Сабор на Криту је већ неколико дана у току. Расправе трају по разним питањима, саопштења за јавност су шкрта, најчеешће таква да више скривају него откривају. Чујемо да су усвојене једногласно све примједбе наше српске делегације. Не знамо до душе које се то тачно примједбе усвојене, али се прибојавамо да нас у замјену за њих по завршетку Сабора, не чекају, далеко било,   „болне мјере“ и „путеве без алтернативе“, да се изразимо језиком наших политичара, али са несравњиво погубнијим посљедицама. 

Расуло у нашој Цркви је последица доброте и светости нашег благопочившег патријарха Павла, који је вјеровао да су сви око њега као он, а у ствари је био окружен вуковима у јањећој кожи. И то ме, као вјерујућег човјека, не ужасава, јер вјерујем да ће на Божији суд сви доћи и морати бар тада положити рачуне за своја дјела и недјела. А Крит?

„У овом  свету који воли себе и своје, и који нипошто не жели да се одрекне себе, мучеништво је највиши акт одрицања од света, мучеништво је највиша духовност“, рекао је протојереј Александар Шаргунов. Мучеништво је непризнавање овоземаљских, приземних  људских потреба, већ стремљење ка непролазним, вечним, али крвљу запечаћеним вредностима. Кроз мучеништво се стиче смирење и уздање, више не у себе, већ само  у Бога. Једино када све своје наде положимо на Христа, Његов Крст и Његово Васкрсење, једино тада ће и наша Крсна Жртва, наше мучеништво постати наш понос, наша победа и венац славе.