Скоро пуних осам векова дели нас од великог историјског чина, када је Свети Сава основао самосталну Србску православну цркву; основао и њом управљао у складу са утврђеном и освештаном православном црквом, све подредјујући спасењу душа. Бринуо је о спасењу не само последњег Србина, него и иноверника где год и кад год је то могао. Са таквим живљењем и управљањем обезбеђивао је благослове изражене у сталном узрастању правоверја, у јачању и процвату србске државе коју су и непријатељи морали да уважавју.

        „...Од тада јереси ће се ширити свуда и обмањивати многе људе. Непријатељ  људског рода деловаће са лукавошћу, са циљем да у јерес увуче, ако буде могуће, и изабране. Неће почети са грубим одбацивањем догми о Светој Тројици, Божанству Исуса Христа и непорочности Богородице, већ ће кренути да неприметно криви учења и уставе Цркве и сам њихов дух, предан нам Светим Оцима кроз Духа Светог.

    Има и фолозофа и теолога који кажу да јe човек по природи смртно биће, а исто тако има и филозофа и теолога који кажу да је човек по природи бесмртно биће (у тексту ћемо их звати: Прва страна и Друга страна). Та противречност међу њима долази највећим делом од различитог схватања појма "смрт" и појма "живот", или смртност и бесмртност, као два контра-дикторна појма.

Седам Васељенских сабора су, после Еванђеља Христовог, основ и потврда наше Православно-хришћанске вере, јер наша вера није само Апостолска, она коју су проповедали Свети Апостоли, ученици Самога Господа Исуса Христа, него је и Отачка, пошто су је растумачили и објаснили Свети Оци, као законити благодатни прејемници Светих Апостола. Дух Свети, који је сишао на Свете Апостоле  у дан Педесетнице, који их је просветио и умудрио, почивао је и на Светим Богоносним Оцима, просвећујући и умудрујући и њих.