Бахатост  и безакоње у неким београдским црквама 

Нико не може два господара служити: јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.

(Јеванђеље по Матеју 6, 24)   

   Човек који у тридесетој години живота одлучи да крштењем постане члан Цркве Христове, обично има неку тајну рачуницу; мотивација је најчешће тзв. симонија, која је добила име по некаквом Симону, гностичком магу који је духовне дарове продавао за новац. Овај Симон, дакле, није служио Богу него мамону (старојеврејском идолу опипљивих  добара и новца), а притом се лицемерно крио испод духовничке мантије. 

ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ,

ЊИХОВИМ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВИМА,

ВАШИМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВИМА,

Имам 70 (седамдесет година), а од тога 50 година сам као појац или као члан неког од црквених хорова учествовао активно на богослужењима у Београду. Никада за све то време нисам очекивао никакву награду, поготово материјалну.

Да нимало није било случајно срамно служење помена усташама на острву Дакса поред Дубровника, које је лани испред споменика стријељаним усташама служио дубровачки парох Стево Ковачевић, говори и гостовање мостарског пароха Радивоја Круља у емисији „Политички кадар“ на хрватској Први ТВ. Поп Круљ, иначе архијерејски замјеник херцеговачког владике Григорија и старјешина Саборног храма у Мостару, јавно амнестира и хвали Алојзија Степинца, пресуђеног усташу и ратног злочинца који је био десна рука Анте Павелића, и одговоран је за страдање и покатоличавање великог броја Срба у НДХ током Другог свјетског рата.