header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Зоран Чворовић, Др Владимир Димитријевић: Духовна будност и ванредно стање (3) Штампај Е-пошта
среда, 01 април 2020

 ПАВЕЛ ТИХОМИРОВ О ПОСЛЕДИЦАМА ПАНИКЕ У ЦРКВИ      

Када је један од потписника ових редова покренуо, на сајту „Стање ствари“, анкету о духовним и друштевним последицама проглашене пандемије корона вируса, један од учесника анкете, заменик главног уредника „Руске народе линије, Павел Тихомиров, одговорио је, трезвено и озбиљно, какве последице наступају у области православне вере:

        “Свака оваква криза има неколико нивоа. Већ су многи економисти, све са таблицама и схемама, показали да се дешава радикално преуређење глобалног финансијско – економског система. Ко има користи од тога, не знамо, па ми не пада на памер да грдим некакве условне, митске „Американце“, јер су и они – исте такве жртве закулисне власти као и они који у читавом свету, страдају од казнених експедиција САД.

Сада то није важно. Важно је нешто сасвим друго. Пред нашим очима се дешава тестирање човечанства на отпорност према манипулацијама. У питању је генерална проба претварања свију нас у покорно стадо. И у овом случају није реч о „Британцима“, „масонима“, па чак ни о „Ротшилдима – Рокфлерима“.                                     

Реч је о оној сили која се крије иза свега овога, која неумољиво припрема тренутак када ће се читаво човечанство ( са микроскопски малим изузецима ) добровољно потчинити власти Великог Лажљивца.     

 Сада је та сила остварила уверљив резултат. Никад, током читаве историје Европе, није престајао одлазак у храмове. ( Узмимо, у овам случају, као „радну хипотезу“, да је Господ, кроз Свете Дарове, Себе даровао и искреним верницима инославних ).       

Она „сила“, која је покренула неке људе да искористе вирус као детонатор психо – епидемије ( као решења за њихове текуће политичке и финансијско – економске задатке ), била је ђаволски прорачуната. Људи се нису поделили само узајамно, људи су били отргнути од Спаситеља. Лишени су Свете Тајне Причешћа. 

И ту су се наши православни епископи ( не сви, али, авај, наши у Москви, који су решили да причесну кашичицу дезинфикују после сваког причасника ) показали у не баш најбољем светлу. Паника и жеља да се угоди неверујућем, антихришћанском свету довела је до заиста богохулних појава, које показују да православни, наводно, ни не верују да у Светим Даровима обитава сами Господ. И да средишњу Свету Тајну схватају као нека протестантска секта, доживљавајући је као пуку „комеморацију“.       

И ако је Црква повила главу сада, плашећи се да не раздражи „јавно мнење“, које дириговано сеје панику због јој једног од многобројних врста грипа, шта ће се десити кад дође час да се на људе обруши права куга?  Управо та реакција руководилаца нашег црквеног апарата јесте једна од најжалоснијих појава у овом историјском часу“. Што је речено код Тихомирова, важи и за нас. О томе су и редови који следе

УПРАВЉАЊЕ ОПАЖАЊЕМ

И нама, православним Србима, отима се Света Литургија због, стварне или наводне бриге о народном здрављу, у тренутку кад велики број озбиљних аналитичара јасно сведочи да је у питању светска специјална операција из репертоара онога што је у речнику војске САД зове „управљање опажањем“ ( „менаџмент перцепције“ ), и што зна сваки џепарош – док ти, рецимо, узима новчаник, показује ти пределе поред којих пролазите возом. Нико се не пита – зашто Шведска не предузима мере попут осталих држава, иако и они знају за пандемију?

(1) Зашто у САД нема полицијског часа?

(2) Зашто Русија не паничи због пандемије?

(3) Неоспорно је, вирус постоји и делује, шири се брзо, вероватно је и вештачки направљен – али, зашто оваква паника, као да је међу нас стигла куга?

Рецимо, у јануару месецу 2017. године у Београду је умрло преко 1600 људи

(4), међу којима је свакако било и оних који су страдали због сезонског грипа, па од тога у медијима нико није правио трагедију космичких размера. То јест, о томе се није ни причало. Замислите кад би неко сада објавио да је 1600 Београђана умрло од короне – власт би од целог Београда направила „логор за лечење“, а полицијски дрон би стражарио испред сваке зграде!

Још увек у Србији има много више људи који су умрли од последица НАТО бомбардовања осиромашеним ураном него оних који су умрли од корона вируса.                              

Зар многи од нас нису познавали по двадесет, тридесет, педесет оних који су умрли од малигних тумора? Колико, пак, познајемо оних који су умрли од корона вируса? Наравно да ово не значи да треба бити неопрезан кад је пандемија у питању – ко се чува, и Бог га чува, каже наш народ.      

Али, зашто да нам се отима Света Литургија и Свето Причешће?           

 Зашто државна власт то тражи од Цркве?                       

И мора ли се на то пристати?                                    

КАКО СЕ БРИНУ О НАШЕМ ЗДРАВЉУ?                             

Државна власт, ах, брине о нашем здрављу – уз, наравно, извесне идеолошке изузетке. Јер, као што им је брига о нашем здрављу ( борба против корона вируса ) наређена однекуд, тако им је и НЕБРИГА о нашем здрављу ( сексуално преносивим болестима ) наређена однекуд. Тако оболели од СИДЕ у Србији бива не само заштићен, него и повлашћен кад су његова људска права у питању. Ко не верује, нека чита:“По закону, мора се захтевати пристанак након информисања, а пре ХИВ тестирања. Ако тога нема, сматра се да су слобода и приватност одређене особе нарушени. Потенцијалне економске и социјалне последице позитивне дијагнозе по ту особу, као и могућа дискриминација, чине неопходним став да се одлука о тестирању може донети само уз знање и пристанак особе која се тестира. Такође, неопходно је да се особи која се тестира омогући саветовање пре и после тестирања, и то не само из психолошких разлога него и што се од ње очекује да прихвати одређене мере за даље спречавање инфекције. Иако у појединим земљама, па и код нас, лекари сматрају да би тестирање на ХИВ могло бити обухваћено општим пристанком пацијента на интервенције у болници и узимање крви, Европски суд правде ово сматра незаконитим и недозвољеним.   

Основна обавештења која се морају дати пацијенту, а како би потврдио да је информисан и сагласан сa спровођењем тестирања, су:

·  важност клиничког лечења и превенције у случају да се тестира на лични захтев,

·  право пацијента да одбије тестирање,

·  право пацијента на коришћење саветодавних услуга након тестирања, и

·  неопходност да се информишу особе које иначе не би биле свесне ризика о ХИВ инфекцији, у случају да су резултати тестирања позитивни.

Препоруке УНАИДС/СЗО не подржавају обавезно тестирање као део здравствене заштите.

Добровољно тестирање углавном би требало да доведе до промене у понашању ради избегавања преношења ХИВ-а другима. Указује се на то да би добровољно тестирање требало спровести само ако је повезано са саветовањем ХИВ-позитивних и негативних особа и освртом на лекарску негу, као и са давањем помоћи психолога и социјалног радника онима за које се испостави да су ХИВ-позитивни.“ (5)

А ево како власт у Србији још брине о нашем здрављу. Тако су, рецимо, политички хомосексуалци у нас изборили своје „право“ да се хомосексуални односи, који неретко имају низ озбиљних здравствених последица, као такви у уџбеницима за ученике здравствене струке уопште не помињу.

(6)     А какве могу бити опасности хомосексуалног начина живота? Др Немања Зарић о томе пише: “У званичној брошури Администрације за храну и лекове САД јасно пише да "кондоми пружају одређену заштиту, али да је анални однос једноставно превише опасан. Кондоми лакше пуцају у току аналног односа због веће фрикције... чак и ако не пукне кондом, анални однос је веома ризичан јер може довести до расцепа ректалне мукозе и крварења...преко расцепљене мукозе се лакше преноси инфекција".

Позивајући се на резултате студије Бојлија и сарадника из 2009. године, Грулих и Заблотска су израчунали да је вероватноћа преношења ХИВ инфекције путем аналног односа 18 пута већа у односу на вагинални однос. Анални  сексуални однос је такође повезан са развојем карцинома ректума. МекБрајд и сарадници су објавили студију у којој понављају повезаност хуманог папилома вируса (ХПВ) и карцинома ректума, наводећи да је ХПВ главни узрок ове малигне болести./.../                          

Према доступним студијама, ефикасност кондома у смањивању преноса херпес симплекс вируса 2 износи само 30%, хуманог папилома вируса 50-70%56, хламидије и гонореје 50%  и сифилиса 50%. Код хомосексуалаца статистика је још гора. Према студији Ремиса и сар. од 693 новозаражених ХИВ-ом, 51% су користили кондом при аналном сексу док 33% није користило кондом при аналном сексу. Према подацима Центра за контролу болести САД  из 2010. године хомосексуалци(MSM – men who have sex with men) чине готово половину укупног броја ХИВ-позитивних особа у САД (укупно 48% или 532.000); хомосексуалци сваке године чине више од половине новооболелих од ХИВ-инфекције у САД (53% или 28.700 особа); иако Центар за контролу болести процењује да хомосексуалци чине само 4% особа мушке популације старије од 13 година у САД-у, стопа новопостављених ХИВ-позитивних дијагноза је чак 44 пута већа него код осталих мушкараца (522-989/100.000 код хомосексуалаца насупрот 12/100.000 осталих мушкараца); хомосексуалци су једина ризична група у САД-у у којој постоји стални пораст новоинфицираних ХИВ-ом још од 1992.“(7,10-11; 20 )       

Тако вам је то у Србији, драги читаоци. Ризици хомосексуални односи у јавности и у школама не смеју да се помиње као ризични, али је, извесни епидемиолози и глобалистички медији нам то кажу, опасно окупљати се на Светим Литургијама и причешћивати се из исте кашичице. Како рече Орвел, на овдашњој „Животињској фарми“, све су животиње једнаке, али су неке једнакије од других.                    

Уосталом, све је ово већ виђено.          

ВЕЋ ВИЂЕНО И ПРЕЖИВЉЕНО               

Још од Лењиновог доба, комунисти су нападали Свето Причешће као „извор заразе“ и ругали му се. Доносимо један совјетски антирелигиозни плакат на тему Христових речи: „Узмите, једите, ово је Тело Моје“. Хришћани су представљени као канибали, управо онако како су их представљали пагански гонитељи из доба Нерона и Диоклецијана.                                     

 А пошто нам наши врли епидемиолози прете да би најјачи талас корона вируса могао да на нас „насрне“ око Васкрса, властодршци би могли да, зарад пропаганде, поново прошире овај комунистички плакат из доба Совјетије: „На Васкрс – никог у шетњи и проводу!“

У доба великих богиња у СФРЈ, насртало се на Светосавску Цркву да одустане од светопредањског начина причешћивања. Ево „Политике“од 2. априла 1972:“Градски штаб се обратио за помоћ и црквеним властима. „Замолили смо их да се обред причешћа обави по санитарним прописима – каже др Довијанић. - За свакога ко се причешћује, треба обезбедити посебну и стерилисану кашичицу.“ Довијанић се нада да ће црква прихватити ову сугестију. У противном, рекао је он, предузећемо законске мере“. (8,87) 

Исто као данас. Али Црква није пристајала на труле компромисе са безбожницима.      

 Јер, Црква је Црква Светом Литургијом, која почива на Жртви Христовој. Израз црквене самосвести оног доба дао је епископ рашко – призренски Павле, потоњи патријарх српски, који је, у „Гласнику“, званичном листу СПЦ редовно одговарао на питања и недоумице свештеника и верника. Он је писао следеће:“ПИТАЊЕ: Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу кашичицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности?       

ОДГОВОР:

Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији.                         

 У тој представци, поред хигијенског разлога („да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести”), и естетског („многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања”), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: „Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и поново у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога”.          

 Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: „Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа”.                 

Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику „Православља”, богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: „Ни хигијенски ни естетски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причешћивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито… онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела.     

Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти – него и од разних болести.” На крају Бута вели: „Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата.              

Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће „хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно” (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно „причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим”, вели Свети Кирило Јерусалимски.” Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: „Мало квасца све тесто према себи уподоби. Тако обесмрћено Богом тело Господње, будући у нама, све претвара и мења према себи”.    

Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. „И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, пошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело”. Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: „Колико сам пута – вели он – имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали”, па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд.    

Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се пили из истог путира.   

Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: „Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија?“ сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго „могућност” заразе, а друго „извесност” цијанкалија. То пак што се о указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућности штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. 

Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). 

У хришћанству је свагда било главно, и „једино од потребе”: задобити „уместо земаљског – небеско; уместо привременог – вечно; уместо трулежног –нетрулежно”. Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном, а о телесним потребама, здрављу и другом ретко.                    

Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: „Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло…” (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који „недостојно једе хлеб и пије чашу Господњу”.   

У молитви Литургије Светог Василија Великог „Боже наш, Боже спасати… ниже немошчна душоју и тјелом от јеже недостојње сих причашчатисја”. Тумачећи ово место Прве Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: „Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових изненадних невоља налази се у гресима”. Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела.   

Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија Трбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног.“(9)  

Тако је сведочио патријарх Павле, у доба чије сахране је владала пандемија грипа Х1Н1, али се од часног покојника, без страха од заразе и без маски на лицу, опростило преко шесто хиљада људи. Друга Србија није могла да се не гневи због тога, о чему је Слободан Антонић писао:“Грађанистичка Србија доиста није могла да разуме те „колоне људи које у реду, од Теразија до Саборне цркве, некрофилно чекају да додирну мртвог човека“, како је то згрожено приметио Динко Грухоњић у Е-новинама. Поготово није могла да разуме то што је „у тим целивајућим редовима приметно било присуство великог броја младих људи“/.../.

Грађанистичка Србија није могла да појми ни искрену жалост милиона обичних људи, за које би се тешко могло рећи да су сви одреда ревносни верници, ни њихово стрпљиво, вишесатно стајање у реду за последњи опроштај, ни бескрајну колону која корача за ковчегом, ни мноштво ходочасника који данима походе један скромни гроб, са једноставним, дрвеним крстом, у једном београдском предграђу...“(10)

Хелсиншки одбор за људска права под надзором Соње Бисерко је уочио да је патријарх Павле сахрањен баш у доба грипа: „Држава је била готово у ванредном стању – чему је допринела и паника која је стварана око појаве новог грипа и медијско праћење ове теме.“(11)

Народ се није уплашио. Блаженопочивши патријарх му је „чувао страх“.                   

ЈОШ О ПЕТРОНИЈУ ТРБОЈЕВИЋУ, АНТИПРИЧЕСНОМ АРХИМАНДРИТУ   

Један од савремених делатника наше литургијске реформе као претечу исте наводи архимандрита фрушко-горског манастира Шишатовца, Петронија Трбојевића, који је, почетком тридесетих година прошлог века, објавио књигу „О реформама црквеним“. Иако каже да Трбојевић није у свему био у праву, он сматра да су многе предложене реформе биле више него упутне и за наше дане. Очито је да је отац Петроније имао многа размишљања подобна данашњим реформаторима (обновитељима). Довољно је погледати његов став о иконостасу: „/.../Код нас верни за време богослужења не виде и не чују свештеника због иконостаса и завеса. Да видимо има ли то неповољног утицаја? Ја мислим да има. Иконостас је сметња акустици... Исто тако није згодно да верни не виде свештеника за време богослужења. Много би се помогло разумевању богослужења кад би верни у сваком часу видео свештеника. Исто би тако верни лакше усредио своју пажњу, кад би видео св. Трпезу, која је престо Христов, па кад би имао пред очима и дарохранилицу, где је Господ преко свога светог пресветог Тела и Крви присутан... Желети би било да се иконостас постепено преуреди тако да се врати на првобитно стање, кад у цркви није било иконостаса. У том пролазном стању могли би се иконостаси правити све тањима и нижима/.../ к првобитном начину, кад није било иконостаса ни завеса.“(12)   Трбојевић се залагао и за увођење клупа у храмове, по узору на западне конфесије, за непричешћивање из заједничке кашичице; наравно, и за превођење богослужбених текстова на савремени српски језик, за који је тврдио да је лепши и поетичнији од словенског.          

Реакције младих православних следбеника Светог Николаја Жичког на Трбојевићево реформаторство биле су оштре и одлучне. Свештеномученик Јован, још као студент Богословског факултета Бранко Рапајић, објавио је у „Светосављу“ (5/1932) приказ књиге архимандрита шишатовачког, и на најбољи могући начин показао унутрашњу логику подухвата маловерног реформатора: «Жалосно је то: ми још нисмо хришћани а хоћемо да реформирамо хришћанство! Само светитељ и христоносник има то право. У својој кући слободан је да мења распоред ствари, намештаја, поретка. А од кад се то наш писац успе у светитељске рејоне, у домове Оца Небесног? Његов глас долази са земље, из низина земаљских. Не одоздо, са висина станова Оца Небеског. Доста је, међутим, било тог идентификовања сталежа са Црквом, и потреба сталешких са потребама Цркве. Доста су „хришћани“ прекрајали хри-шћанство према својим нагрдностима. Доста су „православци“ дотеривали православље према својим осакаћеностима. Треба да се већ једном уздижу они Православљу, а не Православље да спуштају до ногу својих, до испод ногу својих. Доста се Православље срозавало до човека, до испод човека. Доста. /.../

Ми не можемо очекивати спас од извесних спољњих, механичких, структуралних измена. Спас је у духу. Зашто правити степенице за слабуњаве, за оне које хвата вртоглавица на висинама - несвестица од дубина? Нека ојачају. Кога привлаче висине и широки непомућени хоризонти савладаће стрмен и непропут. Ојачане душе, срца и ока, успеће се. Не православље чинити људским, већ људе православним. Одбацити свако прилагођавање: то је посао црва, зечева и лисица. Не ићи у збрканост. Презрети све уступке, компромисе, конвенције, златне средине. Боље и ђаволски бити свим бићем, него и Божји и мамонски у исти мах. Треба знати Христово постављање: Бог или Мамон! Бог или Свет! Не може човек служити и једном и другом. Не сме.

Наш писац хоће „да на скромном темељу предака изградимо облакодер“ (стр. 7). Колико ту има потцењивања светитеља, градитеља и отаца наше Цркве а колико прецењивања сама себе! Зар је наша Црква „скромни темељ“? Зар убоги и немоћни а не грандиозни? А изградња облакодера (колико ружноће има у себи ова реч, неко је тачно приметио), то је изградња вавилонске куле, покушај да се обједини несједињиво - православље и свет, - покушај који се увек мора свршити распадањем, било да мноштво бића постане и мноштво живота, језика, тумачења, вера; било да једно биће но од мноштва састављено - злата, сребра, гвожђа, земље - као у сну цара Навуходоносора - буде срушено.»(12)                     

А поводом Петронијевићевих тврдњи да је „нехигијенско“ примање Светог Причешћа из исте кашичице, огласио се јеромонах Василије (Костић), потоњи владика бањалучки и жички, који је, као студент Богословског факултета, у „Светосављу“ (4/1932) објавио текст „Светитељи о Светињи“, да би показао шта је сила Евхаристије, и какав је њен благотворни утицај на човека:»Никако се не слаже логика деце са логиком одраслих, зрелих људи. О стварима, схватљивим и појмљивим за људе, деца најфантастичније суде, чиме обично доказују своје детињство.

Тешко је убедити их у илузорност њихових маштања. Њихове фантазије трају докле и детињство, докле и неразборитост њихова. И кад се једнога дана, прокљувавши љуску детињства, испиле из своје неразборитости и стану на ноге зрелих људи, тада тек виде да су их чаролије опкољавале са свију страна. Гледајући свет невезаних очију, у чуду се питају: како смо могли о њему тако маштати. Тек онда виде колико је од њих била далеко стварност.       

И код људи видимо често незрелости. Многи и од њих личе на нерасудну децу. То се нарочито опажа у њиховом расуђивању о стварима њима мало познатим, без обзира какве су оне. Особито се то незрело расуђивање њихово огледа у религијским, духовним појавама, које се не могу сазнати једино бићем човековим, већ и садејством с више, благодаћу Божјом. Ако се човек од свега тога изолује и покуша да на неки други начин проникне у те велике тајне духовног света, никада до истине, до стварности и правог сазнања о њима не може доћи. Његови закључци биће увек погрешни и нетачни.           

 О оваквом резоновању људи о Божанским Тајнама, могло се безброј пута уверити. Почев од Арија па до најновијих сектаната, види се извртање и непоимање истине. Нема истине у Хришћанству неизокренуте у неистину од стране људи. Далеко би се отишло набрајањем свих негација ума човечијег без ума Христовог. Да узмемо једну истину, једну велику тајну о којој у новије време расправљају и звани и незвани, који су је скроз извитоперили. То је тајна Светог Причешћа. У њу су одавно посумњали протестанти, као што су и у много што друго посумњали. Сумња њихова није се задржала само на протестантском тлу, већ се проширила и захватила и друге конфесије, па и Православну веру неких. Како неки међу православнима гледају ову тајну, на њено дејство на природу човечију у физиолошком смислу кроз протестантску призму, то ћемо се, ради истине, осврнути на мишљења најкомпетентнијих представника Православља о истој Тајни. Размотрићемо мисли зрелих људи, да би се сагледала површност пигмејских мисли о Причешћу. Ти зрели људи јесу нај-опробанији мужеви Православне Цркве; то су Светитељи и Оци њени.           

О општењу човека са Богом кроз Тајну Причешћа карактеристично се је изразио Светитељ Димитрије Ростовски: „Који се причешћује да верује - пише он у „Припремању свештеника ка Божанском причешћу“ - а сигурно му је познато да се Тело Христово сједињава о телом његовим (тј. причасника) и претвара се у њега; и Крв Христова сједињава се са његовом крвљу, и претвара се у њу. Такође и овај, који се причешћује Христом, бива једно са Христовим Телом и Крвљу, и сви удови и чланови његови нису његови, него се у Христу завршавају, по Апостолу који вели Ефесцима: „Јер смо уди тјела његовог од меса  Његова и од костију Његовијех“. И Коринћанима: „Не знате ли, да су тјелеса ваша уди Христови“. Још, дакле, сједињава се и душа Христова са његовом душом и Божанство Христово и сила Његова са немоћним човечанством, и бива сав Христос у њему, и он сав у Христу, обасјан благодаћу Христовом“. (Творенија   Дим. Ростовскаго, част 1, Москва 1805, стр. 147).

Колико је дејство Светог Причешћа на организам човечији јасно се види из учења Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог: „Свакако, и човек се у Причешћу удостојава пунога, могућег и за ограничено биће сједињења са Господом: у материјално тело његово усељава се Христос живим Телом Својим, хранећи, поткрепљујући и оживљавајући душу Хришћанина, освећујући је, очишћавајући нечистоту и лечећи грехе, обожавајући је“ (Јован Златост: Беседе на Матејево Еванђеље, 82,5). „Тело Спаситеља јесте права храна и Крв Његова јесте право пиће (Јов.6,55) такође и у односу према телесној природи нашој: примајући у себе ту божанску храну, човек постаје учесником Божанске природе Христове, као да је живи члан Његовог Тела, и Христос са Своје стране пролази кроз удове његове, кроз све саставе, кроз утробу, кроз срце. Саопштава се свима члановима његовим и прониче Собом сав организам његов“ (Св. Василије, Молитва 1,6; Златоуст 2,8,10; Метафраст 3. Молитва). 

По Светом Дионисију Ареопагиту: „У Причешћу се достиже најсавршенија заједница са Богом и обожење оних који приступају тајни“. Свети Кирило Јерусалимски вели: „Кроз Причешће постајемо сателесни и сакрвни Христу“ (Кирил Јерусалимски, Тајноводство поуч. 4, 3 - руски прев. 1822. год). А отац Догматике, Свети Јован Дамаскин учи: „Тело и Крв Христова улазе у састав наше душе и тела, али не ишчезавају, не труну и не избацују се напоље... Они улазе у биће  ради чувања и очишћења нашег од сваке нечистоте... Будући очишћени ми се сједињавамо са Телом Господа и са Духом Његовим, и постајемо Телом Христовим“ (Тачно изложење Правосл. вере - рус. прев. М. 1844. 4. гл. 13).              

„И тако по мислима светоотачких дела“, вели А. Соколов, „евхаристичко сједињење човека са Господом Исусом толико је тесно и блиско, да право Тело и права Крв Богочовека - зацело се усвајају човековим организмом, и он постаје телом самога Богочовека. У Тајни Евхаристије обични хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову; по њиховом примању, дакле, побожно настројеним човеком, они - причасничко Тело и Крв Христова, већ као да се сами „састављају“ са телом и крвљу човека“ (Культь какь необх. прин. религ.).

Наводећи речи оца Јована Кронштатског о дејству Светога Причешћа на биће човечје, Владика Николај вели: „С коликом пажњом један научник испитује појаве природе, још с већом пажњом ми треба да испитујемо појаве и дејства благодати Божије. Ево шта сведочи о дејству Причешћа један од великана духовних. Отац Јован Кронштатски пише: „Дивим се величини и животворности Божественог Причешћа: старица пљувала крвљу и већ сасвим изнемоћала не могући ништа јести, од дана кад је од мене примила Причешће почела се поправљати. Девојчица на самрти после Причешћа почела се поправљати, јести, пити, разговарати, док је пре тога она била готово без свести, у трзавици, и ништа није ни јела ни пила“. На крају са болом у души узвикује Владика: „О кад би сваки свештеник с пажњом научника и с љубављу молитвеника посматрао и пратио благодатна дејства Св. Причешћа слично оцу Јовану“ (Охридски Пролог, стр. 465).

Овако мисле Светитељи о Светињи, овако резонују умни и зрели људи. Ову су само цртице из мисли појединих великодостојника Православне Цркве. А шта би било да наводимо читаве томове њихове о истој Тајни? Они су отворено, без устручавања, исповедали и учили, да Причешће дејствује на човека не само „у моралном, духовном смислу“, већ и у физиолошком. Знали су да Лекар и Чудотворац Христос не уноси Собом „бацил“ у физис-природу Свога следбеника да би га заразио. Знали су и веровали су да „бацил“ не може садржати божанску моћ Богочовека, који је Својим светом рукама губаве додиривао и истима невину децу благосиљао. Јасно им је било да „бацил“ ништа није према Ономе Који је страшне буре и олује стишавао једном речи својом, демоне изгонио, болесне лечио, слепима вид повраћао, хромима ход даривао, кљастима руке исцељивао, мртваце из гробова дизао, Који је и васиону створио. Јер, у Причешћу ништа друго не примамо, до Живог Христа Господа, Који и сада чини чудеса равна дејству и сили онима која су се дешавала пре двадесет векова. Примајући реалног Христа, верујемо да нас од свега може излечити, ако смо достојни. Свакоме који Га достојно прима, вели: „Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе“ (Јов.5), а то само „ако можеш веровати: све је могуће оном који верује“. Ако не верујемо, довикује нам: „О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети?“ (Мр.9,23,19). Ако се недостојни причешћујемо, ако не верујемо, Причешће нема никаквог позитивног ефекта ни у духовном ни у физиолошком смислу. Тада оно може имати негативно дејство, по речима Апостола који вели: „Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је тјелу и крви Господњој. Али човјек да испитује себе, па онда од хљеба да једе и од крви да пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и довољно их спавају“ (1Кор.27-30). Православни модернисти неће да чују за ове речи Апостола Павла. Они веле да се ово не слаже са логиком њиховом. Она им дозвољава другачија гледишта на Свето Причешће и на све што је свето у Православљу. По њима, Причешће нема никакве везе са једном страном човекова бића, са телом његовим. Као да се човек поделити може; као да Христос није дошао да излечи и спасе целог човека! Каква логика може убедити ову „децу по логици“ у нетачност њихове логике? Једино Светоотачка, Христова логика. Управо, ти најлогичнији људи немају своје логике. Они су се одрекли своје логике ради логике Христове (1Кор.2,1б). Њу су примили и њоме су све ствари мерили. Ваљда ће се наши модернисти постидети логике Христове и потчинити јој своју логику. Или ће се угледати на еванђеоске виноградаре? (Мт.20,33-45).                               

„Како да одговориш, вели Владика Николај, онима који говоре: не може Христос Чудотворац да стане у нашу логику? Одговори просто: станите ви у Његову. У Његову логику стаје сва вечност и све благородство времена, па ће се, ако желите, наћи места и за вас. Ако не може буре у напрстак, може напрстак у буре. Блажени Климент Александријски вели: „Философи су деца све док не постану људи кроз Христа... јер истина никад није само мишљење“. Христос је дошао да поправи људе, па, дакле, и логику људску. Он је наш Логос и наша Логика. Зато ми морамо управљати наш разум према Њему, а не Њега према нашем разуму. Он је коректив нашег разума. Не равна се сунце према нашем сату него наш сат према сунцу“ (Охридски пролог, стр. б).   

Ми не можемо ићи путем којим протестанти иду, нити можемо мислити како они и неверници мисле. Јер они немају Божије ни црквена логике. Они су сами себи логика. Ми имамо логику Христову у цркви Његовој: „ми ум Христов имамо“ (1Кор.2,16). Само том логиком и тим умом можемо мерити религиозне и мислити црквене мисли. Док смо православни не смемо и не можемо Христу и Цркви наметати логику смртног човека. Дрзне ли се неко да то чини или да другоме то одобрава и да га на трубни глас хвали и слави, он личи на нерасудно и неразумно дете. А зар таква деца могу другима давати директиве?»

(12) Дакле, потоњи еминентни православни владика, духовни син Светог Јустина Ћелијског, Василије (Костић), и потоњи свештеномученик Јован (Рапајић), проповедник за кога је Свети Николај Жички говорио да је његов наследник, видели су у идејама архимандрита Петронија нешто штетно по очување Светог Предања.

Има ли кога да данас то види?   

ШТА ЈЕ ПРАВОСЛАВНИМА СВЕТА ЛИТУРГИЈА?  

Руски богослов Сергеј Расказовскиј, у свом офгледу „Евхаристијски вид природе Цркве“, пише да је Света Литургија оприсутњење голготске жртве. Он каже:“Искупитељска Голготска жртва Сина Божијег, као „једно свагдашње приношење тела Исуса Христа” (1. Петр. 3, 18; Јевр. 10, 10), јесте величанствено испољавање Божје љубави према људима (Рим. 5, 8). У тој Жртви сједињују се земља и небо, људи и анђели – у њој је средиште њиховог духовног живота, извор људског спасења. Света Евхаристија је „свештенорадња бескрвне жртве”, која се завршава „светом и духовном трпезом” (Литургија св. Јована Златоустог), тј. причешћивањем Телом и Крвљу Христовом. Она представља оприсутнење Голготске искупитељске Жртве у животу Цркве и управо стога, због те своје блиске повезаности са крсном жртвом Исуса Христа, евхаристијска жртва има благодатну силу искупљења и исцелења оних који верују у Исуса Христа.“(13)          

Све црквене службе су повезане са Литургијом. У Православној Цркви вечерње, јутрење, полуноћница и четири службе часова – претходе Литургији. Молитве, псалмопјенија, читање светих књига и све свештенорадње припремају хришћанина за главну службу – Божанствену Литургију.

Свети Јустин Мученик, после описа Тајне Крштења говори да новокрштеног приводе „у опште сабрање да би са свом ревношћу заједно са осталим вршили опште молитве... После тога, како он (свештенослужитељ – С. Р.), изговори молитве и благодарења, сав присутни народ одговара: амин. После благодарења свештенослужитеља и одговарања свег народа, такозвани код нас ђакони дају свакоме од присутних да приступи хлебу, над којим је вршено благодарење, затим вину и води... Та храна се код нас зове Евхаристија”.

Православни брак је повезан са Светом Литургијом, по Тертулијановој речи: „Брак се доводи у сагласје са Црквом, закрепљује се приносом (Евхаристијом), знаменује се благословом и исписују га анђели на небесима”.

Сама Црква је Тело Господње, која се пројављује у Евхаристији. Апостол најчешће назива Цркву Телом Христовим. Суштину тог апостолског учења о Цркви могуће је најкраће изложити на следећи начин. Црква је Тело Христово – Христос је Глава Цркве (Еф. 1, 2–23); сваки који верује у Богочовека Христа члан је Цркве (1. Кор. 12, 27); сви верници чине Цркву (Рим. 12, 5).

Израз  Тело Христово значи и Цркву и Свето Причешће:  невидљиво и тајанствено Тело Богочовека Исуса Христа, под видом евхаристијског хлеба и вина, које се даје верницима у Тајни Причешћа, којом се завршава Божанска Евхаристија.

Не заборавимо Господњу заповест: „ово чините за мој спомен” (Лк. 22, 19; 1. Кор. 11, 24–25); света Евхаристија врши се и вршиће се до самог другог Христовог доласка (1. Кор. 11, 26). „Узмите, једите; ово је тијело моје...”, „пијте из ње сви, јер је ово крв моја...” (Мт. 26, 26–28; Мк. 14, 22–24) – те речи Спаситеља које је он изговорио на Тајној вечери, опредељују назначење вршења ове Тајне: једење. Стога Евхаристија јесте „трпеза Господња” (1. Кор. 10, 21) и представља еклисиолошко продужење Тајне вечере. Из речи Исуса Христа: „...Ако не једете тијела Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53) се види да спасења нема без Светог Причешћа. Отуда произилази, да је обавезан услов за постизање спасења чланова Цркве учешће у Тајни Евхаристије. Зато су, почев од првих дана настанка Цркве, сви њени чланови били призвани да се редовно причешћују.

Речи Исуса Христа: „Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему” (Јн. 6, 56), откривају црквени смисао Евхаристије. У причешћивању Телом и Крвљу Христовом чланови Цркве на посебан начин се утврђују и учвршћују у својој повезаности са Христом, у Његовом духовном бићу, тј. у Цркви. Тиме се остварује и испуњава евхаристичност Цркве. У учењу апостола Павла изражава се евхаристијска стварност као стварност Цркве: „Јер је један хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо” (1. Кор. 10, 17).. Св. Јован Златоуст говори: „Ми чинимо само Његово Тело. Шта представља тај хлеб? Тело Христово. Шта постају они који се причешћују? Тело Христово, не многа тела, већ једно тело./.../ Као што се хлеб састоји од много зрна, која се не виде, и њихова различитост се не примећује због њиховог сједињења, тако се и ми сједињујемо један са другим и са Христом”.

Блажени Августин вели да је тајна нас, хришћана,којима је неопходно да будемо у храму, при олтару: „Ако ти хоћеш да схватиш Тело Цркве, послушај речи апостола: 'А ви сте тијело Христово, и удови понаособ' (1. Кор. 12, 27). Ако сте ви тело и чланови Христови, то у олтару лежи ваша тајна; оно чиме се ви причешћујете представља вашу сопствену тајну. Ваш одговор 'Амин' упућује се вама самим и тим одговором ви постижете узлазак. Ти слушаш речи 'Тело Христово', ти одговараш 'Амин'. Буди уд Христов, да би твоје 'Амин' било истина”.

Све Никола Кавасила каже:“И као што у растопљеном гвожђу ми обично не видимо гвожђе, већ огањ, зато што су својства гвожђа потпуно скривена огњем, тако ако би ко желео да види и Цркву Христову у том смислу како је она сједињена са Христом и да учествује у Његовом Телу, то је он не би могао видети никако другачије већ само као Тело Христово”.

Причешће је Божанска Храна: „Причешће се назива Тајном”, разјашњава св. Јован Дамаскин „зато што се кроз њега ми причешћујемо Исусовим Божанством”.

Расказовскиј каже:“Узајамно општење оних који се причешћују онтолошки је у вези са еклисиологијом, јер Евхаристија, у ствари, и постоји само у Цркви. Да би причасници постали саставни делови један другога, „Он је измешао Самог Себе са њима и растворио је Тело Своје у нама”, каже св. Јован Златоуст. Такво општење верника између себе представља директан продужетак њиховог општења и сједињавања са Христом у Тајни Евхаристије. Код верника који су, по речима преподобног Симеона Новог Богослова и св. Кирила Јерусалимског, постали „сателесни и једнокрвни Христу”, по сили и мери њиховог сједињења са Господом и Спаситељем, открива се јединствен Богочовечански живот. „У Евхаристији се поништава људска непроницљивост и искључивост. Верници постају сједињени у Христу и кроз то се сједињују један са другим. Тиме се гради ново саборно човечанство – хришћански род. Сви су један Христос, као једно тело од многих удова”, каже Преподобни Симеон.

На тај начин Тајна Причешћа, којом се завршава Света Литургија, представља Цркву, богопштење и узајамно општење њених чланова. У Евхаристији се обједињују не само људи – пријатељи и једномишљеници, већ чланови једне и једине Цркве – једног и јединог Тела Христовог. Стога се о Евхаристији често говори као о тајни постанка Цркве, њеном самоиспуњењу и њеној стварности.“

Он каже и да је присуство верника на Светој Литургији неопходно:“Евхаристијска Тајна, која се врши за време Литургије, представља опште служење и опште молитвено сабрање целе Цркве. Моли се цела Црква и моле се за целу Цркву. У том мољењу преплићу се и смењују молитве свештенослужитеља и народа. Зато све евхаристијске молитве имају дијалошку структуру. Сваку молитву коју изговара свештеник, верници потврђују и завршавају речју „Амин”. То што у једном од најранијих описа вршења Тајне Евхаристије св. Јустин Мученик објашњава значење те јеврејске речи (нека тако буде), за нас има дубоки смисао. „Амин”, које изговарају верници, означава не само сагласност са свештениковим речима и радњама, већ активно примање и органско учешће сваког члана Цркве и свих заједно у једној свештенорадњи Цркве, у њеној молитви. Св. Јован Златоуст зато потпуно јасно наглашава: „При самом... вршењу страшних Тајни свештеник се моли за народ, а народ се моли за свештеника, зато што речи: 'И са Духом Твојим' означавају управо то. Зато су и молитве благодарења такође заједничке...” (13)

Јединство молитве изражава не само молитвено јединство свих верника који живе на земљи, верника и свештенослужитеља, већ и чланова Небеске Цркве – Светих и „умрлих у вери”, а такође и целокупног броја анђела. Чак и сам спољашњи облик евхаристијских молитава сведочи о њиховом саборном карактеру: „Са овим блаженим силама, човекољубиви Владико, и ми грешни кличемо и говоримо...” (Литургија св. Василија Великог). Сједињавање свих у евхаристијској молитви природно је, а реалност тог општења је истинита. „И шта има чудније”, говори св. Јован Златоуст, „ако заједно са свештеником говори и народ, када он те свештене песме узноси заједно са самим херувимима и горњим силама?”

Спољашњу страну евхаристијске свештенорадње врши епископ или презвитер, док је истински вршилац Тајне сам Господ Исус Христос. „Свештеникова су само уста, говорење молитве којом се освећује, и рука којом се благосиљају дарови... Сила која дели је од Господа”. У светој Евхаристији Христос Спаситељ је невидљиво и Архијереј и Жртва: „Јер си Ти Који приноси и Који се приноси; Који прима и Који се раздаје, Христе Боже наш...” (Литургија св. Јована Златоустог).

„Евхаристију, као жртву, приноси сам Господ испред целе Цркве, и зато она може бити названа и жртвом Цркве (као богочовечанског организма, чија је глава Христос са животворним Светим Духом)...”

Свештенослужитељ, учествујући у евхаристијском сабрању, приноси свети принос не само од себе, већ и од стране целе Цркве, свег црквеног народа, сабрања свих верника, „оних који се моле са нама” и „са љубављу који Ти служе” (Литургија св. Јована Златоустог). Св. Јован Златоуст сведочи: „... Не приноси само један свештеник благодарење, већ и сав народ”. Свештеник чита: „Још ти приносимо ову словесну и бескрвну службу, и молимо те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове”. Сав народ „једним устима” потврђује ту молитву и то призвање својом сагласношћу: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо... и молимо Ти се.” (Литургија св. Јована Златоустог). Та сагласност представља сведочанство о нераздељивој једнодушности и истоветности у молитви свих чланова Цркве.“(13)

Кроз уста свештеника говори цела Црква. За време узношења евхаристијске молитве црквено сабрање реално представља себе као живо и једино Христово тело, у коме се разликују поједини њени чланови и њихови различити гласови. „Молитвено 'ми' означава не само множину, већ пре свега духовно јединство Цркве која се моли, нераздељиву саборност молитвеног обраћања. Јер молитва верника треба да буде 'заједничка' молитва, треба да се приноси 'Једним устима и једним срцем'. Али не тако да би биле у складу само личне молитве верника, већ да би свака лична молитва ослобођена од ограничености, престајала да буде само лична, и да би постала општа и саборна”, каже Георгије Флоровски.

Ко спречава вернике да присуствују Литургији, тај руши Цркву.

Свети Николај Кавасила тврди да се Светим Причешћем „заједно причешћује и род живих и род мртвих, сваки на себи својствен начин”. У Тајни Евхаристије на тај начин брише се граница смртне раздвојености, мртви се сједињују са живима у Христу.

Расказовскиј каже:“Скоро „физичка” близина, такорећи додир чланова небеске Цркве – светитеља – са члановима земаљске Цркве, остварује се кроз свете мошти које су по црквеним правилима и древном обичају стављене у свети престо и антиминс, на којима се врши Тајна Евхаристије. Управо у Евхаристији и само у њој могуће је такво потпуно јединство целокупне Цркве. У њој „силе небесне са нама невидљиво служе”, оне прате свештенослужитеља који служи: „учини да са нашим входом буде вход светих Анђела, који с нама служе и с нама славослове Твоју благост” (молитва входа на Литургији). И „душе умрлих праведника”, и праведници који су на земљи „достигли љубав”, и мученици који су се „добро борили и венце стекли”, и исповедници и сви свети, и умрли, и ми грешни и недостојни – сви чине једно тело, припадају једној Цркви сливају се у једно, у благодатној молитви пред престолом Господа Славе.

Сједињујући чланове целокупне Цркве, света Евхаристија ствара од њих једну душу и једно срце (Дел. ап. 4, 23) – Христос обитава у њима и они у Христу. Присуство Христа је присуство Бога у Својој суштини и пуноти. Зато присуство Христа означава постојање пуноте Цркве.“(13)

Ко гони народ од Евхаристије, гони самога Господа Исуса Христа, Богочовека.

ШТА ЈЕ ЗА НАС СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ?     

Причешће је, понављамо, Света Тајна у којој верни под видом хлеба и вина једе само Тело и пије саму Крв Христову ради вечног живота.

Позната је изрека св. Игњатија Богоносца, мученика ране Цркве: „Они [то јест јеретици] удаљавају се од Евхаристије и молитве због тога што је Евхаристија Тело Спаситеља нашег Исуса Христа, пострадалог за наше грехе, које је васкрсао Отац по својој доброти, и зато, противећи се дару Божијем, умиру у својим изналажењима. Корисније би им било да учествују у Евхаристији, да би васкрсли” (Посланица Смирњанима, глава 7).

Свети Јустин Мученик (око 165. године после Христа) пише о причешћу Хришћана: „Ми ту храну називамо Евхаристија, и ником другом не дозвољавамо да има удела у њој, него само ономе ко верује да је истинито оно чему смо га научили, и ономе ко се опрао умивањем које опрашта грехе и које препорађа, као и ономе ко живи онако како је Христос предао. Јер ми то не примамо као обичан хлеб и обично пиће, него као што је Исус Христос, Спаситељ наш, Који се ваплотио речју Божијом, имао и Тело и Крв за спасење наше, на исти такав начин смо научени да та храна, – над којом је извршено благодарење речју молитве, од Њега [дана], храна, од које се претварањем храни наша крв и наше тело, – јесте Тело и Крв Истог Тог ваплоћеног Исуса” (Апологија I, глава 66).

Свети Иринеј Лионски (око 130–202) каже:„Пошто смо ми Његови удови и хранимо се Његовом творевином, а творевину нам даје Он, заповедајући сунцу да излази и киши да пада како је Њему угодно, то је чашу од творевине Он признао за Своју Крв, од које орошава (натапа) нашу крв, и хлеб је од твари одредио, да би био Његово Тело којим укрепљује наша тела. Стога, када растворена чаша и уготовљени хлеб примају Реч Божију и Евхаристија постаје Тело Христово којим се укрепљује и одржава састав нашег тела, како онда они [– јеретици] говоре да тело није причасно дару Божијем, који је живот вечни, – [тело] које се храни од Тела и Крви Господа и које је Његов уд?... Ако је могуће, да пшенично зрно, без обзира на то што пролази кроз период труљења, „род многи доноси подижући се Духом Божијим” и може, „примајући Реч Божију, да постаје Евхаристија која је Христово Тело и Крв”, шта је у томе чудно ако наша иструлела тела устану да им „Реч Божија дарује Васкрсење у славу Бога и Оца?” Све то бива да бисмо знали шта може [да учини] Бог”. Дакле, Свето Причешће је за хришћане услов васкрсења за живот вечни.  Вера у наше васкрсење као прелазак из распадљивости у нераспадљивост у Евхаристији се потврђује чудом промене хлеба у нераспадљиво Христово Тело – то је вера Цркве.

Оци Првог Васељенског сабора (325) исповедали су: „На Божанственој Трпези ми не треба да видимо само предложени хлеб и чашу, него, узвисујући се умом, треба вером да разумемо да на Свештеној Трпези лежи „Јагње Божије које узима на се грехе света” (Јн 1, 29), које свештеници приносе на жртву, и, истински примајући пречасно Тело и Крв Његову, треба да верујемо да су они знамења нашег васкрсења”.

Ову истину излаже и следећи отац Цркве – свети Кирил Јерусалимски (315–396).

У тумачењу Посланице апостола Павла Коринћанима, у делу где Апостол пише о Евхаристији (1 Кор 11, 23–25), св. Кирил говори: „Ово учење блаженог Павла довољно је да вас увери у вашим расуђивањима о Божанским Тајнама чији сте сателесници и једнокрвни Христу постали, пошто сте их се удостојили. Јер сам Павле ономад је позивао: „Јер оне ноћи кад беше предан”, Господ наш Исус Христос, „узе хлеб, и захваливши преломи”, и даде својим ученицима, рекавши: „Узмите, једите ово је тело моје”. И, узевши чашу и благодаривши, рече: „Узмите, пијте (Пијте из ње сви), ово је Крв моја” (1 Кор 11, 23–25). Стога, ако је Сам Господ јасно рекао за хлеб: „Ово је Тело моје”, – ко ће се после тога усудити да сумња у то? И ако је Сам потврдио и рекао: „Ово је Крв моја”, – ко ће посумњати и рећи: то није његова Крв?/.../Са свом увереношћу причестићемо се овим и као Телом Христовим и као Крвљу Христовом, јер нам се под видом хлеба даје Тело и под видом вина нам се даје Крв, да би нас, који смо се причестили Телом Христовим и Крвљу Христовом, учинили сателесницима и једнокрвнима Христу. Тако постајемо Христоносци, јер су Христово Тело и Крв предани нашим удовима. Тако, по речима блаженог Петра, постајемо „причасници божанске природе” (2 Пет 1, 4)”.

„... Зато гледај [на Свете Дарове] не само као на хлеб или као на вино, јер су они, по Владикиној изреци, – Христово Тело и Крв. Иако ти чуло представља хлеб и вино, нека те ипак укрепљује вера. Не суди о ствари чулом укуса, него се вером несумњиво увери да си се удостојио Христовог Тела и Крви.

И даље св. Кирил наставља: „Сазнавши то и уверивши се да видиви хлеб није хлеб, него Тело Христово, а да видиво вино није вино, иако то потврђује чуло укуса, него је Крв Христова, и да је о овоме у давнини псалмопојац Давид рекао: „И хлеб срце човека укрепљује, да уљем улепша лице своје” (Пс 103, 15), – укрепљуј срце причешћујући се њиме као Хлебом духовним и улепшавај лице душе своје”15.

Ову истину о постајању хлеба и вина Евхаристије Телом и Крвљу Спаситеља потврђује свети Григорије Нисијски (394) у својој Великој катихези. Хлеб и вино у Евхаристији, – говори он, – Бог претвара у Своје Тело и Крв молитвом и силом благослова”.

Преподобни Јефрем Сиријски (почетак IV – почетак V в.) уверава да се не упуштамо у радозналост нити у различита мишљења о Тајни: „Буди простодушно веран. Са свом вером причешћуј се пречистим Телом Владикиним у потпуном убеђењу да истински окушаш само Јагње. Христове Тајне су бесмртни огањ. Зато не буди знатижељан да те не би опалио приликом причешћа Тајнама. Праотац Авраам понудио је небеским анђелима земаљска јела, и они су јели. Заиста је велико чудо видети како бестелесни окушају на земљи оно што је телу предложено (понуђено) као јело. Али сваки ум и сваку реч превазилази оно што је за нас створио Јединородни Исус Христос, Спаситељ наш, подаривши нама телеснима за јело и пиће – огањ и дух, то јест Тело Своје и Крв Своју”.

О томе учи и свети Јован Златоусти (347–407). Потврђујући истину сједињавања са Христом у Евхаристији он указује да се свештене радње ове Тајне врше Божанском Силом:“Ми заузимамо место слугу, а Дарове освећује и претвара Сам Христос”.

По мишљењу светитеља, Син Божији „ради нас не само да је постао заједничар тела и крви и постао истински Човек, не престајући бити Бог, него нам то исто Тело и Крв... опет нуди” – у тајни Евхаристије.

У једној својој беседи свети отац Јован говори: „...била је некада пасха јудејска, али сад је укинута и наступила је Пасха духовна, коју је предао Христос. Јер, када су ученици јели и пили тада је Он, написано је, узео хлеб, преломио га и рекао: ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова. Посвећени разумеју оно што је речено. А тако исто узевши и чашу, рекао је: ово је Крв моја, која се ради вас пролива за отпуштење грехова (Мт 26, 26–28). И Јуда је био присутан када је Христос ово говорио. Ово је Тело [моје], које се ти, Јудо, продао за тридесет сребреника: ово је Крв за коју си ти недавно закључио бестидну погодбу са неблагодарним фарисејима... Христос је употребио све са своје стране ради уразумљивања Јуде, али је овај остао при својој намери. Али време је да се приступи тој страшној Трпези... И сада предстоји Исти Христос, Онај Ко је уготовио ону Трпезу, Тај уготовљује и ову сада. Јер не чини човек то да предложено постаје Христово Тело и Крв, него Сам распети за нас Христос. Јереј, испуњујући праслику, стоји и произноси оне речи, а сила и благодат су од Бога”20.

Речи светог Оца савршено су јасне и уверљиве. Али чак и његово учење о Евхаристији протестанти изврћу и претумачују у прилог својих погрешних погледа. При том користе поједине Златоустове изреке независно од других његових мисли које одређују суштину гледишта светог Оца.

Свети Кирил Александријски (444) у тумачењу текста из Мт 26, 28 пише: „Он је рекао јасно и очигледно: ово ј е тело моје и ово је крв моја, да ти не би помислио да су то видиви образи, него да су они претворени у преображено Христово Тело и Крв истински, неизрецивим дејством Бога, Који може све, и да, имајући удела у њима (причешћујући се њима), добијамо животворну и освећујућу Христову силу”.

У 22-ој беседи на Јеванђеље по Матеју св. Григорије Двојеслов (око 540–604) говори: „Шта је Јагњетова Крв – научили смо се не само слушајући, него и пијући. Јер сматра се да је то Крв и у једном и у другом случају: када се њоме напајамо не само устима срца, него и устима тела”.

Следеће речи св. Софронија Јерусалимског (641. или 644) јесу напомена онима који не верују у чудо претварања Светих Дарова: „Дакле, нека нико не мисли да су светиње ове образи (слике) Христовог Тела и Крви, него нека верује да се предложени хлеб и вино претварају у Христово Тело и Крв”.

У свом тачном изложењу истина које исповеда Православна Црква, св. Јован Дамаскин (око 673–777), наводећи речи установљења тајне Евхаристије, потврђује истину промене, претварања предложених Дарова.

„Ако је „реч Божија жива и делотворна”, говори свети Отац, – и „вољом Господњом све настаде и сазда се”, ако је Он рекао:„ нека буде светлост, и би; нека буде свод, и би”, ако се „речју Господњом небеса утврдише и Духом уста Његових сва сила Његова”, ако су небо и земља, и вода, и огањ, и ваздух, и сав украс њихов створени речју Господњом, као и оно, разуме се, славно живо створење – човек, ако је Сам Бог Реч, зажелевши, постао човек и из чисте и непорочне крви Свете Приснодјеве безсемено узео тело за Себе, – зар Он онда не може да учини хлеб Својим Телом и вино и воду – Својом Крвљу?... Јер као што је све што је Бог створио, саздао дејством Светога Духа, тако и сада дејство Духа савршава оно што надвишује јестаство (природу), што [ништа] осим саме вере, не може да прими. ...И сада ти питаш на који начин хлеб постаје Христово Тело, а вино и вода – Христова крв? А ја ти кажем: Дух Свети долази и чини оно што превазилази разум и мисао”.

Затим св. Јован Дамаским указује на пуноћу присуства Господа у тајни Евхаристије и као аналогију наводи тајну Ваплоћења: „Тело (– претворени хлеб. – В. С.) се истински сјединило са Божанством, Тело које се родило од Свете Деве, не зато што вазнето Тело нисходи са неба (– и сједињује се са хлебом – В. С.), него зато што се сам хлеб и само вино мењају у Тело и Крв Бога. А ако ти налазиш тај образ, као што се то догађа, онда ти је довољно да чујеш да је то уз помоћ Духа Светога, – као што је уз садејство Светога Духа Господ за Себе и у Себи остварио (осуштаствио) и тело од Свете Богородице; и ми не знамо ништа више, изузев да је реч Божија истинита, и делотворна и свемогућа, а да је начин – неистражив”.

„Хлеб и вино нису образ (слика) Христовог Тела и Крви (далеко било!), – упозорава свети Отац о могућим извртањима, – него само обожено Тело Господа, јер је Сам Господ рекао: „ово је моје” – не образ (слика) Тела, него – Тело; и не образ (слика) Крви, него – Крв”.

При постојању таквих крајње тачних изрека св. Јована Дамаскина о тајни претварања Светих Дарова постаје јасан и његов следећи сликовити израз: Исаија је видео „жар”, али жар није просто дрво, него сједињено са ватром; тако и хлеб заједничења (светог причешћа) није просто хлеб, него сједињен са Божанством”.

Ту истину објављује и Седми Васељенски сабор (787), побијајући јеретичко мишљење иконобораца, који су, одбацујући изображење Спаситеља, изјављивали да Хришћани имају икону Христовог тела – икону у Евхаристији. Оци Седмог Васељенског сабора, разобличавајући јеретике, сведочили су: „Нико од труба Духа, то јест светих апостола и отаца наших достојних славе, Бескрвну Жртву нашу, која се врши у спомен страдања Бога нашега и свег Његовог Домостроја Спасења, није називао иконом Тела Његовог. Јер они нису примили од Господа да тако говоре и проповедају, него су Га чули да благовести: „ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи”; такође и: „који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему”; и још: „узмите, једите, ово је тело моје”... а није рекао: узмите, једите образ тела мога... Дакле, јасно је да ни Господ, ни апостоли, ни оци Бескрвну жртву, коју свештеници приносе, никада нису називали иконом, него самим Телом и самом Крвљу. Иако се неким светим оцима чинило благочестивим да пре него што се изврши освећење називају ове „вмјестообразнаја” (антитипа), ипак, по освећењу они су Христово Тело и Крв и тако нека се верује”.

Свети Никола Кавасила (XIV в.), архиепископ солунски, то изражава описним терминима. „Изговарајући саме ове речи (– речи Спаситеља при установљењу Тајне), – пише он, – свештеник се затим поклања до земље, моли се и моли, примењујући на предложене Дарове Божанске речи Јединородног Сина Божијег, Спаситеља нашег, да Свесвети и свемогући Дух Божији, починувши на њима, претвори хлеб у само пречасно и пресвето Христово Тело, а вино – у саму пречасну и пресвету Крв Његову. После ових речи сво свештенодејство је окончано и извршено. Дарови су освећени, Жртва је уготовљена, велики и свештени Агнец, заклан за грехе света, види се како лежи на свештеном Престолу. Јер хлеб Тела Господњег више није образ, није дар који представља само изглед истинитог Дара, више не носи у себи неко изображење спасоносних страдања, као на слици, него је сами истински Дар, само свесвето Владикино Тело, које је истински примило све оне поруге, срамоћења, ране, распето, прободено, које је сведочило у време Понтија Пилата добро исповедање (1 Тим 6, 13), које је претрпело бијење по образима, ударце, пљување лица, и окусило жуч. На исти начин и вино је сама Крв која се излива из прободеног Тела. То су Тело и Крв који си духом Светим сједињени у једно Тело, рођено од Свете Деве, погребено, васкрсло у трећи дан, вазнесено на небеса и које седи с десне стране Оца”.

„Тако... освећење Дарова или сама Жртва, – пише архиепископ Никола Кавасила нешто даље, – објављује његову (Христову) смрт, Васкрсење и Вазнесење, зато што се ти пречасни Дарови претварају у само Тело Господње, исто оно које је све то примило на себе, које је било распето, које је васкрсло и вазнело се на небо”.

на оном месту свог трактата где се открива мисао о евхаристијском хлебу као истинском Христовом Телу.

У одговору на питање 107 „Православно исповедање” из 17. века учи: „... освећујући Дарове, свештеник треба да мисли да се сама суштина хлеба и сама суштина вина претварају у суштину истинског Христовог Тела и Крви, дејством Светога Духа, Којега призива у ово време ради вршења ове Тајне молитвом и речима: „Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове, и учини овај Хлеб пречасним Телом Христа Твога; а оно што је у Чаши овој пречасном Крву Христа Твога, претворивши их Духом Твојим Светим.” После ових речи одмах бива пресуштаствљење: хлеб се претвара у истинско Тело Христово, а вино у истинску Крв, а остаје само њихов вид (изглед, облик) који се представља погледу”.

На Јерусалимском сабору 1672. године, под председништвом јерусалимског патријарха Доситеја, било је састављено „Излагање источне православне вере”, састављена првенствено ради заштите Православља од калвинистичких и уопште протестантских заблуда.

 „Верујемо, – пишу источни патријарси о тајни Евхаристије, – да је у овом свештенодејству присутан Господ наш Исус Христос, не символички, не сликовито (образно), не преобиљем благодати, као у осталим тајнама, не само наитијем (силаском), како су то неки оци говорили о Крштењу, и не кроз прожимање хлеба, тако да Божанство Речи улази у предложени хлеб суштински, како следбеници Лутера прилично неупућено и недостојно тумаче, него истински и стварно, тако да се, по освећењу хлеба и вина, хлеб мења, пресуштаствљује, претвара, преображава у само истинско Тело Господње, које је рођено у Витлејему од Приснодјеве (Увекдјеве), било крштено у Јордану, пострадало, било погребено, васкрсло, које се вазнело и седи с десне стране Бога Оца, и које ће се јавити на облацима небеским; а вино се претвара и пресуштаствљује у саму истинску Крв Господа, која се за време Његових страдања на крсту пролила за живот света. Још верујемо да по освећењу хлеба и вина не остају више сам хлеб и вино, него само Господње Тело и Крв, под видом и у облику хлеба и вина”.

У свом делу „Дванаест расправа о пресуштаствљењу” свети Димитрије Ростовски (1651–1709) поучава: „Право веруј са Црквом о Страшним Тајнама. Иако телесним очима видиш очигледан хлеб и вино, ипак веруј непоколебиво, без сумњи, да се њихова суштина, наитијем и дејством Светога Духа и влашћу свемогуће Речи Божије, мења у Христово Тело и Крв, тако да ништа друго ту не остаје него само истинско Господње Тело и Крв под видом пшеничног, квасног, новопеченог меког хлеба и вина, исцеђеног од гроздова винове лозе, то јест од зрна грожђа”.

Ове речи великог хришћанина писца Николаја Гогоља (1809–1852) израз су истинског разумевања светоотачког учења о Евхаристији: „У овом тренутку, када се за певницама узноси ова умилна, тиха и милозвучна песма: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш”, у олтару се врши најстрашнија и најтајанственија свештена радња у целој литургији, када оно што је принето на жртву Творцу стварно постаје иста она Жртва, коју је искупитељ на Голготи принео за све људе: хлеб и вино, који су до сада били само праслике Тела и Крви, постају само Тело и Крв Христа”.

Свети Теофан Затворник (1815–1894) у тумачењу Прве посланице Коринћанима апостола Павла, он пише: „По благодарењу и благосиљању, хлеб је Тело и вино – Крв; зато је, преломивши хлеб, Господ рекао: узмите, једите ово је Тело моје. Узео је хлеб, а по благодарењу и благосиљању дао је својим ученицима више не хлеб, него Тело: јер се он пресуштаствио благословом”.

Свети Јован Кронштатски (1908) размишља: „Шта је чудно ако Сам Бог Реч, Творац свега видивог и невидивог, претвара, пресуштаствљује хлеб и вино и пречисто Тело и у пречисту Крв Своју? У њима – хлебу и вину – ваплоти се Син Божији, ...ваплоти се истим оним Телом које се претходно ваплотило. ...У природи је много тајни које мој разум не може да схвати чак ни у обичним стварима; ипак, ствари постоје са својим тајнама. Тако је и у овој Тајни животворног Тела и Крви за мене тајна како хлеб и вино постају Тело и Крв Самога Господа; – али Тајне Тела и Крви у ствари постоје, иако су мени непознате”.

Проничући у спасоносну суштину тајне Евхаристије, Свети Јован пише: „Из сталног чуда пресуштаствљења хлеба и вина у истинско Христово Тело и Крв, сједињено са Његовим Божанством и душом, видим чудо сталног оживотворења човека божанским дахом и његовог стварања као душе живе”.(14)       

А најновији свети чудотворац, Свети Лука Војно – Јасенецки, легендарни хирург и литург, јасно каже:“У молитви пре Светог Причешћа исповедате: „Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја.“Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије.  

Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама – вечни живот. А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је Апостол Павле рекао: „А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14).             

А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере.

 О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: „Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58).       

Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6,60). И од тада престадоше да иду за њим.               

  Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег?       

Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну?             

Никако!

Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном.                                                                             

Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову.                                                                               

Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.“                       

Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха“ (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20).                               

Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота.      

 Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – вишњег, духовног, вечног.                                                       

Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова.                                                  

 На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину.                                                                                           

Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом.                                      

И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих.

Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно.  

Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова.       

Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: „Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега.“ А благосиљајући вино: „А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега.“  А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: „Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин.“                       

И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову.      

У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу.   

Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову.  

Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот.                   

Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен.     

Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима.                    

Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано „преламање хлеба“ они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен. 

Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују. 

 Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије.   

За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост. 

Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29).

Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије.                      

Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: „Светиња Светима!“                                                                  

Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих – епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин.“(15)

        Тако велики чудптворац, Свети Лука, који је године и године провео у Стаљиновим логорима, али се никад није поколебао.                                                                                 

Шта хоће безбожна држава данас?

        Да нас лиши Хлеба Небеског, Надсуштног?

        Да нас лиши Пића Живоносног?

        Ко то хоће, и ко тако чини, није само непријатељ хришћана, него је и непријатељ Христов.

        И нека се зна да је такав, макар га китили „хришћанским ордењем“.

        Истовремено, они који, макар и привремено, одустају од оваквог схватања Светог Причешћа, а пастири су црквени, наносе озбиљну рану вери и самосвести православних. Не може се, после страха што од короне, што од државних власти, тек тако рећи:“За време пандемије смо бежали од причешћа из исте Чаше и истом кашичицом, а сад може опет као некад“. Пита ли се ко колико ће људи тиме бити саблажњено? Има ли ко бриге за душе саблажњених? Верујемо ли или не верујемо?        

Уосталом, Света Литургија је и основна, суштинска и жива веронаука, без које вере међу православнима нема и не може бити.                                                                       

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 01 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.