Начин на који американци почињу ратове

Такозвани “напад под лажном заставом” је начин на који американци започињу ратове – када им то одговара, наравно. Ипак, фамозни “False Flags Attacks “ није амерички изум: први пут је употребљен још у Старом Риму, када је Нерон 64.године п.н.е. запалио Рим, оптужио ни криве ни дужне Хришћане за то, који су након тога имали част и привилегију да скоро три века служе као храна лавовима у Римском Колосеуму.

У претходном посту сам изразио своје гађење због бахатости којом спољне силе одлучују о будућности седам милиона грађана Донбаса и то је, изгледа, протумачено као моје признање да сам дигао руке од Путина (иако сам јасно написао „Хајде да овоме додамо, р а з г о в о р а р а д и, да је Путин одлучио да се сложи са условима ових Англоциониста и да се Кремљ с тим такође помирио"). Неки ове речи чак протумачише као моје индиректно признање да су Новоросијске одбрамбене снаге осуђене на пропаст. Ништа не може бити даље од истине.

Особа, коју је Господ позвао, тражи Га прво у дубинама своје душе. Она препознаје да су многе одлуке током њеног живота биле супротне вољи Божијој. Тада започине покајање. Покајање започиње онда када особа напушта свој огреховљени живот и достиже обожујућу благодат, којој нема краја.

«Братоубилачка смута која је захватила Украјину у виду ратног сукоба Словена посебно активно се испољила на празник Владимирске иконе Мајке Божије,» – пишу сестре манастира Свете Олге у Луганску. Манастир је заједно с онколошким центром на чијој територији се налази четвртог јула био подвргнут ватри. Пресвета Богородице, спаси нас! Пресвета Богородице, спаси нас!

Окачили су дете на рекламни пано, а чим се појавио отац - устаник - одмах су га убили

Поводом вести да ће митрополит Амфилохије обавити венчање Новака Ђоковића  и Јелене Ристић у току Апостолског поста, митрополија је издала саопштење у коме се каже да ће „оно бити обављено по окончању поста, према канонима Православне Цркве“. С обзиром да смо о томе објавили писмо нашег посетиоца из Ужица, чинимо кратак осврт.

У Михнову сам се први пут обрео једног прохладног, мајског недељног јутра пре тачно 10 година. Као и већина ходочасника, нисам га лако пронашао. Пут је у позајмљеном ауту из Виљнуса, главног града Литваније, водио прво у месташце Рудамину, где је свештеник у малој, дрвеној црквици прекинуо исповест пред литургију да би ми подробно објаснио како да наставим пут. Чак и у селу Тургељај, са великом барокном катедралом иза које се скреће на последњу макадамску деоницу од 3 км, није било ниједног знака који би нам указао да се у близини налази једина православна општина у Литванији. Да се ту иза обрађених поља не налази шумица, видела би се и белоруска караула, јер је од тог места до суседне Белорусије мање од пола сата хода.

Сцене које сам видео не могу се описати. Контузовано трогодишње дете које пред нашим очима силази с ума вриштећи нељудским гласом. Свештеници који одједном опевају цео улаз у зграду, обилазећи одједном десетак ковчега постављених поред улаза са породичним домовима покојника.