У суботу, 14. августа 2021. године, сахрањен ми је ујак. Узимајући у обзир да је сваки људски губитак трагедија, ово не би било ништа необично, да би се због тога писало, јер мноштво ујака умире свакодневно.  Поготово што је мој ујак Д. већ увелико био зашао у осму деценију живота. Међутим, постоје две ствари које га чине јединственим ујаком. Прва је та што он није био ујак из крвног сродства;  а друга - што је био један од актера једног чуда Божијег које се пре шест деценија, у манастиру Нимник, збило на мојој покојној мајци. По савету мојих побожних пријатеља, износим овај случај у јавност.

Драга ми браћо у Христу,

Текст који сте ми објавили о монахињама из Шумадије које су се веселиле на локалној прослави (овде:) су пренели и други портали па је то изазвало много више интересовања па и коментара него уобичајено. Зато имам потребу за један додатак. Пре тога исправка јер сам написао да није реаговала надлежна игуманија, а није јер је она једна од две које су певале. Ради се о игуманији манастира Јовање у Овчарско-кабларској клисури. Надлежни епископ је Јустин жички.

Увод

Разлог овом допису послатом  патријарху србском Порфирију и СА Синоду СПЦ  јесте вишемесечно пребацивање лоптице и кривње између београдске патријаршије и Владе Црне Горе по питању непотписивања Темељног уговора.