УМЕСТО УВОДА

Познати србски писац, Владимир Велмар – Јанковић, који је, као антикомуниста и сарадник ђенрала Недића, морао да бежи из Србије 1944 (умро у Шпанији), пред рат је објавио сјајну књигу «Поглед с Калемегдана», у којој тумачи смисао србске историје. У тој књизи, објавио је и поглавље о односу Срба према вери и Цркви.

Владика Николај је, после Другог светског рата, водио обимну преписку са разним лицима. Међу првима, обратио се Винстону Черчилу, с молбом да помогне Ђенералу Дражи Михајловићу на направедном суду комуниста. Данас, кад обележавамо годишњицу мучеништва Романових и ђенерала Драже, вреди се тога сетити.

Са једне стране био је отац Јустин са својим истомишљеницима, са друге Јосип Броз са својим сарадницима. Први су подржавали епископа Хризостома, други епископа Германа. Резултат је био 37:17 за Броза и његове сараднике. Постоји неколико верзија резултата, али једно је сигурно – Герман је изабран за патријарха.

После рата комунисти још неко време нису скидали униформе, све док се нису обрачунали са „непријатељима народне власти“. Непокорне представнике Цркве су једноставно побили, плашљиве су сатерали у свештеничка удружења, а све остале су непрекидно злостављали. Али главни њихов циљ је био да се докопају црквене власти. Међутим, имали су једну отежавајућу околност која се звала Гаврило Дожић. Патријарх Гаврило је према својим моћима бранио Цркву од узурпатора. Ево како слуга Божији ревнује за апостолско начело црквене власти „изволи се Духу Светоме и нама“: