header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Свештеник Андреј Рахновски: О чему разговарати са онима на самртном одру
Свештеник Андреј Рахновски: О чему разговарати са онима на самртном одру Штампај Е-пошта
недеља, 10 септембар 2017

 Московски храм Полагања ризе Пресвете Богородице у Леонову већ дуго времена руководи болесницима хоспиција №4. О томе како се граде односи са смртно болесним људима, и о искуству у том духовном послу разговарамо са настојатељем храма, протојерејем Андрејом Рахновским.

—У комуникацији са пацијентима хоспиција и њиховим ближњима, са каквим проблемима се сусреће свештеник?

—Често свест о блиској кончини бива тешка и за болесника и његове ближње. По правилу, родбина бодри човека, када је овај већ у последњем стадијуму живота, уместо да отворено говори о долазећој кончини, и да заједнички проживе те последње дане, који немају цену. Свештеник треба да до такве особе донесе сазнање да се мора припремити за прелазак из привременог у вечни живот. Међутим, смртно болесним људима је често тешко да се помире са чињеницом да ће скоро умрети. Свештеник треба да објасни оболелом колико су важне припреме за нову етапу живота, како би болеснику то донело корист, и како би пацијент избегао психичку депресију, очајање, када ће се затворити за све и неће желети ни са баћушком, ни са родбином да разговара. Треба приметити да се у нашем друштву разговори о смрти нагло прекидају („хајде нећемо“, „зашто о тужном“ и т.п.). Човек се васпитава у некој субкултури неприхватања смрти, неког ненормалног односа према њој. Овај табу ремети да се правилно дочека кончина. Чак ако не бисмо узимали духовни критеријум, а гледали искључиво са профане стране, онда бисмо, схватајући да ћемо ускоро завршити своје путовање, осетили потребу да макар очистимо савест пред људима. Замолили све за опроштај, рекли добру реч драгим и блиским људима.

—Како да се понашају родбина пацијента и блиски људи? Да ли у сваком случају треба тешити и давати наду?

—О смрти треба обавезно причати. Питање је само како то чинити: какве речи изабрати, и какво ће бити унутрашње расположење. Ако делимо нечију патњу и видимо да се особа још увек нада и да та привидна нада омета болесника да спозна близину смрти и да се покаје, у том случају смо у обавези да кажемо све отворено. Али, ако се болесник стално каје, свесно исповеда, сматрам да нема потребе концентрисати пажњу на ту тему. У принципу, такав човек је спреман за смрт.

—Какве молитве је умесно читати човеку који се налази у кризној ситуацији?

—У сваком случају се треба молити. Није важно које су тачно речи у питању. Али ако говоримо конкретно о речима молитви у којима се налази оно што би помогло човеку да излије своју душу у тузи, пре свега бих навео молитвени канон Пресветој Богородици. Или, на пример, молитву старца Партенија Кијевског — врло дубока, покајна. Постоји мноштво добрих молитви. Када се човек налази у тешком стању, треба му, по правилу, чисто физички нешто читати. Зато су овде најпогодније кратке молитве: „Богородице Дјево, радујсја“, Исусова молитва, „Господи, помилуј“. Па чак и само „Господи!“ је већ молитва.

—Постоје ли случајеви чудесног повратка људи из безнадежног стања у нормалан живот?

—Било је много таквих случајева. Једном су ме позвали к старцу на смртном постељи, причестио сам га. После четири године, у наш храм долазе његова кћерка или унука да оставе цедуљицу за новопрестављеног. Упитао сам: „ Зашто за новопрестављеног? Он се пре четири године упокојио“. Жена одговара: „Баћушка, шта је са Вама! Он је исто вече после причешћа оздравио и проживео још четири године!“

—Да ли је свештеницима који служе у хоспицију потребна помоћ парохијана? Како они могу да помогну?

—Наравно да је потребна! Без парохијана који помажу у хоспицију било би нам тешко. Свештеник обично има пуно обавеза, он долази да исповеда и причести. Често се деси да пацијенти траже наглас да им се чита Псалтир или молитве за причешће. У томе могу помоћи мирјани.

Сем тога, добровољци обављају много других послова: воде рачуна о цвећу, организују многе догађаје за пацијенте ( концерте, послужење итд.). Када је време лепо, шетају са пацијентима, проводе са њима време.

Такође волонтери воде рачуна о реду у кафе-кухињи која је формирана захваљујући прилозима парохијана храма Полагања ризе Пресвете Богородице. Пре је то била запостављена, просторија намењена медицинским сестрама и њу нико није користио, а сада је то пријатна зона одмора са добрим намештајем, где родбина оболелих може да попије кафу, подгреје храну. Тамо се, такође, славе рођендани. За децу је направљен ћошак за игру. Не тако давно, уређена је још једна зона, у којој сада живе птице, и где се налазе двосед и фотеље, мала комода и подна лампа.

Заједничким напорима успевамо да од ове установе не правимо казнено место, већ пријатно и удобно. Наравно да има још много да се ради. Ипак, доста је урађено. На сајту храма Полагања ризе у Леонову објављујемо вести о потребама болнице, а такође и извештај о учињеном послу. Уколико је неко заитересован и жели да укаже помоћ, биће нам драго, јер је помоћ добровољаца велика потпора како за болеснике и њихову родбину, тако и за особље болнице.

Разговарала: Марина Морозова

Са руског: Ива Бендеља

Извор: "Крестовский Мост"

Преузето са: „Православие.ру“

 

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 48 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.