header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Светозар Поштић: Симеон Столпник стоји сам на стубу
Светозар Поштић: Симеон Столпник стоји сам на стубу Штампај Е-пошта
четвртак, 14 септембар 2017

 Замислите да данас неко оде у пустињу, сагради стуб, попне се на њега, и остане тамо да стоји без хране, воде и било чега где би барем на кратко могао да седне и одмори се. Не једну, већ 47 година! Ако га пре тога не би одвели у лудницу, онда би на то место дошле ТВ екипе, фоторепортери и новинари да га сликају, и, што је сасвим извесно, он би у томе уживао.

У петом веку после Христа на Блиском Истоку није било тако. Људи су долазили да виде ову необичну појаву, али не да се диве лудости и егзибиционизму човека који се одлучио на такав потез, него да се увере у његову светост, и кући оду духовно укрепљени. Као што би се данас то сматрало потпуном лудошћу, тада је то био подвиг вредан истинског дивљења.

Данас православни верници славе Светог Симеона Столпника, који је измислио нови начин подвизавања, стајање на стубу у пустињи. Столп је словенска реч за стуб. Свети Симеон, прекаљен одрицањима сваког рода, прво у манастиру, па у пећини, хтео је да своје тело изложи још већим нелагодностима, не би ли свој дух уздигнуо што више. После његове кончине, ово је постао чест начин подвижништва све до краја средњег века.

Житије Светог Симеона Столпника испуњен је разним чудесима и невероватним догађима, али најпознатија су можда два, која показују значај послушности и опасност која прети од прелести.

Када су неки пустињски оци чули за човека који стоји на врху стуба, дошли су да испитају да ли је тај чин надахнут од Бога или подстакнут од ђавола. Пришли су стубу и наредили Симеону да са њега сиђе. Иако се заветовао да са стуба до смрти неће силазити, из поштовања према вишем чину, Симеон је одмах почео да се спушта. Чим су то видели, оци су га зауставили и рекли да се врати, одмах схвативши да се подвижник на стуб није попео из гордости, него вођен ревношћу за Богом.

Иако већ искусан у ђавољим искушењима и божанским визијама, Свети Симеон се једном полакомио и замало због тога није погинуо. Пред њим се одједном појавила ватрена кочија са ватреним коњима, и непријатељ рода људског га је, у облику анђела, позвао да седне у кочију, јер је Бог, наводно, лично хтео да га узнесе на небо и похвали за његов неземаљски труд. Опчињен величанственом визијом, Симеон је закорачио према кочији, али се истовремено и прекрстио, па је она заједно са коњима и ђаволом одмах ишчезла. Кајући се због своје гордости због које је поверовао да је достојан такве славе, преподобни је казнио себе тако што је годину дана стајао само на једној нози.

За већину младих данас узор представља особа која је захваљујући својој сналажљивости, добром изгледу, дрскости или харизми постала славна и богата. За Византинце крајем старог и почетком средњег века, са друге стране, узор је представљао "лудак" попут преподобног Симеона, који је, бежећи од славе овог света, стајао сам на стубу скоро пола века.

Свети Симеоне Стопниче, моли Бога за нас!

 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 108 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БОГАТСТВУ И СИРОМАШТВУ

Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).

-Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.

-Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (Свети Јован Златоуст).

-Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (Свети Јован Златоуст).

-Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (Свети Димитрије Ростовски).

-Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (Свети Антоније Велики).

-Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.

-Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».

-Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (Свети Тихон Задонски).

-Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (Свети Јован Златоуст).

-Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (Свети Јован Златоуст).

-Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (Свети Исидор Пелусиот).

-Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (Свети Василије Велики).

-Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (Свети Исак Сиријац).

Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (Свети Василије Велики).


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.