header image
НАСЛОВНА СТРАНА
Др Зоран Чворовић, Др Владимир Димитријевић: Духовна будност и ванредно стање (крај) Штампај Е-пошта
четвртак, 02 април 2020

 ШТА ОЗНАЧАВА СВЕТА ЛИТУРГИЈА?      

        Блаженопочивши епископ будимски Данило изнео је, укратко, учење Светог Николаја Кавасиле о Светој Литургији. Ево шта он каже: "После објашњења символичког значења трију антифона Свети Николај указује на дубоки смисао Трисвете, песме: Свети Боже, Свети крепки, Свети бесмртни – помилуј нас,  коју певамо ми људи заједно са ангелима, исповедајући да је Бог Један у Три Лица и да је Христос, као Богочовек, сјединио људе са ангелима у једну једину Цркву, у један хор.  

           После Трисвете песме чита се Апостолска књига, а затим и само Еванђеље. Читање Светога Писма означава откривење самога Господа и када се отвори Еванђеље то означава јављање самога Господа и Његово проповедање народу. А пошто је Еванђеље важније од Апостолске књиге, оно се чита после Апостола.                                          

Затим ђакон позива на молитву цео народ, док се у олтару свештеник тихо моли за све оне који подражавају човекољубивога Христа. Пре преласка на жртвени део Литургије у којем могу учествовати само крштени, посвећени чланови, ђакон узвикује: "Оглашени, изиђите!" Оглашени – то су некрштени, који уче веронауку и спремају се за своје крштење.                                       

Велики вход (велики улазак) то је онај свечани део Литургије када свештеник преноси дарове (проскомидисани хлеб и вино – на дискосу и у путиру) излазећи полако на северне двери, а пред њим иду свештеници, рипидоносци и ђакон са кадионицом. Овај ход свештеника означава јављање Христа као и Његов долазак у Јерусалим где се Он принео на жртву. Они који тада клекну треба у себи да моле свештеника да би их он поменуо у својим молитвама у приношењу бескрвне Жртве, која нас је забадава очистила од безакоња и грехова наших. Али треба знати да ти дарови које свештеник преноси (за време Херувимске песме) још нису претворени у тело и крв Христову. Свештеник који уноси дарове кроз царске двери и ставља их на Часну Трпезу, чита молитве и проси да га Бог очисти пре ступања у чинодејствовање страшне Христове жртве. Он се не моли једино за себе него и за цео окупљени народ. Он наређује верницима да се моле: "За предложене дарове, Господу помолимо се". Ово је позив на молитву у којој треба да учествује цео народ заједно са свештеником да би Господ Бог осветио дарове (хлеб и вино) и претворио их у Тело и Крв Господа Исуса Христа. Затим свештеник благосиља народ, говорећи "Мир свима" и одмах додаје "Возљубимо друг друга". Од наше међусобне љубави зависи и наша љубав према Богу, а љубав према Богу нераздвојна је од живе вере у Бога, због тога свештеник нас тада позива да исповедимо своју веру: "Да јединомислијем исповедимо Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једне суштине и нераздељну" и одмах се чита Символ вере. Затим свештеник говори "станимо добро, станимо са страхом". Треба стајати са страхом јер велика опасност прети онима који макар и најмање сумњају у нашу веру, а ми приносимо дарове наше Богу разумно. Шта значи разумно? То значи у миру. Зато се тада и упозорава цео народ: Вонмем (пазимо) да у миру принесемо Свето узношење". Сетите се, говори свештеник, Христових речи: "Ако дакле принесеш дар свој на жртвеник и онде се сетиш да твој брат има нешто против тебе, остави онде свој дар пред жртвеником, и иди прво измири се са браном својим, па тада дођи и принеси дар свој". (Мат. 5, 23-24). А верници одговарају: приносимо не само с миром, него и сам мир приносимо у место дара и жртве; приносимо, веле верници, милост Ономе који је рекао: Милости хоћу а не жртве (Мат. 9, 13). А милост извире из тврдога и чистога мира у души. И не приносимо само милост него и жртву хвалења. Затим свештеник моли оно што је најважније: "благодат Господа Нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буде са свима вама". А верници желе то исто и свештенику, па му одговарају: "и са духом твојим". Пошто је уздигао од земље својом молитвом душе верника, свештеник позива да узвисе и своје помисли и узвикује: "узвисимо горе своја срца: да мудрујемо о небеским, а не о земним стварима" (Кол. 3, 2); и верници, у сагласности са свештеником, одговарају, да су њихова срца онде где је и ризница њихова, тамо где је Христос, с десне стране Бога (Кол. 3, 1), – имамо (узвисујемо) срца ка Господу. Пошто је овако свето настројен, свештенику остаје да благодари Богу и Оцу као што је и Вечни Архијереј Христос благодарио Богу и Оцу пре Тајне вечере; зато свештеник тада узвикује: "благодаримо Господу" а сви у сагласности с њим, певају: "достојно и праведно је..." Затим свештеник спомиње све оно што је за нас учинио Спаситељ и тада свештенодејствује и савршава целу Жртву. На који начин? Тиме што објављује како је на страшној Вечери Спаситељ пре својих страдања принео жртву и предао је својим светим ученицима, кад је узео Чашу и када је уздигао хлеб и осветио их. Речи које тада изговара Христос указују да је све што се на Тајној Вечери дешава – тајанствено. Он је рекао: "Примите, једите, ово је Тело Моје; пијте... ово је Крв моја... Ово чините у Моју успомену" (Лк. 22, 19). Када је Он ово заповедио апостолима, Он им је дао и моћ да чине то исто чудо које је он једном заувек савршио на Тајној вечери. Која је то моћ или сила? То је Дух Свети Који је сишао на апостоле и остао на њима, као и на њиховим наследницима – Православним Епископима и свештеницима. Зато у тај тренутак свештеник призива Свемогућег Духа Светог да Он претвори хлеб у часно и свето Тело Христа, а вино у часну и свету Његову Крв. После тих речи свештенодејствовање је окончано и савршено: дарови су освећени, жртва је готова – велико и свештено Јагње, заклано за грехе света, види се како лежи на светој Трпези. Јер хлеб Тела Христовог више није само слика или символ, нити је само дар, него је то најистинитији дар, и право свесвето Тело Владичино, које је било распето, прободено на крсту... Као што је и вино права Крв Христова. На Литургији не понавља се Христова жртва, него Свети Дух уводи вернике у оно једину Тајну Вечеру на којој увек служи лично Христос. Зато је Њему и казано: "Ти си јереј у векове" (Пс. 109, 4). Жртва се, дакле, не приноси ни пре освећења хлеба, ни после његовог освећења, него у самом освећењу, то јест у самом тренутку претварања хлеба и вина у Телу и Крв Христову, јер ми приносимо на жртву не хлеб, него Јагње Божије – Христа Господа. И као што је Његово тело – једно, тако је и жртвовање Тела – само једно.                       

Пошто је жртва завршена, свештеник узноси молитву благодарности. Он благодари за све наше у вери преминуле Оцеве. Праоцеве, Патријархе, Пророке, Евангелисте, Апостоле, Исповеднике, уздржанике... а нарочито за Пресвету Пречисту, Преблагословену, Славну Владарку нашу Богородицу и Стално – Деву Марију и затим још додаје светитеље који се у тај дан празнују. Изнад свих светитеља помиње се Блажена Мати Божија, као највиша у светости. Свештеник се, дакле, сећа оних који су најближи Христу – то су светитељи на челу са Богородицом. А затим говори: "Још Ти приносимо ову словесну службу за целу васељену и за Свету Саборну и Апостолску Цркву, за све оне који часно живе, за владаре наше и за све који пате". Значи, пред Христом телесно присутним, свештеник радосно и гласно благодари што нам је Христос дао светитеље, нарочито Богородицу, а проси за грешнике у целоме свету, да им помогне и да их спасе путем причешћа Тела и Крви своје. Зато се свештеник моли пре него што да причешће вернима да они приступе страшним тајнама Христовим чиста срца и чисте савести "ради опроштења грехова, ради заједнице са Светим Духом, да наследе Царство небеско, и да им не буде причешће на суд или на осуду". Још се молимо да наш ангео чувар буде увек уз нас и да нас води правим путем до краја живота нашег.“(16 )           

Света Литургија је, дакле, верницима све. Без ње нема ни Цркве, ни верника. Не дозволити верницима да присуствују Литургији значи одвојити их од саме суштине њихове вере, од саме природе њиховог бића, које је Христово. Нудити верницима да на телевизији гледају Литургију уместо да јој присуствују у храму је својеврсни симулакрумски цинизам, ма како то неко апологирао.

        Јер, како би рекао један од најпознатијих медиолога, Маршал Меклуан, „медијум је порука“. Телевизија не може пренети светост литургије јер је, сама по себи, медијум који у човековој души развија, најблаже речено, дводимензионалне мисли и осећања.

ПАГАНСКА ДРЖАВА ГОНИ ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО 

Апостол Павле каже да, кад смо постали Христови заједничари, онда сваки хришћанин, попут Христа, Цара, Првосвештеника и Пророка, помазаног Духом Светим на сва три ова служења (јер је Месија), има у себи као потенцијал и призив, Царственост Оца, Свештенство Сина и Пророштво Духа Светога. Ево шта о тајни свеопштег свештенства  пише Павле Евдокимов, руски хришћански мислилац:“У доба првих Отаца Цркве три главне Свете Тајне повезане у једно: Крштење, Миропомазање и Евхаристија, - су се називале иницијација (улазак у Цркву, или посвећење) и одговарале су трима степенима духовног живота: очишћењу, просвећењу и потпуном сједињењу.    Трострука препрека у виду природне немоћи, изопачене воље и смрти се руши: Крштење представља Страдања Спаситељева и Пасху, Миропомазање је наша Педесетница, а Евхаристија - есхатолошки улазак у нас Царства Небеског.                                                                      

Крштење нам дарује нашу поново изграђену природу и изнова успоставља људску личност, рађа, по речима апостола Павла, унутарњег човека - скривеног човека срца. На тог новорођеног човека кроз Миропомазање силази Дух Свети, дајући му дарове Божанске енергије, дарове делања. То је она тајна силе која нас наоружава, чинећи нас војницима и борцима Христовим, да би, како се лепо изразио Елвирски сабор, „сведочили без страха и слабости". После буђења из смртног сна кроз Крштење, Миропомазање нам даје снагу и покрет. Значење Миропомазања дивно објашњава Св. Кирил Јерусалимски у својим поукама катихуменима: „Не заборављајте Светог Духа, у време вашег просвећења Он јс спреман да вам стави печат на вашу душу, он ће Вам дати небeски и Божански печат који чини да демони уздрхте; Он ће вас наоружати за борбу; Он ће вам дати снагу...Он ће бити ваш Чувар и ваш Бранитељ.Он ће се бринути за вас као за своје сопствене војнике". Важно је нагласити војнички лик борца: „Сваки верник је војник и борац". Централна молитва Свете Тајне моли за печат дара Духа Светог и прецизира: "Да би у сваком делу и речи угађајући Теби, постао син и наследник Небеског царства Твога". Заиста, ово посвећење целог живота служењу у звању лаика је без остатка, без бежања од "страшне ревности Божије". Свеобухватни карактер тог служења се подвлачи у обреду пострижења који је идентичан монашком пострижењу. Ево молитве из тог обреда: „Господе, ... који нам заповедаш да све у славу Твоју чинимо, благослови овог рабаТвојег да начини почетак стрижењем власи са главе своје". Принети на дар сав свој живот, служити Господу сваким делом и сваком речју, дакле, стављати сав садржај свог постојања у однос са Богом, - јасно је колико се царско свештенство у свом чистом виду приближава монаштву. Есхатолошки напон молитве појачава пуноту посвећења: „Господе Боже наш,... благослови и главу раба Твог..., да у поодмаклим годинама и седим власима својим Теби славу узноси, и да види добра Јерусалима у све дане живота свог". То је време свих дана, свих тренутака историје; Благодат их открива у димензији будућег еона./.../Помазање миром приликом вршења Свете Тајне Миропомазања је праћено речима: "Печат дара Духа Светог"; оно симболише огњене језике Педесетнице, и миропомазани Хришћанин јс свим својим бићем харизматично биће; миропомазани "су сад сви христос", каже Св. Кирил Александријски.“(17)                          

Пророчко достојанство се, пак, састоји у испуњавању воље Божје. Јер, пророк није врач-погађач, него онај који види деловање Божјег промисла у свету и иде путем Божје благодати. Евдокимов вели да је пророчко служење лаика у „ваплоћењу догмата у свакодневном животу“, пророштву кроз „истину постојања“. По речи Светог Икуменија, ми смо цареви као они који господаре над својим страстима; пророци, јер смо научени великим тајнама; и свештеници - јер на жртву дајемо своје тело.                                                

Ево Евдокимовљеве речи о царском и свештеничком призиву хришћанина:“У сиријској анафори Св. Јована Златоустог свештеник моли: "За духа чистог који би нас упућивао на царско стање“. Најнепосредније значење ових речи постулира аскетску надмоћ духовног над материјалним, царско ослобођење од ма какве предодређености од стране света: "Цареви захваљујући власти над својим страстима" (Икуменије)"; "душа испољава своје царско достојанство у слободи управљања својим жељама, то је само цару својствено; владати свиме је својствено царској природи". Али, свака "слобода од" је истовремено и "слобода за". Од "како" постојања, од свог квалитета слободног бића човеку се нуди да пређе на "шта" живота, т.ј. на његов позитивни садржај, и то води ка свештеничком достојанству. /.../ Изговарајући анафору за време Литургије, свештеник објављује: "Твоје од твојих Теби приносећи..." Верник као носилац царског свештенства продужава ту радњу ван зидова храма: он служиЛитургију својим свакодневним животом, одговарајући на речи молитве миропомазања: "Служити сваким делом и сваком речју". Миропомазање посвећује сваког верника и, према предању, припаја га свештенству – као посредника пзмеђу Цркве и космоса, Цркве и света који се налази ван нас. Елементи свештенства овде јасно присуствују: приношење, жртва и посвећење себе самог.“(17) То нам каже Павле Евдокимов.

Наше достојанство је велико. Ми, лаици, чланови лаоса, народа Божјег, царско смо свештенство по призвању, без обзира на своје личне грехе, за које се кајемо и од Бога молимо опроштај.       

 Ко гони вернике из Цркве?                                               

Гони их паганска држава.   

 Хоћемо ли се ми, као царско свештенство, с тим сложити?    

 Никад и никад!           

 

ЦРКВА И БОЛНИЦА                                                        

Да није било Цркве Христове, у овом свету не би било ни болница. Да, тако је: Црква је основала болнице.          

Говорећи о Свом другом и славном Доласку, када ће свако људско биће бити подвргнуто провери своје вечне одговорности, Христос као кључни критеријум Суда поставља МИЛОСРЂЕ. Праведници ће бити спасени, пре свега, због делатног милосрђа према ближњима:„Ходите, благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме; наг бејах и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте мени... Заиста Вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.” (Мт 25, 34-36, 40).“   

 У Цркви постоји и посебна врста светих: бесребрници и чудотворци, лекари који су БЕСПЛАТНО лечили ближње испуњавајући заповест Христову (Свети Козма и Дамјан, Кир и Јован, Пантелејмон, Агапит Печерски, и многи други.) Они су помагали ближњима, испуњавајући заповест Божју, лековима и молитвом.

Хришћанство је заслужно за институционализацију милосрдне делатности, као и за оснивање првих болница. Прву болницу у данашњем смислу те речи основао је Свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске у Малој Азији. У предграђу Кесарије, утемељио је тзв. „Василијаду”, центар хуманитарног рада. Ту су се налазиле болнице, сиротишта, странопријемнице, одмаралишта, занатске школе - читав један НОВИ ГРАД. Управу свих ових установа Св. Василије поверава монасима. Монаси ту и служе ближњима - негују болеснике, старају се о сиротињи. Василије од црквеног новца плаћа лекаре који се брину о потребитима. И његови епископи - помоћници оснивају болнице, и Св. Василије утиче на државу да ослободи пореза све добротворне установе.

Он је налагао монаштву да се, пре свега, стара о сирочади, али и о оболелима, јер по њему „ништа није тако својствено нашој природи као међу собно општење и узајамно помагање и љубав према бићима истог рода”. Првобитне, интерне болнице за монаштво, проширују се на читаву околну заједницу.                                                         

Делатност Св. Василија Великог није била случајна и узгредна. У једној од молитава Литургије Св. Василија Великог, свештеник се, у име свих хришћана и целе Цркве, моли Богу да помене оне који „добро творе”, и „сећају се сиротиње”, да погледа на децу и омладину, старце и малодушне, заштити удовице и сирочад и исцели болеснике. Вера у таквог Бога налагала је озбиљан добротворни рад.      

Данашња паганска држава се Цркви одужује прогоном. Уосталом, сасвим онако како је гоњен и њен оснивач, Господ наш Исус Христос.

СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ О ОДНОСУ ЦРКВЕ И ДРЖАВЕ                          

Какав треба да буде однос Цркве и државе, каже нам Свети Јустин Ћелијски у свом „Одговору на анонимну дописницу“ упућеном епископима СПЦ у доба Титове страховладе:„Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, - то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.                                            

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.           

„Покоравати се Богу већма него људима“, - то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став - Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,1742); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове.        

Власт је у начелу од Бога (Рм.13,1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.     

 Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света - Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља. Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? - Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.    

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт.22,21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.                         

„Цару царево - Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? - и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: - вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.                                     

У Богочовеку и Његовом делу и телу - Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она - тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру - „у очи противстаје“ (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.     „Богу Божје - цару царево“: - то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi =начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево". Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима". Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога" (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела - Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.                                   

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал.5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла - ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет“ (1Јн. 5,3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он - Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм.8,31-39).

Сведоци су тога сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Да споменемо само неколико њих. Ево као првог Светог Василија Великог, Епископа, Учитеља васељене, неустрашивог Исповедника.                                   

На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим, ... јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим..., јер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим“. На чуђење царског намесника да му „ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао“, Св. Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“. Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење". - Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи" (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl.5601).      

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов".                                                           

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: „ Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам... Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе" (PG t.90, соl.124 и 161).                                                                                     

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве" (1 Кор.12,28), а није рекао и цареве... Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи... Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација... Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити" (РG1.94, соl.1297).                                      

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, ... у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп.5,29)" ((Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).

Такав је став, такав пут, таква Истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те Истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.“(18)                                    

Оно што је рекао отац Јустин, применљиво је и на нашу ситуацију: када држава насрне на Цркву, она јој мора пружити исповеднички – ако треба и мученички – одговор. А овде је извршен насртај на Цркву, невиђен од комунистичких времена: људи се одвајају од литургијског сабрања и заједничке причасне чаше, као да је то нешто што се, макар и у доба корона вируса, подразумева.

А не подразумева се. И није се могло подразумевати. Ниједна држава не може и не сме имати право да се меша у богослужбени живот Цркве.

ПАГАНСКО И ХРИШЋАНСКО СХВАТАЊЕ ДРЖАВЕ     

Разлика између хришћанског и паганског схватања улоге државе и права најјасније је повучена у Христовом одговору фарисејима да „ћесару треба дати ћесарево, а Богу Божије”. Ове Христове речи промениле су ток људске историје, јер су свету објавиле до тада непознат образац уређења односа између државе и друштва, појединца и државе.  

 У старовековним државама, не само у оријенталним деспотијама већ и у грчким полисима и Римској Империји, које је ренесанса уздигла на трон свеузора, сав човеков живот се одвијао под диктатом државе. Пагански свет није знао за деобу јавног и приватног, човеков живот, и унутрашњи и спољашњи, био је утопљен у живот колектива (државе, племена, рода) и подређен његовим интересима. Израз свемоћи државе, а немоћи појединца, био је ондашњи доживљај казне прогонства као најтеже од свих казни. Религија је била под влашћу државе, што се огледало у чињеници да су врховну првосвештеничку власт вршили највиши државни службеници – архонти (Грчка) и магистрати (Рим). Религија није била одвојена од права; Атињанин није знао за приватну својину у данашњем смислу речи, јер су својинска овлашћења била повезана са обредним функцијама, зато жена није могла да буде наследник непокретности – кућног огњишта, које је имало не само имовинско већ и сакрално својство. Не заборавимо да су хришћани у Римској Империји били прогањани не због садржине свог учења, већ због тога што се нису поклањали обоженом императору. Римски религиозни синкретизам суштински је извирао из обавезе свих култова да се поклоне императору, што је био чин признања свемоћи imperium-a над sacerdotium-ом. Чин признања императорове свемоћи сам по себи стварао је како религиозни, тако и морални индиферентизам. Не само религиозни већ и све друге стране приватног живота, како их разуме човек хришћанске епохе, налазиле су се у старом веку под надзором државе: морал, васпитање и подизање деце, живот и понашање жена. У Атини и Спарти су постојали посебни органи који су вршили надзор над владањем деце и жена. На породицу се у страовековним државама гледало као на најнижу јединицу локалне власти на коју држава, у техничкој, материјалној и кадровској оскудици, преноси овлашћења вршења власти.    У таквом схватању треба тражити корен античкој установи апсолутне очинске власти (patria potestas), која је оцу давала право да прода и убије своју децу. Јер, кажњавајући децу, отац то не чини као родитељ, већ као локални орган власти. Како је морал у античким државама био јавна кодификована ствар, то је неморално понашање повлачило казну губитка грађанских права. Свакако није случајно што су сви револуционарни режими, од либерално-грађанских до комунистичких, који су прописивали правила револуционарног морала, уводили револуционарне реплике атинске атимије (казна лишења грађанских права), као ефикасног средства за екскомуникацију појединца. У условима свемоћи колектива над појединцем, лишење грађанских права скоро да је било једнако смрти, о чему сведоче судбине жртава свих револуционарних режима.           

Са хришћанством се Божија сфера, оно што је приватно у човековом животу, сви феномени у којима се испољава унтрашњи човеков живот, којима се потврђује његова боголикост – вера, морал, породични живот, одваја и еманципује од власти Царства. У Цркви, која је Царство слободе, формира се човеков унутрашњи живот, док његов спољашњи живот наставља да уређује држава хришћанске епохе, као царство нужности. Стога, византијска Еклога, за разлику од законодавстава паганских држава старог века, васпитање деце дефинише као породичну функцију, за чије ваљано вршење су подједнако одговорни како отац, тако и мајка.                       

 Друга јеванђељска истина која исцртава разлику између хришћанског и паганског схватања улоге државе и права садржана је у апостоловим речима да се Богу треба већма покоравати него људима. Тиме су у поретку хришћанске деонтологије обавезе према Богу издигнуте изнад обавеза према људима, или, правнички речено, у случају спора између вредности Царства слободе и царства нужности, Цркве и државе, хришћанин треба да слободом свог унутрашњег избора одлучно стане уз прве.                               

Док су Византија и државе наследнице њене цивилизацијске мисије чувале поредак (taksis), у чијем су темељу биле положене Христове речи да цару треба дати царево а Богу Божије, православни Исток је био отаџбина права и људске слободе; у мери у којој је то могуће „у овој долини плача“, сагласно конзервативно-православној мери унутрашњег људског покајања и преумљења, а не по револуционарној мери европских крвавих тековина, од тридестогодишњег рата до Француске, Октобарске и других револуција. У поретку држава византијског комонвелта Црква је кроз општење са државом, на дугој животној амплитуди од моћи до немоћи, била одлучни, природни бранич и заступник друштва, стечених права и слобода сваког хришћанина од узурпација царске власти. Ту и треба тражити порекло древне установе црквеног азила. Осим тога, патријарх је у тренутку крунисања цара представљао јединог законитог носиоца и заштитника правног поретка Царства, који је од кандидата за царски престо може да захтева да се приведе поштовању права, како су то и чинили поједини патријарси. Тако је Јован I Цимискија пре ступања на престо морао да испуни захтеве патријарха Полиеукта да осуди заверенике и удаљи са двора царицу Теофану. Симфонични однос између Цркве и државе, царства слободе и царства нужности огледао се у томе што је владар актима власти могао да приведе „к познанију права“ осилиле јерархе или монахе, како је то чинио цар Нићифор Фока према монасима који су манастирски живот били претворили „у празну комедију која вређа име Христово“. Услед оваквог односа Цркве и царства, на православном Истоку, посебно у средњовековној Србији и Московском царству, инквизиторске сцене представљају реткост. Тековине које сматрамо либералним, као што су начела законитости и судске независности, важила су у Византији и пре енглеских аката Велике повеље слободе од 1215. и Закона о престолонаслеђу од 1701. Из Византије су ова начела пренета у Душанов законик и руско Саборно Уложеније од 1649. Руска кодификација садржи читав низ мера којима се обезбеђује стандард брзог суђења, за који се мисли да је творевина англосаксонског права, као и одредбе којима се инкриминишу различити облици корупције у правосуђу, од којих су неки и данас примењиви – као што је кривично дело намерног одуговлачења судског поступка од стране судије.        

У исто време, Запад је изгубио Цркву као природног бранича човекове слободе, права и приватности, јер су западни јерарси саблажњени феноменом моћи и власти од Цркве направили државу Ватикан. Од тог тренутка борба за слободу се на Западу не води више еволутивним, преображавајућим путем, већ насиљем кроз читав низ ратова и сукоба, почев од оних између царства и папства, преко сукоба између сталежа и монарха и најзад до тридестогодишњег рата, чији су резултати положени у здање модерне европске цивилизације. Низоземска и Француска револуција су наставци спољног насилног освајања слободе на Западу, које је сходно мотивима и употребљеним средствима морало да створи још веће царство неслободе. Поробљеним људима данашњег постхришћанског Запада није потребан сукоб цивилизација као творевина дискурса моћи западних елита, већ нелицемерно самопреиспитивање и сусрет са слободом очуваном у православном моделу цивилизације. С тога, православни морају да сачувају неокрњеном и необљутавелом Веру предату од Отаца, за којом чезну сви истински гладни Слободе.    

 После пада Византије, православни Исток се суочио са иноверним освајањима, духовном кризом и материјално-техничким заостајањем у односу на Запад. Исток је саблажњено био загледан у Запад, који је убрзано стварао ефикасну државу и моћну економију, али му је из провинцијалног видокруга изостајао увид у моралну страну извора западне моћи, ефикасности, права и слободе. Без знања о генези западног модела државе и права, у чијем темељу лежи сукоб између ватиканског псеудосвештенства и западног псеудоцарства око наслеђивања моћи римско-паганског imperium-a, народима православног Истока остали су недокучиви узроци великих ратова 20. века чије су највеће жртве управо били они. Осећајући се културно инфериорним, православни народи су током 19. века у форми потпуне рецепције пресађивали западне правне установе, не узимајући при том менталитетске, културолошке и историјске одлике сопствених друштава. Тиме се стварао дисконтинуитет у сопственом правном предању а, што је још значајније, расцеп у правној свести народа. Уместо да помогне у стварању ефикасне државе, некритичка рецепција је погодовала менталитетском кварењу народа, бујању таквих феномена какви су корупција, непотизам, близикаштво, партијаштво, који су убице пре свега начела законитости и правне сигурности, а преко њих слободе појединца и државе.

Бити хришћанин значи бранити ту слободу, као што је и Његош рекао: сви ми смо се у Светосавску Цркву збежали да бранимо „дивно име и свету свободу“, што је и основа нашег људског и народног идентитета.                                         

Без тога можемо потонути у нови нацизам, који ће, како је сведочио Игњацио Силоне, доћи маскиран у „антифашизам“ и „демократију“.                                                    

НОВИ ПАГАНИЗАМ – НОВИ НАЦИЗАМ                            

Два обележја нацистичке државе су кључна за њено правилно правно-философско одређење. Нацизам, с једне стране, апсолутизује државу тако што је оставља без моралног оправдања, редукујући њен појам на монопол физичке принуде. С друге стране, imperium нацистичкe државe се не зауставља на граници која дели јавну од приватне сфере, већ дубоко задире у ову другу.                       

Наведена обележја нацистичке државе срећу се и код других типова западне, постхришћанске државе, каква је и либерална држава. Наиме, западноевропске државе током нововековних грађанских револуција, почев од Холандске револуције, кроз процес секуларизације остају без моралног оправдања, које је истовремено имало карактер санкције вишег реда. То је било сасвим логично довођење до краја оног процеса који је био започет у средњем веку на европском Западу, у коме је услед световних претензија римиских епископа морално ограничење државе остало без свог природног носиоца и заступника. Наиме, папоцезаризам Ватикана учинио је да Западу остане непозната морална снага симфоничног ограничења државне власти коју је у Византији у току обреда крунисања и миропомазања символички испољавао патријарх у односу на цара. С тим у вези, доцније нововековно револуционарно, протестантско свођење цркве на обичну колегију, по правном положају једнаку било ком удружењу грађана, са монархом на њеном челу, само је друга страна процеса који је започео претходном ватиканском узурпацијом „ћесареве” власти. Модерна западна држава рођена је у време реформације из учења о суверености, као атрибуту који суштински негира феудалну мозаик-државу. Насупрот томе, средњовековним државама византијског цивилизацијског круга итекако је био је познат појам суверене власти. Црква од Истока је истовремено, морално ограничавала суверену власт и здушно радила на сузбијању феудалних тенденција, наслоњених на наслеђену преддржавну, племенско-родовску крвносродничку организацију друштва. У епохи када се на Западу рађао тип државе коју одликује суверена власт, тамо више није било снаге која би својим ауторитетом обуздала неограничени imperium Хобсовог Левијатана. Сталеж и еснаф су пред њим организационо-технички капитулирали, док је црква на Западу већ одавно навукла државолику образину и остајући без идентитета остала је без слободе деловања. Модерна западна држава, сведена на организацију са монополом физичке принуде, добила је у Француској 1789. године, захваљујући револуционарним околностма – свој коначни лик. Банкарско-трговачка олигархија прогласила је смрт Бога и следствену свемоћ Државе.                      

Није се само власт нацистичке државе протезала с оне стране приватне сфере човека, већ и власт свих претхришћанских држава. Старогрчки полис, од кога су полазили идеолози грађанских револуција, стварајући нови тип државе,  обухватао је све сфере духовног људског живота и одлучујуће је одређивао облик њиховог изграђивања. Ондашња држава је, речју Ф. Де Куланжа,  „сматрала да њој припада сваки грађанин и душом и телом, па томе доследно хтела је да и тело и душу деце образује тако како би отуда имала што веће користи”. Државни надзор над моралом и васпитањем грађана у античким државама изражавао се и кроз постојање посебних органа надлежних за ову област друштвеног живота.У старом Риму то су били цензори, у Спарти педоними и ефори, а у Атини педагози, педотриби и гинекономи. И религија је у старом веку била у служби државе. С тога је немарно вршење породичног култа у Атини повлачило атимију – јавноправну казну губитка грађанских права. Христове речи „подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу” (Лк. 20, 19-26), послале су свету до тада непознату поруку о деоби унутрашњег и спољног света човека на приватну и јавну сферу, од којих прва остаје ван круга деловања државне власти. Средњовековни терор римокатоличке инквизиције над савешћу људи био је само нужна последица новог сједињења јавног и приватног под влашћу римског првосвештеника, што је била само инверзна слика античког првосвештенства првог римског магистрата. Под паролом ослобођења приватног живота човека од монопола римокатоличке цркве, грађанске револуције су створиле тип државе која је током 19. и 20. века, преми мери своје техничке снаге, неумољиво ширила власт и на приватну сферу појединца. Своју тоталитарну природу и сличност са античким државама модерна западна држава показује данас када силом свог imperiumaинтервенише у сфери религиозних убеђења, подстичући стварање глобалног псеудорелигиозног еклектичког покрета, тзв. екуменизма.

Да закључимо, нацистичка држава је по томе што се њен смисао и оправдање исцрпљивало у монополу физичке принуде, као и по томе што је суверено господарила и над јавном и над приватном сфером човековог живота, само један од развојних облика модерне постхришћанске западне државе. Због ове суштинске сличности либерална држава вајмарског уставотворца из 1919. године лако је 1933. потонула у нацистичку тоталитарну државу. Ни данас форма парламентарне демократије није никаква гарантија да држава која по наведеним обележјима припада типу западне постхришћанске државе неће склизнути у нацизам. Прецизније, наведена уставна форма само ће успешно помоћи у сакривању овакве трансформације.     Насупрот овом облику државе, стоји тип државе византијског цивилизацијског круга, која ни у историјски најдрастичнијим видовима одступања од идеалтипског образца, под утицајем рецепције са Запада, није остајала без икаквог моралног оправдања, како би као Левијатан господарила над целином човековог живота.                       Моћни корисници пандемије новог грипа, који је, и то се већ показује, глобалистичка свињарија штетнија него својевремено проглашен „новом кугом“ тзв. свињски грип, они који желе да је искористе за своје глобалистичке циљеве, воде човечанство ка новом нацизму. На то не смемо пристати.    

ШТА ЈЕ У ПИТАЊУ ДАНАС?                        

Слободан Антонић, мислилац познат по трезвеноумности и одмерености, искрен борац против квази - космополитизма и глобализације беде, одавно је осетио потенцијале хришћанског антиглобализма. У тексту „Хришћански антиглобализам” („Културни рат у Србији”, Бероград 2008, стр. 202 - 208), он приказује књигу „Чувајте се да вас ко не превари: православље на међи векова”, (Београд, 2007). У свом приказу, Антонић показује да, веома добро разуме учење Цркве о „последњим временима”, као и његово значење у савремености (бројеви у Антонићевом тексту односе се на стране зборника  „Чувајте се да вас ко не превари”). Да чујемо Антонића:“Хришћани верују да ће стварни крај историје започети стварањем светскога царства, светске тоталитарне државе. Други талас глобализације, након 1989, као да је најавио почетак тог процеса. Хришћани се различито односе према глобализацији. Неки хришћани, нарочито они који се налазе у средишту глобалног система - попут председника Буша и других „поновно рођених" - томе се радују. Тиме се, наводно, испуњава свето Откровење и убрзава други Христов долазак. Штавише, ти хришћани себе виде као активно оруђе светско-историјске Промисли, пошто обезбеђују да се догоди оно што мора да буде.                      

Други хришћани, поготово они који уживају извесне користи од светског система (попут обичног становника ЕУ), најчешће сматрају да тај процес има и добре и лоше стране. Како је читав процес глобализације амбивалентан, а пошто је за ове хришћане ипак најважније лично спасење, они сматрају да се не треба посебно уплитати у историју. Довољно је живети исправно и повремено помагати оне најпотребитије личним прилозима.                                        

И коначно, трећи хришћани, нарочито они са периферије система (а тих је некако и међу хришћанима највише), верују да Господ жели да се што више људи спасе. Да би то могло бити, што више људи мора најпре добити прилику да уопште живи. Зато је долазак Антихриста неопходно одложити за што каснија времена, како би се историја продужила. То се најбоље може постићи активним „задржавањем зла". На једној страни, мора се лично одбити учешће у неком конкретном злу (тј. у греху) и лично сведочити о исправности хришћанске вере. Што више искрених хришћана, то ће и време Апокалипсе наступити доцније. На другој страни, потребно је супротставити се светско-историјским процесима који увећавају систем зла и припремају позорницу за наступ највећег глобалног злочинца - Антихриста. Стварање тоталитарне светске државе, за традиционалистичке хришћане, јесте управо припрема позорнице за тај највећи и последњи глобални злочин. Постоје јасни знаци опасности од настанка тоталитарног злочиначког царства. Зато хришћани те знаке треба да препознају, како би могли да пруже одговарајући отпор.                                                  

Ова књига непосредно говори о тим знацима. Под изговором борбе против „глобалног тероризма", ствара се глобална тоталитарна власт. Влада САД дала је себи за право да може да отме и заточи било ког човека на свету, држављана било које земље, само ако је осумњичен да је на неки начин повезан са тероризмом. Приликом испитивања, као што је то јавност већ сазнала, заробљеници се подвргавају мучењу, злостављању или понижавању. Испитивања се врше у Гвантанаму, екстериторијалној војној бази САД на Куби, или на америчким војним бродовима у екстериторијалним водама, или у америчким логорима у Ираку и Авганистану. Или, заробљеници се просто предају у руке иследницима у Мароку, Египту или Јордану који немају никаква ограничења у кори-шћењу тортуре. „Ми их не пребијамо на мртво. Ми их само шаљемо у друге земље где ће их испребијати на мртво", цинично је прокоментарисао ту политику један амерички званичник (337).        

 Киднаповани људи налазе се у правној и информатиној „црној рупи" (335). Њихова околина не зна где се налазе, а они сами немају коме да се обрате за помоћ и правну заштиту. Тако се ствара читав систем логора за мучење и заточење, истински „глобални гулаг" (302). У те логоре шаљу се не само странци, већ и амерички држављани за које се сумња да су тзв. непријатељски борци. За једног од њих, Хосе Падиљу, вицеадмирал Џејкоби је изјавио да му се не може омогућити јавно суђење само зато што би могао да открије „методе" којима је био подвргнут приликом испитивања (335).                                                                                        

У плану је чак и доношење закона по којем би сваки Американац, за којег се посумња да „подржава" тероризам, могао изгубити држављанство, након чега би се одмах могао тајно ухапсити и пребацити на глобални „Архипелаг гулаг" (336).                                                                              

   Застрашивање људи могућношћу да једног дана једноставно нестану, само уколико неки амерички службеник на њих посумња, није једини извор глобалног терора. Човечанство је на прагу „хај-тек тоталитаризма" (324), технолошке револуције у праћењу и прислушкивању људи широм планете. Реч је, најпре, о прављењу опсежних база података о свакодневном понашању људи - њиховом кретању, куповини, здрављу, читању, религији... Чиповање личних докумената омогућиће обједињавање и проширење тих база података, што је само увод у чиповање људи. Тренутно се промовишу уградни чипови величине зрна пиринча, који омогућавају лакше новчане трансакције (рецимо, у ексклузивним клубовима), лакше праћење здравственог стања срчаних болесника, лакши надзор над непослушном децом, или лакше обезбеђење богатих људи које би неко могао да отме (346-7). У следећем кораку, сви запослени у некој фирми могли би бити обавезани да уз себе, из разлога безбедности или ко-муникације, морају имају неки активни чип. Ако би се ова пракса довољно раширила, после извесног времена, све категорије становништва практично би биле електронски „покривене". Тиме би надзор над понашањем и кретањем људи постао тоталан. Тоталитарни потенцијали оваквог система практично би били неограничени.

Још један знак опасности за традиционалне хришћане јесте ширење идеологије антихуманистичког псеудо-екологизма. Реч је о осећају моралне супериорности оних најбогатијих и најмоћнијих на Западу над прикраћеним деловима човечанства на Истоку и на Југу. Та идеологија је усредсређена у духовном покрету у којем су свесно или несвесно, многи интелектуалци и припадници средње класе у САД и у ЕУ. Покрет се зове Ново доба (New Age) и својеврсна је мешавина источњачког мистицизма и екологије (172-249; 257-300).                     

Еколошка компонента ове идеологије састоји се у уверењу да је планета Земља (Геја) не само својеврсно живо биће, већ и највиша вредност. Ту вредност сада угрожавају људи својом бројношћу. Број људи се мора смањити на једну, до највише две милијарде. Тиме ће се уједно сачувати природа, а преостали људи моћи ће уживати високи стандард. Смањење становништва мора се обавити пре свега у најсиромашнијим земљама. То ће се моћи извести, тим лакше што су најсиромашнији људи на неки начин сами криви за своју судбину.                                                      

Морална кривица сиромашних је друга, псеудо-духовна компонента Њу ејџа. Јер, новодобци верују у дарму и карму - еволутивно уздизање душе кроз више живота, у складу са моралним понашањем у претходном животу. Наиме, припадницима више и средње класе из САД и ЕУ веома је пријатно да чују да је њихов садашњи добар живот заправо награда за исправан живот у претходној егзистенцији. Зато је схватање о дарми и карми постало толико популарно на Западу. Такође је за припаднике виших класа пријатно чути и да су сиромашни и убоги својим ранијим животом заправо сами скривили своју злехуду судбину, а да они сами са тим патњама немају ама баш никакве везе.                                

Спој псеудо-екологизма са оваквим псеудо-хиндуизмом даје застрашујући закључак: да би се сачувала Земља (природа, Геја), можда ће бити потребно чак и уклонити људе „нижег нивоа моралне еволуције". То неће бити злочин. Тиме ће се само људима, како живим тако и мртвим, пружити прилика за даљу „еволуцију". Сви ће моћи да се роде у „златној милијарди" и сви ће моћи да даље духовно напредују у хиљадугодишњем царству мира, прогреса и еколошке равнотеже човека и мајке Земље.                

Тиме се, по традиционалним хришћанима, заправо припрема идеолошка основа за геноцид планетарних размера. Не само Индуси и Кинези, већ и Руси, за које новодобски идеолози кажу да контролишу „несразмерно велике природне ресурсе", лако могу постати жртва неке будуће глобалицистичке „еко-акције". У условима светске доминације једне тоталитарне државе и неодговорне елите која за себе верује да је супериорна у морално-еволутивном смислу, таква акција може имати све технолошке могућности да буде изведена. Апокалипса, која ће тиме започети, неће више бити само религијска визија узнемирених пророка. Апокалипса ће, постати реалност за највећи део човечанства. За те милионе несрећника „пребачених на други вибрациони ниво" (како је њихову физичку елиминацију еуфемистички назвао један од идеолога Њу ејџа; 275) долазак Антихриста више неће бити нужан да би се сусрели са апослутним злом. Њих ће Зло већ довољно пута опљачкати, силовати и убити да би га сасвим солидно спознали (172-249; 257-300).               

Тако је хришћански антиглоблизам, као што показује и ова књига, врло важан део глобалног отпора новом тоталитаризму. У том отпору православни хришћани са периферије система стоје упоредо са преосталим искреним католичким и протестантским хришћанима из његовог средишта. Као што вели Татјана Горичева, православна теоретичарка, „ми смо њима потребни и они су потребни нама, праволавнима, ти последњи римокатолици, последњи протестанти. Ако они нестану и ми ћемо остати насамо са непријатељским светом" (484).                                                       

Исто тако, антиглобалистичка левица и антиглобалистичка десница - чији су саставни део хришћански антиглобалисти - потребни су једни другима. Ако било ко нестане, ако било ко посустане у отпору најновијем тоталитаризму, у отпору сатанском идолопоклонству Мамону, том демону новца и похлепе, свако ће изгубити. Изгубиће левица. Изгубиће десница. Изгубиће човечанство. Јер, под влашћу новодобских егоманијака, тоталитарних вођа и неолибералних усрећитеља, тешко да ће више било ко нормалан и моралан уопште моћи да преживи.“   

 Зато се сада боримо за Свету Литургију и Свето Причешће. Да би нормални и морални преживели. Да би Божји поредак и даље постојао у овом свету, гурнутом у караказан антихристовског глобализма.                                

  Али, за све то нам је потребна вера.        

ГОСПОДЕ, ДОМЕТНИ НАМ ВЕРЕ!                                      

Ових дана, на Интернету кружи текст потписан именом свештеника Радмила Радовића, под насловом „Испит вјере међу вјерујућима“. Он јесте и треба да буде закључак ове скромне апологије, позив да се упитамо не шта свет чини ( јер он увек, отворено или прикривено, ратује против Христа), него шта ми, као Црква Господња, чинимо, и којим путевима идемо:                   

Проповиједамо да је храм дом Божији, а бојимо се ући у њега, јер ћемо се заразити вирусом.                                 

Проповиједамо како су нам бранили да одлазимо у свете храмове на службу Божију, а позивамо да се ограничи број присутних, јер ћемо се заразити вирусом.        Проповиједамо да се Литургија не може служити без учешћа народа Божијег, а позивамо да се она служи само са појцем, јер ћемо се заразити вирусом.      

Проповиједамо да је света Литургија икона Царства небеског, а позивамо да се остане у својим домовима и да се не учествује у литургијској заједници Бога и човјека, јер ћемо се заразити вирусом.                                              

Проповиједамо да је Свето Причешће Пречасно Тијело Христово и Сама Часна Крв Његова, које као огањ сажиже сваку нечистоту и сваки гријех у нама, а позивамо на уздржавање од ове најузвишеније и најсветије Тајне, и то у дане Великог поста, јер ћемо се заразити вирусом.
Проповиједамо да је Причешће најважнија Света тајна у животу сваког православног хришћанина, и молимо се да нам оно буде на исцјељење душе и тијела, а бојимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                       

Проповиједамо да су пост и молитва најмоћније средство у нашој духовној борби, а повлачимо се усред Великог поста из светих храмова у самоизолацију, гдје су нам припремљени пуни фрижидери и замрзивачи, јер ћемо се заразити вирусом.              

Проповиједамо да нам је преко Часног и Животворног Крста Господ даровао спасење и искупљење - и од гријеха, и од смрти, и од ђавола, а позивамо да се тај исти Часни и Животворни Крст, који је обливен Христовом Пречистом и Божанском Крвљу, не цјелива у недјељу Крстопоклону, јер ћемо се заразити вирусом.                                         

Проповиједамо да, поштујући свете иконе, поштовање одајемо Самоме Прволику, Господу Христу, а позивамо да се оне не цјеливају, као у доба богомрског иконоборства, јер ћемо се заразити вирусом.                                           

Проповиједамо о чудотворним иконама Мајке Божије и светих, о пројављеним исцјељењима пред њима и мироточењу истих, а позивамо да се уснама не дотичемо тих светиња, јер ћемо се заразити вирусом.

Проповиједамо о важности Свете тајне покајања и исповијести, кроз коју се чистимо од гријехове нечистоте и миримо с Богом, а позивамо да се не приступа истој, јер ћемо се заразити вирусом.                           

  Проповиједамо о исцјелитељском својству освећене воде и молимо се да она буде на исцјељење душа и тијела и на прогнање сваке противничке и демонске силе, а позивамо да се одложи освећење воде, кроз коју се сва твар освећује, јер ћемо се заразити вирусом.  

Проповиједамо колико је значајан свештенички благослов, а позивамо да се епископу и свештенику и не цјелива рука - рука која савршава Божанску Евхаристију и благосиља примењене дарове, јер ћемо се заразити вирусом.    

Проповиједамо да као хришћани треба да страдамо, ако је то потребно, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                               

Проповиједамо да је Христос наша Нада, наша Утеха, наш Искупитељ и Избавитељ, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                                     

Проповиједамо да је Христос чинио чуда, болесне исцјељивао и мртве васкрсавао, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                     

Проповиједамо да је Христос побиједио смрт, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.
Проповиједамо да нам је Христос даровао живот вјечни и Царство небеско, а плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                                                                          

Проповиједамо ... и плашимо се да ћемо се заразити вирусом.                                       

Ко зна? Можда и хоћемо! Свакоме по вјери бива.

"Велики Бог ће ти помоћи. За Њега не постоје излечиве и неизлечиве болести. Постоје само они који вјерују и они који не вјерују" (Свети Старац Порфирије Кавсокаливит).        

"Ја Сам Васкрсење и Живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће" (Јн. 12, 25).                                                          

ДА ЛИ МИ ЗАИСТА ВЈЕРУЈЕМО???(19)                                      

Од одговора на ово питање зависи будућност појединца, народа и човечанства. Нека нам Бог помогне да одговоримо недвосмислено, свепобедном песмом:“Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима у гробовима живот дарова!“

КОНАЦ АПОЛОГИЈЕ И БОГУ СЛАВА!

УПУТНИЦЕ
(Интернету приступљено 29. марта 2020. године):

1.                https://www.slobodnaevropa.org/a/briselski-blog-svedska-korona/30513394.html

2.                http://sveosrpskoj.com/glavno/tramp-zasad-nece-biti-zbog-epidemije-policijskog-casa-na-nacionalnom-nivou/

3.                https://rs.sputniknews.com/rusija/202003271122185460-prognoza-rusije-pandemija-se-zavrsava-krajem-aprila-pocetkom-maja/

4.                https://www.blic.rs/vesti/beograd/crni-januar-2017-u-beogradu-nikad-vise-sahrana-nije-obavljeno-nego-u-prvom-mesecu-ove/5bn3hvg

5.                http://www.iskra.org.rs/biblioteka_files/HIV-AIDS_u_zakonodavstvu_Republike_Srbije.pdf

6.                https://www.blic.rs/vesti/drustvo/labris-ministarstvo-prosvete-povuklo-sest-udzbenika-jer-diskriminisu-lgbt-osobe/50tmjdp

7.                Немања Зарић, Анализа уџбеника о сексуалном и репродуктивном здрављу, Центар за заштиту породице, Београд, 2015.

8.                Протојереј – ставрофор Душан Н. Петровић: Штампа и Црква 1960-1990/ У новинама се овако писало о Српској православној цркви,Србска православна Епархија сремска, без године издања

9.                https://stanjestvari.com/2020/03/19/patrijarh-pavle-da-li-treba-brisati-kasicicu-posle-pricesca-svakog-vernika/

10.             http://www.nspm.rs/politicki-zivot/patrijarh-i-drugosrbijanske-strasti.html

11.             https://www.helsinki.org.rs/serbian/doc/HB-Br47.pdf

12.             https://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/rec-na-rec-odgovor-ep-atanasiju-vladimirdimitrijevic.pdf

13.             Сергеј Расказовскиј, Евхаристијски вид природе Цркве, Вечно подне, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2007, стр. 587-596

14.             Сви цитати према: В. Саричев, Претварање и пресуштаствљење, Вечно подне, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2007, 587-596,422-446

15.             http://www.pravoslavie.ru/srpska/print129760.htm

16.             Епископ Данило Крстић: Свети Николај Кавасила: Тумачење Божанствене Литургије, Вечно подне, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2007, 43-46

17.             Цит. према: https://www.scribd.com/doc/140247236/Dimitrijevic-Vladimir-Carsko-Svestenstvo

18.             https://svetosavlje.org/odgovor-na-anonimnu-dopisnicu-o-clanstvu-u-ekumenskom-savetu-crkava/

19.             https://zh-cn.facebook.com/pg/K

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 03 април 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 30 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.