Не пада снег да покрије брег, него да зверка свака покаже свој траг! Пре неколико недеља, хрватску и српску јавност потресла је вест да је Окружни суд у Чикагу преко Стејт департмента, а овај опет путем хрватског Министарства вањских послова, тражио од државе Хрватске да се изјасни о евентуалној кривњи, званој кривица, у случају Лалић и остали против Републике Хрватске, у којој су, јелте, Лалић и други потомци преживелих „остатака покланог народа” тужили данашњу Хрватску као правног следбеника Независне Државе Хрватске за геноцид. Хрватска држава се, према писању тамошњих медија, а и по признању министра вањских послова Игора Штира, не осећа кривом по овом питању. Како је изјавио медијима, данашња Република Хрватска није правна следбеница НДХ, већ је она заправо правни следбеник авнојевске Хрватске. Иако је у време Другог заседања Авноја, Хрватска била у Јајцу, односно није постојао делић територије коју је контролисала та комунистичка и антифашистичка држава. Такође није постојало ни пучанство које је било за ту државу, већи део истог је био у тој независној држави. О војној сили да и говоримо. Њен најбољи део је у то време био негде око Стаљинграда. Али не на руској страни.

Иако је све ово само по себи парадокс, почев од тога да се НДХ не зове Неовисна Држава Хрватска, већ Независна Држава Хрватска, као да су јој, боже сачувај, Срби име наденули, па преко тога да као данашња Хрватска није правни следбеник те нацистичке творевине, већ наследница некакве авнојевске Хрватске, која је постојала само у машти комунистичких функционера, па до тога да ови Срби у ствари и нису тужили данашњу Хрватску. Тако бар они кажу. Испод целе ове пиздарије, ипак, крије се једна јако озбиљна ствар, односно други процес који иста или слична група америчких грађана српског и јеврејског народа води пред америчким судом. Ради се о процесу против Ватиканске банке.

Орган за финансијске послове Ватикана одбија да дозволи ревизију пословања и одитинг одређених рачуна за које се претпоставља да су повезани са усташким благом

Ради се ту заправо о јако озбиљној оптужби преживелих потомака усташког терора који тврде да је НДХ злато и друге драгоцености, новац, уметничке слике и остало што је отето од Срба, Јевреја и Рома у периоду од 1941. до 1945. године улагала у Ватиканску банку. О свему томе постоје докази.

Крајем маја 1945. године, Анте Павелић одлази из Загреба и са својом пратњом, у којој су били најближи сарадници, лични телохранитељи и неких двадесетак камиона, напушта територију НДХ и иде у Аустрију. У камионима који су били у пратњи поглавника налазило се тзв. усташко благо. Углавном злато и драгоцености, накит, уметничка дела чију вредност није могуће проценити… Како је Павелић стигао до Аустрије, тачније до Граца, није познато, али се дуго спекулисало да с тим има нешто Коста (Стјепана) Нађ, комуниста, шпански борац, генерал армије, народни херој и надасве херој социјалистичког рада. Свеједно, Павелић се докопао британске окупационе зоне и тамо се задржао неко време.

Да Британци имају неке везе с тим, пред америчким судом 2005. године сведочио је и Вилијам – Бил Говен, официр америчког ОСС-а, претече ЦИА, који тврди да су они као служба имали информације и извештаје да се Павелић с пратњом налази у Аустрији, у окупационој зони коју контролишу Британци.

– Знали смо да су Павелић и Артуковић били у зони коју су контролисали Британци. Њих двојица су се, на пример, налазила на лондонској листи ратних злочинаца и њихово хватање је било наш приоритет, али наши савезници нису делили та сазнања с нама – изјавио је Говен.

Иначе, његово сведочење врло занимљиво. Према њему и извештајима ОСС-а, у то време није било никакве сумње у погледу квалификација Независне Државе Хрватске и усташа. За њега и америчку тајну службу усташе су „католичка националистичка организација” која је сарађивала с Хитлеровом Немачком и Мусолинијевом Италијом. А над Србима, Јеврејима и Ромима је у НДХ почињен геноцид. О улози Алојзија Степинца и фрањевачког реда у насилном покрштавању Срба довољно говори и то што су за ову праксу кривили загребачког надбискупа.

Сведок Вилијам – Бил Говен, официр америчке тајне службе:

Ми смо као служба имали информације и извештаје да се Анте Павелић с пратњом налази у Аустрији, у окупационој зони коју контролишу Британци. Знали смо да су Павелић и Артуковић били у зони коју су контролисали Британци. Њих двојица су се, на пример, налазила на лондонској листи ратних злочинаца и њихово хватање је било наш приоритет, али наши савезници нису делили та сазнања с нама

Вратимо се усташком благу које је Анте Павелић понео са собом у Аустрију. Приближно тачан податак о количини злата, драгоцености и новца постоји у државном архиву Хрватске, имају га и у Ватикану, што и јесте основна тема ове приче, али поуздан података имао је и ОСС. Део злата и драгоцености у вредности од отприлике 40 милиона ондашњих долара или данашњих приближно 600 милиона доларских новчаница. За ову траншу, која је остављена на територији под британском окупацијом, не постоје поуздани подаци ОСС-а јер МИ6 није био вољан да дели информације, али се претпоставља да је то благо похрањено у тамошњој надбискупији у Грацу. Други део, цирка 80 милиона долара (или данас више од 1,2 милијарде) злата и других драгоцености и непроцењиве уметнине завршило је у трезорима Ватикана, односно њихове банке Институто пер ле опере религионе. Ова финансијска институција основана је 27. јуна 1942. године и имала је, с данашње тачке гледишта, улогу перионице. Из те позиције 1942. године, у ратом захваћеној Европи, Ватикану је била потребна институција која би уводила у некакве токове све „прилоге” које су стицале различите надбискупије. Нико у то време није питао за основ стицања, нарочито не на шалтерима Ватикана. Опљачканог злата је било свуда и није га било лако легализовати.

Средином јуна, радећи на случају Павелића, Говен и његове колеге добијају информацију да је Павелић виђен у Риму, у Ватикану, у манастиру Сан Ђиролама у Виа Томачели. Међутим, информација им је била у првом моменту чудна. Извештаји су говорили да је Анте Павелић виђен у друштву фра Крунослава Драгановића и да је имао пратњу енглеских војника и два висока официра британске војске у чину пуковника. Заједно с Павелићем, у Рим је стигло десет теретних камиона. У том моменту Американци не знају да је Павелић са собом понео мираз, опљачкано благо побијених Срба, Јевреја и Рома. Од доушника добијају информацију да је конвој у којем је и Павелић кренуо из Аустрије и да је преко северне Италије, у пратњи педесетак енглеских војника и два официра, пуковника Џонстона и Бабића, стигао у Рим. Ове информације убрзо бивају службено потврђене.

– Сазнали смо од наше везе, фра Јуретића, хрватског католичког свештеника, да је у манастир Сан Ђироламо у пратњи енглеских војника и два официра дошао Павелић, који је са собом довео десет камиона драгоцености, злата, драгог камења, уметничких вредности… Све ове драгоцености усташе су отеле од убијених Срба, Јевреја и Рома. Тамо их је сачекао фра Крунослав Драгановић. Све те драгоцености су предате у Институто пер ле опере ди религионе, а у том послу је посредовао лично државни секретар Ватикана у то време, монисњор Монтини. Ја сам разговарао и са фра Драгановићем, који је испрва порицао да се тако нешто догодило и да је посреди завера Титових комуниста, али је убрзо пред аргументима био сатеран у ћошак. Због ове ствари сам и ја лично имао проблема јер се након мог распитивања монсињор Монтини жалио америчком амбасадору Дану да сам нарушио суверенитет Свете столице. Ипак, истрага је настављена – каже Говен.

Павелић је виђен у Риму, у Ватикану, у манастиру Сан Ђиролама у Виа Томачели, у друштву фра Крунослава Драгановића и у пратњи енглеских војника и два висока официра британске војске у чину пуковника. Заједно с Павелићем, у Рим је стигло десет теретних камион са отетим благом из НДХ

Монсињор Монтини или Ђовани Батиста Монтини је након Другог светског рата био надбискуп Милана, да би затим, 1963. године, постао папа Павле ВИ. Умро је 1978. године и наследио га је Јован Павле Други.

Ова сазнања постала су јавна 1998. године, када је јавности представљен извештај ЦИА о судбини нацистичког блага, укључујући и усташко. У том извештају, који су потписали амбасадори Ејзенштајн и Слани, говори се и о судбини злата и других вредности које су депоноване у Ватиканску банку. То је био разлог да амерички адвокат Џонатан Леви из адвокатске канцеларије „Бримстоун” из Вашингтона поднесе тужбу против Ватикана у име више од хиљаду преживелих потомака Срба, Јевреја и Рома који су преживели усташки геноцид. Такође заступа интересе институција Јасеновац истраживачки центар, Јасеновац меморијални центар и Независни савет Рома.

Случај је тренутно пред Врховним судом САД, али адвокат Леви у својој борби да дође до истине наилази на велике тешкоће. Највећи проблем је то што Орган за финансијске послове Ватикана одбија да дозволи ревизију пословања и одитинг одређених рачуна за које се претпоставља да су повезани са усташким благом. Како кажу наши извори, драгоцености су положене у трезор банке. Оне су касније послужиле као колатерал за новчана средства која су распоређивана на одређене рачуне. Овај новац коришћен је за финансирање усташке емиграције у послератном периоду, као и за одређене пословне активности. Претпоставља се да се ради о тридесет рачуна, од којих нека припадају и неким хрватским диоцизијама. Ватикан није желео да одобри ревизију 2013. године, иако је по истом питању склопио споразум с Немачком и Холандијом, које су нарочито осетљиве на ова питања.

Господине кардинале, на депозиту Института за религијске послове у Ватикану налази се ратно усташко благо. Ово злато, полуге, сребро и друге вредности усташки режим је крао од Срба, Рома и Јевреја и залагао у Ватиканску банку од 1944. до 1946. Наши клијенти, они који су преживели Холокауст, укључујући организације у Србији и САД, траже повраћај своје имовине, стоји у писму које је Џонатан Леви упутио кардиналу Алтилио Никори, председнику Финансијског одбора у Ватикану. Злато и друге вредности се налазе под надзором Централне ватиканске банке.

У писму кардиналу Алтилио Никори, адвокат Леви инсистира на томе да од Ватикана добије одговор на свој захтев: „Тражимо да ватиканска комисија покрене истрагу о нашим добро заснованим тврдњама о прању новца и задржавању имовине жртава Холокауста у Хрватској”, рекао је Леви.

Наставиће се…

УСТАШЕ ХТЕЛЕ ДА ПРОМЕНЕ СТРАНУ УЗ ПОМОЋ ВАТИКАНА

Током 1943. године, након инвазије на Сицилију, када је већ постало јасно на чију се страну окреће ратна срећа, Крунослав Драгановић по налогу Алојзија Степинца ступа у контакт са енглеским амбасадором при Светој столици Д’Арсијем Озборном. Идеја им је била да приволе савезнике да се искрацају на Балкану, односно на територији Истре, и да одатле изврше продор у срце Европе. Наравно, сву помоћ би им пружила Независна Држава Хрватска, која би променила страну и стала уз савезнике. Озборн је известио Форин офис и, пошто је план био поприлично стратешки смислен, приступају његовој пажљивој организацији. Балкан је с војничке тачке гледишта меки трбух Европе и енглески генерали разрађују детаље ове акције. Из Загреба у Рим у то време, по задатку, стиже усташки пуковник Иван Бабић, чији је задатак био да буде човек за везу Павелића и Енглеза преко амбасадора Озборна. План је пажљиво планиран, Бабић је имао толико активну улогу у томе да је ускоро био примљен у истом чину пуковника у енглеску војску, тачније у осму енглеску армију, која је оперисала у северној Италији и Аустрији. Иако од инвазије савезника на Истру није било ништа, Бабић је, погађате, један од двојице енглеских пуковника који су се налазили у пратњи конвоја који је спровео Павелића до Ватикана и опљачкано српско благо до трезора Свете столице.

ОГРОМНА КОЛИЧИНА БЛАГА

У Хрватском државном архиву постоји и више од 20.000 досијеа које је водило Министарство колонизације Независне Државе Хрватске, у којима је документовано отимање злата и драгоцености од Срба, Јевреја и Рома. Тако су, на пример, 11. јануара 1941. године, само дан након проглашења НДХ, из зграде Јеврејске општине у Загребу однета тачно 1.104 килограма злата.

На подручју Босанске Крајине, у току геноцида почињеног над Србима 1942. године одузето је више од 100.000 комада крупне стоке и више од 200.000 комада дуката, као и неколико тона златног накита и дугих драгоцености. Слична је ситуација била у Посавини и Славонији, где су највише страдали богатији земљопоседници и трговци српског порекла.

– Срби нису имали много избора. У куће би им упадале усташе и фрањевачки свештеници. Сва материјална добра би им свакако одузели. Стављани су пред избор: или ће се покрстити у присуству свештеника фрањевца и тако можда спасти главу или ће бити измасакрирани. То је био геноцид – каже Говен.

Извор: „Експрес.нет“