Отац Харитон је зверски убијен уз повик „Алаху екбер“ – одсечена му је глава, а његово тело закопано је у месту Тусус код Призрена. Ово је језива прича о злочину за који нико никада није кажњен

Зоран Милошевић и Александра Мировић

       Вукова појава је дело аустријске тајне политике срачунате на то да Вук буде човек који ће језички удаљити Србе и Русе

Сажетак

У раду аутори полазе од тезе да је српски језик – који је прошао кроз више циклуса дезинтеграције и фрагментације путем једног дуготрајног и мање или више континуираног процеса његовог преименовања – вероватно и најбољи пример политичке инструментализације језика и идеологизације филологије. Управо зато је у фокусу истраживачке пажње критичка анализа реформе српског језика коју је спровео Вук Стефановић Караџић, и то пре свега у контексту њених политичких изворишта и произведених политичких последица.

Волела бих да моје искуство неком, барем једном човеку, буде упозорење: да не лута у својим тражењима Бога на небезбедним местима!

Потичем из породице интелектуалаца и веру нисам добила уз васпитање и образовање.

Пред крај студија, знало се да ћу ићи у Италију, и из побуде: да не одем некрштена у бели свет, крштавам се ’95. Убрзо се исељавам.

„Парови“ и „Задруга“ у пословној су конкуренцији, али у истој духовној равни. Та духовна раван, у којој обитавају обје ове телевизије својим програмима, проистекла је, видимо, из комунистичке идеологије Југословенске удружене левице (ЈУЛ), и данас се простире у њеној природној надградњи – либералистичкој идеологији

Давно је постало помодно мишљење, а данас наставља да се шири, да све религије говоре о једном истом Богу. Једном приликом сам чуо како нека проста жена расуђује о својим новим суседима из муслиманског Дагестана: «Они су такође верници, такође се моле, истини за вољу, на свој начин, не попут нас. Али шта има везе, Бог је свеједно исти – и код нас и код њих».

“...Не постоји једнодушан став о (не)оправданости трансплантације. “

Увод у Медицинску етику, 95 стр.

Направити проблем и понудити законско решење које ће се донети без јавне расправе и по хитном поступку, постала је редовна пракса у препарираној Србији. Док су нам разним црним хроникама , међуножјима и државним ударима отупели сваку људску реакцију на немаштину, глад , болест и неправду у најближој околини , по наруџбини многобројни скупо плаћени билборди (одакле?) који позивају на подршку новом Закону о трансплантацији терају сузе на очи и позивају да и „после смрти“ будемо добротвори.