Било је јако тешко доћи до његове келије, чак и ако знаш где се она налази. Месецима сам живео у том делу Свете Горе и опет нисам могао да се снађем са свим тим стазама. Све су се преплитале и било их је тако много. Једанпут сам отишао у самопослугу за намирницима и са мном је био отац, код кога сам одсео. На путу сам приметио да из рушевина излази неки старац.

– Оче ко је то? – зачуђено сам питао свог сапутника.

– А тај! То је геронда Иродион... Румун... Није сав свој.

– Хајде да му дођемо у посету, можда му нешто треба, – предложио сам.

– Слушај, не можеш му се приближити, чим види човека одмах се скрије. Он не жели да прича са људима. Говоре да је неурачунљив.

Добро, они боље од мене познају овај крај и људе који ту обитавају, помислио сам.

Прошло је неколико месеци пре него што сам поново чуо нешто о старцу Иродиону. У то време се у нашем крају појавио нови становник. Мој вршњак Атињанин, дипломирани математичар, млади монах, сасвим неискусан.

На Атосу постоји једно правило: ако монах жели да живи у испосници, он мора да буде духовно зрео, да има искуство у духовној борби, и још један услов, он треба да буде правилно духовно устројен. У супротном, постоји велика опасност од пада у стање прелести и од телесне болести. До тог ступња, монах треба да проведе 10-15 година припремајући се у манастиру, или код неког од стараца на послушању, како би проучио технику борбе коју ђаво води против нас, научио се умној молитви и практичној аскези. После тога већ треба да се удаљи у осаму. Такав је на Светој Гори општи поредак, у духу православне монашке традиције. Испосништо није за сваког. Испосница је само за духовно напредне, за искусне и јаке монахе.

Тај мој друг је провео у манастиру само две године, када је, после озбиљног искушења, због чега се замало није распало и читаво братство, отишао у испосницу. И то без благослова, и против савета самог старца Пајсија.

Чак сам и ја, сасвим «зелен», новајлија и неискусан хришћанин, разумео сву опасност од тог поступка и плашио се за њега.

Отац Исихаста, код кога сам живео, често ме је слао да проверим тог монаха. Трудили смо се да му помогнемо на сваки начин и свиме чиме смо могли. Тако сам се здружио са њим.

Ето, тако се један младић из удобног атинског стана обрео у испосници код места Капсале на Светој Гори. Био му је стран физички рад, није ни видео башту или повртњак, није имао представу ни како да посади лук. Једном приликом ми је испричао да му је старац Иродион показао некакав хлеб који је испекао. Био је тврђи од цигле.

– Слушај, како си га то испекао? – питао је он старца.

– Ето како, помешао сам брашно с водом и испекао у пећи!

– Чак ни со с квасцем ниси додао?

– А што, јел требало то да ставим? – упитао га је старац, кроз осмех. Заједно су се грохотом засмејли.

Мој друг се упознао са старцем Иродионом и сажалио се над њим. Почео је да му доноси храну. Не знам каква је храна била у питању, али чисто сумњам да ју је старац уопште и окусио, али му је мој друг с времена на време доносио и конзерве, и хлеб из продавнице, и шећер, кафу, со.

Али није се само мој друг сажалио на старца Иродиона, већ се и старац сажалио над младим монахом. Из тог разлога он га је пуштао к себи у било које доба. Старац му је отворио врата своје келије и није се скривао од њега. Он је видео и разумео осетљивост његовог узраста, духовну неопробаност, телесну слабост и велику опасност у којој се младић налазио.

Због тога му је он, поред врата своје келије, отворио и врата свога срца. Међу јуродивим и неразумљивим изразима, почео је да му даје мудре духовне савете.

Наравно, старац је предвидео да ће се младић кроз неколико месеци преселити у келију близу његове. Та келија је била у добром стању, јер је монах који је ту обитавао био добар домаћин и градитељ.

– Геронда, али тамо живи неки монах, – зачудио се мој друг.

– Не брини, на пролеће ће отићи одавде, ослободиће келију и ти ћеш је добити на коришћење од манастира, – рекао му је старац и све се то збило до последњег слова.

Тај монах је био зилот и на пролеће је напустио Свету Гору, где је у тој истој келији провео пуних 20 година без прекида. Преселио се у неки други манстир ван Атоса.

Мој пријатељ и ја смо били под великим утиском тога што је рекао старац.

– Па он нас је све надмудрио! – рекао ми је мој друг, кад сам му дошао у редовну посету.

– О коме причаш?

– О старцу Иродиону… Он се смеје свима нама, прави се да је луд, а заиста је врло духован човек.

– Како знаш?

Млади монах је почео да ми до детаља препричава разне догодовштине и духовне савете, које је добио од старца.

– Слушај, хајде да га посетим неки пут, – замолио сам га.

– Хајде, – сагласио се.

Било је подне, када смо дошли до старца.

– Сачекај овде иза ћошка, јер ако те види неће отворити.

Скрио сам се иза ћошка.

– Геронда, геронда, – повикао је. После неколико минута отворила су се вратанца и указао се погрбљени старац Иродион. Њих двојица су мало попричали и млади монах ме је покретом руке позвао да се примакнем.

– Старче, то је Атанасије, мој друг. – Старац Иродион се неочекивано тргнуо, вероватно не знајући да ли да се скрије или не, али је на крају крајева остао на свом месту, осмотрио ме и ништа ми не сказавши, наставио да разговара са мојим другом.

У то време су ме мучила три питања:

Зашто је Бог у Старом Завету допустио вишеженство?

Како је могуће да је Давида, с толико духовности, пророка кога је благословио Господ, који је причао са Богом и који је добијао Његову помоћ у свим тешким тренуцима, савладала телесна похота и да је он пао у грех са Вирсавејом и био у браку са неколико жена?

Како су се у ту епоху уклапале те противречности?

Пратио сам њихов разговор и приметио да је старац Иродион одговорио на сва моја питања, иако ја још нисам успео ни да му их поставим. Мој друг није ни разумео о чему је реч. Био сам потпуно задивљен, посматрао сам старца с поштовањем и усхићењем.

У неком тренутку монах се окренуо и рекао старцу:

– Геронда, Атанасије хоће да постане монах.

– Ма какав монах! Он је... домаћин. Прво Солун, па ће живети у једном селу у близини Солуна, затим Флорина, потом... – направио је паузу, – Сибир, Сибир.

Мој друг се осврнуо и упитао ме:

– Геронда, откуд знаш, да је он из Флорине?

– Каква Флорина, нисам рекао Флорина, рекао сам Флорида, у Америци, тамо где пристају бродови, – и почео је да прича колики су таласи тамо. Засмејало нас је како се он хитро снашао.

После 30 година видим да се практично све што је старац прорекао збило:

На крају нисам постао монах.

Живео сам 24 године у Солуну.

А већ неколико година живим у једном селу у близини Солуна. Шта је још остало? Флорина и Сибир. Верујем да ће се и то обистинити. Није ме зачудило само то што су све моје мисли и расположење мога срца били раскривени пред духовним погледом старца, већ и то што му је била позната моја будућност. «Диван је Бог у светима Својима», слава Богу!

После тог сусрета био сам у стању радости, али сам се у исто време и замислио: шта све скрива Света Гора! Каква блага! Каква нам духовна блага она поклања!

Неки монасу су сматрали да је старац Иродион сишао с ума. Било је немогуће убедити их у супротно. Како бих решио ту недоумицу обратио сам се старцу Пајсију. Чим сам поменуо старца Иродиона, његове очи су засјале од радости, а душа заиграла.

«Геронда Иродион је велики аскета, – рекао ми је старац Пајсије. – Послао сам му оца Арсенија, али га геронда Иродион није примио. Он седи у једном ћошку келије, који је још увек покривен кровом, и моли се сву ноћ. Он је велики подвижник.»

– Геронда, чуо сам да је прот пошао да га посети, како би утврдио да ли је он заиста велики подвнижник или просто лудак.

Старац Пајсије се насмејао.

– Не бој се, старац ће и њега насамарити.

И то се одиста и десило. Прот је узео мог друга да га доведе до пустиње Капсале, како би видео ту «неистражену тајну»...

Овако ми је то испричао мој друг:

– Старц Иродион га је потпуно излудео, показао му је такав призор, да је овај побегао у паници, стопостотно уверен да је старац полудео. Узалуд је пребио толики пут по шумским стазама Капсале.

Малим, немоћним и духовној деци октривао се старац Иродион. Али никада знатижељницима, без духовне потребе. Ми смо тада били духовна деца, неискусни, тужни, – зато нас је он загрлио својом љубављу и поделио с нама своје духовно богатство.

Једном приликом мој друг-монах је довео код њега младог оца, који је желео да напусти манастир. Мучило га је мноштво мисли, борба је била непрестана и врло напета. То је било зими – слој од десет метара снега је прекривао земљу, а небо испуњено оловним кишним облацима.

Послушавши га, старац му је рекао:

– Твоје помисли су сличне овим кишним облацима, оне скривају сунце од нас, тојест благодат Божију. Ако желиш духовно да се огрејеш, треба да уложиш све снаге да отераш помисли, иначе ћеш се охладити.

– Како да их отерам, геронда?

– Богу је сасвим просто да их прогна, али ти сам треба да се помучиш.

Монах ништа није одговорио. Било је видно да не верује старцу.

– Хоћеш да се ја помолим да ишчезну твоје помисли? А хоћеш ли да се помолим да ти Господ растера облаке и да се мало загрејемо на сунцу?

Млади монах опет ништа није одговорио, сумњао је.

– Одлазите облаци, одлазите, – рекао је старац и ветар је растерао облаке и зрак сунца је обасјао све нас.

Били смо шокирани.

– Хоћеш да махнем руком и да се земља покрије цветовима? – казао је старац младом монаху.

– Не, геронда, није потребно! – узнемирено је ускликнуо монах. Устао је, захвалио се старцу, замолио да се моли за њега и отишао у манастир, духовно оснажен. Његово духовно стање се променило у тренутку.

Веома сам заволео старца Иродиона. Сваки пут када сам имао прилике да дођем на Атос распитивао сам се о њему и желео да се сретнем са њим. И старац ме је примао у посету. Нажалост, срео сам се с њим свега неколико пута.

Пролази време и старци врло брзо слабе. Стога, када је старац сасвим изнемогао, дозволио је једном румунском монаху да се стара о њему. Он је одвео старца у своју келију у Доњој Капсали. Тај монах, како сам се ја лично убедио, није био нешто посебно вешт у духовном животу. Он је много више био за рад, него за молитву. Радио је много и веома усиљено. Мислио сам да се старац сложио да пређе у његову келију, како би му духовно помогао. Истини за вољу, не знам да ли је тај монах успео да прошири своју духовност кроз помоћ старца. Када сам дошао да га замолим за дозволу да посетим старца, погледао ме је јако чудно. Сигурно је помислио: и овај није баш нормалан! Иако ја нисам био једини, који је исказивао такво уважење према старцу. Његовом келејнику је то било крајње неразумљиво.

Наш последњи сусрет је протекао на следећи начин. У то време су ми за срце прирасла дела аве Доротеја, који је писао: «Не лепи се ни за једну ствар. Ако теби дође брат и замоли те за ту ствар, а ти му је не даш, на тај начин изнад љубави према брату своме стављаш пролазну ствар.» Јако ми се допала та мисао и покушао сам да је остварим у пракси...

Када сам се срео са старцем, замолио ме је да му дам неку моју ствар, што сам и учинио с радошћу. На крају ме је замолио да му дам свој ранац и почео је да га претреса. То већ нисам могао да издржим и брецнуо сам се на њега. У ранцу је била бројаница које ми је поклонио старац Пајсије.

Он је изокренуо ранац и почео да га истреса. «Ох, – помислио сам, – сад ће ми још узети и бројаницу». Веома ме је то узнемирило. Мислио сам да ту бројаницу не треба да дам ни за шта на свету. Баш о томе је и говорио ава Доротеј… Старац је разумео моја осећања, погледао ме и зауставио се. Вратио је све ствари натраг у ранац и дао ми га.

Како је одгонетнуо шта сам мислио и да сам покушавао да испуним речи аве Доротеја? Моја душа је пред њим била попут отворене књиге. Он је био тако сличан древним испосницима, о којима читамо у Отечнику.

Наш наставник је засигурно владао харизмом, био је Богоспросвећен… Могу само да замислим, шта је све покушао са тим монахом Румуном, не би ли га духовно пробудио.

Од тог тренутка када сам живео у Капсали прошло је већ неколико година. Ређе сам посећивао Свету Гору и то на кратко. Једанпут сам хитно допутовао на Атос и нисам планирао да останем дуже. Када сам дошао у келију где сам увек ноћивао рекли су ми да ће кроз сат бити одржана сахрана старца Иродиона. Каква неочекивана вест!.. Потрчао сам колико ме ноге носе.

На погребу су се окупили они који су волели старца. Ја из Солуна, други човек из Атине и још један с другог краја Атоса. Сва тројица смо «случајно» сазнали да се старац упокојио, и сви смо се окупили захваљујући «стицају околности». Старац нас је све окупио.

То што је одржано, тешко да се може назвати сахраном. То је био Васкрс! Празник! Свечаност! Сви смо осећали радост.

Сутрадан сам отишао старцу Пајсију и све му испричао. Старац ме је пажљиво саслушао, са свиме се сложио и све «утврдио» једном речју:

– Старцу Иродиону је отворена капија Раја!

Нешто слично се догодило после неколико година при обретенију земних остатака старца. Опет смо се сви «случајно» нашли ту на дан обретенија. За време преношења праха старца, царовала је атмосфера радости и уверености да старац пребива у рајској обитељи. Његове кости су биле боје тамног воска, што је на Атосу знак да се ради о угоднику Божијем.

Молитвама старца Иродиона, Господе Исусе Христе, помилуј нас!

Старац Иродион је несумњиво био велики подвижник. Његов живот је био врло суров: непрестано самоодрицање и скрушење самог себе. Обичним људским трудом то се не може постићи, осим ако Дух Господњи не запали твоје срце.

Старац Иродион је под мантијом јуродивости скривао свој велики подвиг, своје високо духовно стање.

Ако бисмо успели да с очију скинемо ту духовну копрену, тада бисмо јасно пред собом видели једног од највећих испосника.

Господ се смиловао на мене по Промислу Својем да се на такав начин утврдим у вери.

Код других људи се то дешава на други начин у сагласности са расположењем њиховог срца. Ако Бог види да смо захвални и на малом, онда ће нам Он подарити нешто веће. Бог нас никада не оставља. Он нам непрестано пружа прилику. Ми само то не желимо. Проблем је у нама самима.

Превод са руског: Александар Ђокић

Одломак из књиге „Пустиња Капсала“

Извор: „Православие.ру“