header image
НАСЛОВНА СТРАНА
О четири жене које су предате на муке зато што су један грех оставиле неисповеђеним Штампај Е-пошта
уторак, 12 септембар 2017

 - Пример дуге жене -

         У другом граду живела је нека благородна и богата жена. Она је учинила веома срамно безакоње и о њему није приповедала никоме од духовника из стида због онога што је учинила да не би неко сазнао за њен грех.

Једног дана је у град дошао један јеромонах из других крајева заједно са искушеником. Они су ишли на поклоњење Гробу Господњем. Када их је жена угледала у цркви и видела да они служе празничну службу, дошла јој је на ум помисао да исповеди све томе јеромонаху пошто је он странац и непознаје је. Отишла је у исповедаоницу и поверила му своје грехе. Међутим у моменту када је желела да му повери то највеће безакоње по ђаволском дејству осетила је такав стид да је само поцрвенела и није успела ништа да каже. Јеромонахов послушник био је једноставан и врлином испуњен човек. Он је стајао из далека и видео како са сваким исповеђеним грехом из уста ове жене излази змија. После свега је угледао велику змију која је три пута показивала своју главу да би изашла из уста али затим би опет се увукла унутра и не би излазила. Тада су друге змије које су предходно биле изашле поново ушле у њена уста зато што она није била исповедила оно безакоње. Духовник је прочитао разрешну молитву и кренуо на пут. Међутим послушник му је приповедио шта је видео. Духовник је схватио о чему је реч и одмах се вратио назад да би тој жени обзнанио виђење и да би је подстакао да исприповеда и о другим безакоњима. Када су међутим ушли у њен дом нашли су је мртву.

Оплакавши је узнели су молитву да им Господ открије шта се догодило са њеном душом. И гле видели су како она седи на страшној аждаји док су се две змије обавиле око ње и причињавају јој бол која се ни са чим не може упоредити. Она им рече: „Ја сам она безчасна жена која се данас исповедала. Пошто нисам исповедила једно безакоње које сам учинила судија ме је предао на смрт аждаји. Вечито ћу се мучити у аду и томе мучењу неће бити краја. Сада ја кукавна више уопште немам наде на спасење. Рекавши то она постаде невидљива.“

За сајт „Борба за веру“ текст преузет из књиге: „Монах Агапије Светогорац“, глава седам.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 12 септембар 2017 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 29 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.