Верујем да смо претерали са полемикама и писањима око сада већ овде названом "Случај Кизбара". Међутим у овдашњем листу "Српски глас" је на заопрепашћење (не изненађење) изашао текст повременог колумнисте имена Красменко Кулаш под називом "Случај Кизбара - губитак вјере, етике и технике". Прочитао сам на радио програму овај текст и троје слушалаца су ми се јавили са коментаром да су заплакали!

Док сам био млад нисам разумео православне мислиоце који су тврдили да су наши непријатељи у ствари само строги пријатељи и да нам у ствари помажу. Данас, када сам макар у назнакама упознао свет и правила по којим се „креће“ ова мисао ми је потпуно разумљива. Док нас  „такозвани“ пријатељи штеде, заваравају и притискају на одложено, избегавајући да одмах примене најболнија и најсуровија средства стари, добри, непријатељи нам одмах све баце у лице.

Поводом писма протојереја Чедомира Видеканића, а у коме се помиње и моје име дужан сам читаоцима објашњење.

Поводом писама нашег посетиоца из Мелбурна Предрага Вучинића о светогрдном делу издавања просторија храма Светог Архиђакона Стефана у Кизбороу муслиманима, али и других текстова које смо о томе објавили, писмом нам се јавио главни актер овог немилог догађаја отац Чедомир Видеканић. У циљу објективног информисања наших читалаца, у наставку доносимо писмо оца Чедомира и најављујемо наш одговор на исто.

Уредништво