру Хришћанства, а даље - раскршће: гностицизам са његовим демонским изданцима или банални позитивизам.

Сада се опет чују гласови - ослободити Православну Цркву од католичке поробљености, вратити се Светим Оцима. Те оштре речи, могу пре изазвати ватрено осећање код оних, који не схватају шта је скривено испод њих, а у стварности, то је демагогија и популизам, као припремни период борбе против Православља.

Прво, никаквог католичког поробљавања Православне Цркве није било. Неки латински термини, узети у језик богословља, били су поново осмишљени и добили су нови, Православни садржај; али заиста, те лингвистичке позајмице су постојале увек. Код Светих Отаца видимо присуство паганске терминологије, коришћење дела Аристотела и платоничара.

Али ти термини, категорије и расуђивања су били оцрквљени: они су обогатили језик, помогли да различитије одреде догме, служили као средство комуникације и информације. Ти термини и схватања били су не само са другачијим значењем, већ и развијени од Светих Отаца, слично као што се дивља грана привија плодном дрвету и рате на њему.

Овде популисти хоће да играју на осећањима Православних, који се у потпуности основано плаше католичке експанзије и упада. При томе, Православна семантика латинске речи замењује његову етимологију.

У руском језику, значајан број речи је позајмљен из других језика, укључујући чак и монголски, да већ не говоримо о грчком, латинском и немачком, али они су ушли у тело и крв руског језика, и постали делом разговорне речи. Према томе указивање на латинске позајмице мора да размотри ново звучање тих језичких фонема у Православљу.

Преподобни Јован Дамаскин у „Философским главама“ користи се делима непријатеља хришћанства, неоплатоника Порфирија, али, сликовито говорећи, он узима противников арсенал и чини да његово оружје служи Цркви.

XVIII и XIX век су били раздобља процвата богословља  у Русији. Они су украшени таквим именима као Свети Филарет, митрополит Московски, Филарет Кијевски, Инокентије, епископ Пензенски, итд. Зашто они нису говорили о католичком утицају? А при крају деветнаестог века чули су се позиви да се ослободи од католичко-протестантског диктата, као од вавилонског ропства, у коме су пребивали Православни богослови као јудејски левити.

Колико великих подвижника је дао XVIII и XIX век; да нису у њима био толико утупљене религиозне интуиције, јер нису осећали туђ упад у богословље, или нису имали довољно хришћанске одговорности, да би иступили против антиправославне агресије? Свети Филарет Московски и Инокентије Пензенски су видели надкриљујућу опасност са стране протестантске теософије - оно, што угрожава савремено богословље.

У борби са католицизмом, Православно богословље се усредсређивало на принципијелне позиције католицизма, који се тичу догматике, а не на лингвистичким формама. Дозволимо себи да наведемо мишљење једнога од савремених истраживача философије Истока, Сагадејева.

Он пише: „У основи сваког система са погледом на свет лежи одређени категоријални апарат, чије знање служи као кључ за схватање философског или религиозног учења. Али задобити тај кључ, као правило, могуће је само тада, када се изучавани систем схвата и појасни. Јер од епохе до епохе, од једног погледа система до другог (и у границама тог истог система на различитим степенима тог развитка) схватања се испуњавају различитим садржајем, а семантичка еволуција ових термина сада приводи чак томе, да они на извесном степену добијају смисао, који је директно супротан иницијалном. Одатле је важност контекстуалног истраживања схватања, конкретизације њиховог садржаја, појашњења тих измена које су претрпели у ходу свог развитка.“

Бодри призив „Ка Светим Оцима!“, који понављају бојни поклич реформатора „Ка Древној Цркви!“, узевших за мач и ломивши престоле, немају у себи реалног садржаја.

Дела Светих Отаца могу бити прочитана само у складу живота са њима. Речи Светих Отаца су символи, који под собом скривају дубине Православља. Без живота по Светим Оцима, без аскетике у манастиру или у свету, њихово тумачење се показује као лажно. И фразе, истргнуте из светоотачких дела, неповезане унутрашњим јединством, показују се као оптичка обмана.

У претходним временима у духовним академијама, не само хришћанским, већ и паганских, предавале су се поетика и реторика, где су се изучавале могућности и средства изображења философског и уметничког језика: метониме, метафоре и символи, без чега су егзегетика и херменевтика потпуно немогући.

Код неких савремених богослова егзегетски принципи или одсуствују по незнању или се умишљено игноришу. Из светоотачких текстова се узимају цитати, понекад делови фраза. Затим се они путем монтаже утискују у тај систем који је већ био створен априори, при чему, се црквено Предање игнорише, као да оно уопште није ни постојало.

На богословље прошлих столећа, сваки богослов - модерниста гледа са висине Ајфелове куле. Песник Балмонт је писао: „Ја сам - префињеност руске речи. Испред мене су други песници - претече.“

А овде је већ реч, не о претходницима и претечама, већ о противницима, са којима се треба борити путем лажи и профанације, што је например учино савремени патролог архиепископ Василиј Кривошејин, у односу на Символичке књиге („Догматске Посланице Источних Патраијарха“), у којима као да се оваплотило црквено Предање, што је било потврђено од стране свих Источних Патријараха и њихових Синода.

Зато се позив да се вратимо Светим Оцима, сједињен са игнорисањем црквеног Предања и богословске традиције, јавља као и протестантизам, богословским илузионизмом, који може да се заврши оним, чиме и протестантизам - егзистенцијалним индивидуализмом и теолошком анархијом. И то није последња етапа.

 Извор: http://karelin-r.ru/newstrs/74/1.html

Преузето са: "Православни-одговор"

Последњи пут ажурирано ( субота, 22 јул 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 12 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

СА СВЕТИМ ВЛАДИКОМ НИКОЛАЈЕМ ИЗ ДАНА У ДАН -

ПОУКЕ:

 

 "О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!"

"Брани, дакле, веру своју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера - храна, вера - одело душе твоје, вера - здравље твоје, вера - песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера - цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине брате мој."

 "Борба за веру борба је за душу; борба за душу борба за прави живот; борба за прави живот борба је за једну вредност већу и вишу од свега света и свега у свету. Јер Христова су уста изрекла ону велику реч: шта користи човјеку да цео свет задобије а душу своју изгуби? Заиста велика и света реч, изречена од најсветијих уста."

"Због тога ти говорим: бори се и не клони! Тајанствени сат времена, навијен руком Створитеља, сваки минут избија и откуцава земни рок земнородним. На сваки откуцај анђели изводе из овог живота чете Божје, и пресељавају их у други свет. Кад избије твој минут, ти ћеш морати оставити све и поћи једино са душом својом. Бори се за душу, да би имао с чим поћи у онај свет. А борба за душу, борба је за веру. Јер је речено и потврђено, да само душа са вером има намену и сврху. Душа без вере нема ни намене ни сврхе. Тако је речено и тако потврђено."

"Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим."

 

 


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.