Епископ бачки др Иринеј

ОПАСНИ ПОРТПАРОЛИ

Подгорица, 21. март 2019.

Радован Караџић, као и сваки херој и сужањ узвишене идеје, уградио је себе у темеље сопственог прегнућа. Најбољи Србин из Црне Горе нашег доба не може бити осуђен јер је од јуче комплетан стопљен са епохалним дјелом  Републике Српске.

Знам да ти је тешко. Пре неколико година умро ти је муж. Жалила – прежалила. Оженила си јединца сина – радост повраћена. Потом највише те радовало унуче. Но оно што си ти волела, и Бог волео па узео. Тек што је унуче узлетело у невидљиви свет, разболи ти се и снаха. Осуши је туга и жалост, па и она за сином. Најзад за њима оде и твој јединац. И ти оста сама самохрана.

Кампању „Србија је Косово“ обогатио је и јединствени проглас доктора Владимира Димитријевића, чији нас богат публицистички рад враћа на темељне вредности православне филозофије живљења и поука светосавља као њеног саставног, узвишеног дела – односно зачетника српске државне свести, саборног духа и заједнице сопствених, а снажних начела.

…У бризи сте, чиме ће се људи хранити када се пренамноже на земљи? Колико чудна толико и непотребна брига. Је ли нас тој бризи Христос научио? Напротив, Он нас је ослободио те бриге. Он је заповедио да се не бринемо ни о сутрашњем дану, а још мање о будућем столећу. Не брините се, каже, за сјутра; јер сјутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла својега. Наравно, ко заборави Бога тај предузима на себе Божије бриге. А Божије бриге нису за нејака леђа људска.

Није прошло ни два мјесеца од како је на Лучин-дан, 30. октобра 1993. године, митрополит Афиилохије показао руку која је крстила Исуса Христоса, а у Београд и Подгорицу – стигла је делегација Малтешких витезова, нудећи велику хуманитарну помоћ. У том науму, спријечила их је ревија „Исток“, после чега су покушали да подмите аутора овог текста

Поштовани Уредници, хвала вам на ревности и труду око чистоте наше вере Православне.

Обраћам се поводом коментара брата Сарајлије о „Личном ставу“ владике Иринеја бачког (овде:). Желео бих да додам - да већ дуго времена овај наш владика представља „цркву у цркви“, што се још једаред јасно показало. Наша Црква од нас иште једно, а он нам нуди друго.