УВОД

 "Тешко оном човеку кроз кога долази саблазан"

(Мт.18,7)

Од најранијих векова Православна Црква настоји да монашки живот, као и целокупно служење епископа и клирика, буде изван сваке сумње и саблазни. Посебно је наглашена потреба да се избегавају ситуације које могу довести до моралних посрнућа или клевета. У том светлу настају канонске одредбе које забрањују постојање мешовитих мушко-женских манастира (подразумевају се и искушеници и искушенице), али и забрањују епископима и клирицима да у својим домовима држе жене као служитељке. Све ово представља тежак канонски преступ, који одгони Божију благодат, о чему смо писали (овде:).

Знате ли који је највећи духовни проблем у нашем народу? Нагли пораст ђавоиманости.  О томе имамо мнобројне извештаје из наших манастира.  А шта је још већи проблем? То што све мање има духовних лица која су способна да истерују нечисте духове!

„Изгибе народ мој, јер је без знања“

Свети Пророк Осија 4,6

Увод

Помињање епископа на Литургији једна је од најстаријих пракси у животу Цркве. Оно није формалност, већ израз саборног јединства у вери и Евхаристији. Услед незнања, заблуда или произвољних тумачења, која оправдавају литургијско помињање јеретика, дајемо овај теолошко-канонски осврт.

„Ко хоће да буде модеран у Цркви, тај већ сутра бива застарео. Ко хоће да буде веран Предању, тај је увек савремен.“

Свети Владика Николај

1. Литургија као центар живота Цркве

Света Литургија је најузвишенији израз живота Цркве. У њој верни постају једно Тело Христово, а време и вечност се сједињују у Евхаристији. Она није производ људске креативности, већ дар Божији, органски изграђен у недрима Цркве и потврђен саборним искуством векова. Зато је свако одступање од предањског литургијског поретка више од пуке „праксе“ — оно је теолошко питање које задире у саму природу Цркве.