Две породице које експлоатишу и иживљавају се над Српском Православном Црквом у дијаспори (Ћилерџић и - Милуновић).

Непрестано у задњих 50 година влада хаотично стање у Српској Православној Цркви у расејању, са огромним интезивитетом на цепању јединства у Српској Цркви. Анализирајући детаљно узроке, доћи ћемо до последица које и дан данас осећамо, које треба одстранити.

 Двадесет и седам година после још увек недовољно разјашњених догађаја у Сребреници који су се одиграли у јулу 1995, фиктивна верзија је у јавном дискурсу још увек присутна, али  није више неупитна као доскора. Услед природног замора од монотоне приче која се већ деценијама понавља на нивоу предшколске деце и настајања стварно крупних проблема као пандемија, глобални економски застој и сукоб у Украјини, Сребреницу више није могуће као раније одржавати у центру светске пажње. Упоредо са тиме, сви главни стубови на којима сребренички наратив почива систематски су деградирани. Али битка за истину о Сребреници још није завршена.

Неко, недовољно упућен, неко ко је саветован само да се моли и да се не секира ни за шта друго (има ко ће све то друго да реши), нарочито неко чије су очи затворене, а у ушима чепови, рекао би - па шта, шта је чудно (и !) у овом слову Патријарха Србског, и то ни мање ни више, него на Видовдан, па још и у Светој Грачаници (овде:), и остаће затворених очију са чеповима у ушима.