„И учини све мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој, или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери, или број имена њезина. Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери. Јер је број човјеков и број њезин шест стотина шездесет и шест“.

(Откривење Јованово 13, 16-18.)

У јавности се дуже време, било друштвеним било црквеним поводима, појављује јеромонах Методије са титулом архимандрита — игумана манастира Хиландара. Јеромонах Методије је репрезентован као игуман и на Светој Гори. Према традицији братских односа, игумани Ватопеда и Хиландара се посећују на дан славе манастира. Није познато да је јеромонах Методије носио икону Пресвете Богородице Тројеручице на Благовести у Ватопед. Појављивао се лично као игуман Хиландара.

Шта нас чека? Чему добром да се надамо? Ових дана, на примеру два филма, видимо нашу слику и прилику. Зато није нимало случајно што се ови филмови истовремено приказују .

         Заправо, гледаност сваког од њих, позиционира наше духовно и морално стање. Са једне стране „Тома“, филм о развратнику, а са друге – „Божији човек“ – филм о Светитељу, Нектарију Егинском.  

То што није било неко време вести из епархије милешевске, то не значи да је стање задовољавајући, не, напротив, стање је катастрофално. Пустили смо Атанасија Ракиту и његове дворске попове да харају протекло време и можемо да констатујемо да им на жалост ништа није свето. Само трче за новцем, аутомобилима и становима по Београду. На жалост, њихов бог је само новац, новац и новац. Сем новца, Атанасију Ракити је стало и до маркетинга или боље речено до маркетиншког трика.