Замислите да данас неко оде у пустињу, сагради стуб, попне се на њега, и остане тамо да стоји без хране, воде и било чега где би барем на кратко могао да седне и одмори се. Не једну, већ 47 година! Ако га пре тога не би одвели у лудницу, онда би на то место дошле ТВ екипе, фоторепортери и новинари да га сликају, и, што је сасвим извесно, он би у томе уживао.

У петом веку после Христа на Блиском Истоку није било тако. Људи су долазили да виде ову необичну појаву, али не да се диве лудости и егзибиционизму човека који се одлучио на такав потез, него да се увере у његову светост, и кући оду духовно укрепљени. Као што би се данас то сматрало потпуном лудошћу, тада је то био подвиг вредан истинског дивљења.

Данас православни верници славе Светог Симеона Столпника, који је измислио нови начин подвизавања, стајање на стубу у пустињи. Столп је словенска реч за стуб. Свети Симеон, прекаљен одрицањима сваког рода, прво у манастиру, па у пећини, хтео је да своје тело изложи још већим нелагодностима, не би ли свој дух уздигнуо што више. После његове кончине, ово је постао чест начин подвижништва све до краја средњег века.

Житије Светог Симеона Столпника испуњен је разним чудесима и невероватним догађима, али најпознатија су можда два, која показују значај послушности и опасност која прети од прелести.

Када су неки пустињски оци чули за човека који стоји на врху стуба, дошли су да испитају да ли је тај чин надахнут од Бога или подстакнут од ђавола. Пришли су стубу и наредили Симеону да са њега сиђе. Иако се заветовао да са стуба до смрти неће силазити, из поштовања према вишем чину, Симеон је одмах почео да се спушта. Чим су то видели, оци су га зауставили и рекли да се врати, одмах схвативши да се подвижник на стуб није попео из гордости, него вођен ревношћу за Богом.

Иако већ искусан у ђавољим искушењима и божанским визијама, Свети Симеон се једном полакомио и замало због тога није погинуо. Пред њим се одједном појавила ватрена кочија са ватреним коњима, и непријатељ рода људског га је, у облику анђела, позвао да седне у кочију, јер је Бог, наводно, лично хтео да га узнесе на небо и похвали за његов неземаљски труд. Опчињен величанственом визијом, Симеон је закорачио према кочији, али се истовремено и прекрстио, па је она заједно са коњима и ђаволом одмах ишчезла. Кајући се због своје гордости због које је поверовао да је достојан такве славе, преподобни је казнио себе тако што је годину дана стајао само на једној нози.

За већину младих данас узор представља особа која је захваљујући својој сналажљивости, добром изгледу, дрскости или харизми постала славна и богата. За Византинце крајем старог и почетком средњег века, са друге стране, узор је представљао "лудак" попут преподобног Симеона, који је, бежећи од славе овог света, стајао сам на стубу скоро пола века.

Свети Симеоне Стопниче, моли Бога за нас!