header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ИНТЕРВЈУ arrow Православље и сујеверје – разговор са Владимиром Димитријевићем (1)
Православље и сујеверје – разговор са Владимиром Димитријевићем (1) Штампај Е-пошта
субота, 31 октобар 2020
            Узимајући у озбир свагдашњу актуленост ове теме, а нарочито у ове дане кад славимо Светог Луку и Светог Петра Цетињског, а незнабошци обележавају „Ноћ вештица“, урадили смо интервју са нашим уваженим сарадником др Владимиром Димитријевићем о Православљу и сујеверју. Надамо се да ће читаоци имати користи од овог разговора, који ће, ако Бог да, имати више наставака.   
        О СНАЗИ СУЈЕВЕРЈА   

Зашто су сујеверја тако јака у нашем народу, и зашто само црквени православни хришћанин може да их надиђе?                                    

Разлог је у томе што сујеверја налазе основу у паганском, многобожачком схватању света. А човек, макар формално православан, ако не живи по вери хришћанској, често пада у искушење да се руководи паганским схватањем света.       

Каквих је сујеверја највише?

Скоро највише сујеверја има у вези са смрћу. Преврћу се клупе кад се износи покојник, ломе чаше, бацају се у гроб цветови са реченицом: “Ја теби бели цвет, ти  мени бели свет“. Ко је кувао панаију за опело, мора да кува и за четрдесетницу. Обавезно је ритуално прање руку после посете гробу, чак и ако се на њему није садило цвеће и ако се није чистило. Хришћанско схватање смрти од човека тражи само чисту веру у Васкрсење, у победу Живота над смрћу, и настојање да човек исправи живот да би Господу достојно одговорио на Страшном суду.

СУЈЕВЕРЈА ВЕЗАНА ЗА СМРТ

Због чега је тако много сујеверја везаних са смрћу?

Руски фолклориста Владимир Проп, у студији о чаробној бајци, вели да се у најранијим митским слојевима разних народа налази представа о томе како мртви осећају телесну и полну глад, и како живи морају да je задовоље:„Умрлима, који су постојали због објективизације душе као самостална бићa, приписивана су два најснажнија инстикта: глад и полна глад. У прво доба на првом je месту глад. Смрт ждерачица je старија од других облика смрти. С тог гледишта су ждерачи умрли потпуно архаични. Ту, као и у Вавилону, још je потпуно одсутан еротски моменат који бујно расте, на пример, у Грчкој. Зависно о мери у којој напредује друштвени развитак, у први план долази задовољавање полног осећаја. /…/ Божанство бира себи драгу или драгана међу смртницима. Смрт наступа зато што се дух-отмичар заљубио у живог човека и однио га у царство мртвих ради брака. Штернберг пише: „Ta се идеја толико учврстила у уму првобитног човјека да се чак цели низ трагичних чињеница у животу приписује бирању. Тако се смрт од муње, случајна смрт у ватри, на води, смрт коју je изазвала грабежљива звијер - тигар, медвед, крокодил, итд. приписује томе што тај или онај дух заљубивши се у тог или другог човека, убија га да би њиме загосподарио у свету духова”./.../ „Смрт се у древној вјери сматрала као брак с божанством смрти, умрли je с њом прослављао свадбу”/…/. To се очитује у свадбеној обредности. „Свадба je типичан призор на саркофазима; брачни богови су богови смрти; погребна и сватовска поворка су једнаке; млада се, уз бакље, доводи ноћу, брачна je постеља слична мртвачком логу, a обилажење олтара слично je погребним обредима”.

Ласта Ђаповић, пишући о схватању земље у нашем фолклорном наслеђу, истиче: „Она (земља, нап. аут.) je понекад схватана као нежива, али много чешће као жива. Она je одуховљена, анимизована материја, али je истовремено материјално и апстрактно антропоморфизовано женско божанство, односно натприродно биће. Земља није богиња са именом и ликом, али je присутна као женско божанство звано Мајка Земља; каменови су њене кости, a трава je њена коса. Она у нас нема временски или просторно прецизирани култ, али ce штује, приносе joj ce жртве и посвећују ритуали”...

ОПАСНОСТИ ПАГАНИЗМА

Колико је паганизам опасан кад управља људским поступцима?

Пагански свет има своју лепоту (стопљеност са космосом и природом уме да буде љупка; снажно осећање свејединства и поштовање свега живог такође). Али, паганизам je пре свега коб подређености нечему што je изнад човека, a сурово je и страшно. За паганизам je, како вели десетерачка песма о смрти Марка Краљевића, „Бог - стари крвник”. Уместо јасног Њега, Творца неба и земље, паганин види и прибојава се на стотине и хиљаде бића која траже некакве обреде, жртве, патњу која се не може поднети. Све je табуисано и забрањено, и у исти мах - све може бити дозвољено. Паганизам je и аскеза до самоубиства и оргијање до самоизмождења. A изнад свега, као у грчком миту, стоји Нужност (Ананке), која господари и боговима и људима и којој се умаћи не може. Шта год бива, мора да буде. Космос je леп, али пун сила зла; земља рађа, али и прождире мртве. Све je амбивалентно, двојствено, мутно...

Има ли бекства из света - тамнице?

Бекства нема: постоји смрт која се крије на дну свих људских подухвата.

КАКО НАДИЋИ ПАГАНИЗАМ?  

Ko може да победи смрт? To јест, како надићи паганизам? 

Зате, вера у смрт рађа све друге, ситније, паганске вере и ритуале: од епикурејства и „Carpe diem”, преко далекоисточне резигнације и фатализма, до приношења људских жртава да би се умилостивили богови зла.

Одатле и многобројна сујеверја у свакодневном животу људи који нису учвршћени у хришћанској вери. Зато кад неког питају зашто чини то што чини ( држи се за дугме кад види свештеника, плаши се црне мачке, куца у дрво и виче:“Да зло не чује!“), он каже:“Ваља се!“ Не зна да објасни, јер је то подсвесно или предсвесно. Празноверица, али јака.

Уместо космичких стихија, којима се пагани клањају и којих се боје, хришћанска вера човеку нуди да пази на Бога и душу. Паганство je, по апостолу, робовање „празним и безвредним стихијама овог света”. Треба се клонити општења с космичким стихијама, пошто „умријесте са Христом стихијама света” (Кол. 2,20).

Јер, космос ће, са својим стихијама, једног дана нестати у огњу: „Стихије од ватре ће се растопити” (II Пет. 3,12). Душа која је потонула у стихије пропашће с њима у огњу вечност, па је неопходно да се она причести Богом „Који сам има бесмртност” (I Тим. 6,16). С друге стране, у свету постоји радијација смрти. Свет нам не може дати спасење. Спасава само Спаситељ, Господ наш Исус Христос, Својим Телом и Крвљу.

ПАГАНСКО СХВАТАЊЕ БОГА  

А како паганизам доживљава Бога?

Смрт je неумољива, и зато je врховни бог сваког паганизма, у ствари, сам сатана, „бог подземног света”. Пред смрћу се могу изводити свакојаки ритуали, њој се могу приносити све могуће жртве - али милости нема. Због тога, поробљени смрћу и клањајући се њеном тамном господару, људи истинског Бога покушавају да саобразе свом искуству немогућности умилостивења смрти. Рађа се представа о Богу суровом судији, у Кога човек може веровати, дрхтећи пред Њим, али Кога не може волети. Православно поимање Бога није такво. У свом огледу о православном схватању вечних мука и пакла, „Огњена река”, Александар Каломирос истиче да je „Бог праведан, али није правичан”. To јест: „Бог није правичан у уско човечијем значењу ове речи, али јасно увиђамо да његова Праведност значи исто што и његова Доброта и Љубав, коју он излива на неправичан, али праведан начин. Наиме, Бог увек даје, a ништа не узима заузврат. Он воли да дели дарове и личностима које нису достојне тога. Зато Свети Исак на крају самог тумачења каже: „Немој рећи да je Бог правичан, јер то не би било добро за тебе. И мада je Давид назвао Бога правичним и строгим, али Син Божји нам je открио да je Он добар и милосрдан. „Он je добар”, рече Христос, „и према злима и неблагодарнима”.“

СУЈЕВЕРЈЕ ОДВАЈА ОД БОГА

Дакле, сујеверје одваја од Бога.

До Бога се не  не долази паганским сујеверјем, него распећем у Распетом Христу које води васкрсењу у Васкрслом Христу. Жарко Видовић је у својој студији „Трагедија и Литургија” утврдио да je у античкој трагедији, као наслућивању хришћанства, реч о оди која се пева у славу жртве-утемељитеља заједнице. Испуњење античке трагедије je православна Литургија у којој Распети и Васкрсли Богочовек бива Свештеник и жртва, Онај Који прима и Онај Који Себе раздаје. Античка трагедија je то наговештавала, јер су њени ликови (Прометеј, Антигона, итд.) давали себе за заједницу, и зато их je Полис славио. Чак и Олимпијске игре нису биле никакав „спорт”, него својеврсно играње пред лицем богова који су се пројављивали и показивали кроз олимпијске победнике. Жарко Видовић каже: „Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. To je опет јединство: испаштање, жртва која представља народ и треће, самог народа са божанством. Трагедија je, дакле, општенародно славље или, што je исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док je трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те жртве!”

И још: „Трагедија je ода, теодикеја, одбрана Бога, слављење Бога упркос Злу/.../ Крајње очишћење човека je SOPHROSINE, чистота срца (безазленост, чедност, отрочество, девичанство), a то je сећање које се постиже на крају трагедије.” Дакле, понављамо: античка трагедија je празнични догађај заједнице, ода у славу утемељитеља те заједнице. Она се разликује од нововековне пo томе што у нововековној (Шекспировој, на пример) трагедији нема катарзиса, преображења страдања у славље, него се све завршава смрћу трагичних ликова... Има пасије, a нема васкрсења.

Паганизам престаје кад дође рођење Бога у људском телу, улазак Бога у историју. Престаје „вечито враћање истог” као „лоша бесконачност”; из времена je, од Христа наовамо, могуће ући у Вечност. Штавише, могуће je њоме се причестити, јер je Христос Сама Вечност.

ВЕРА У СУДБИНУ

А шта ћемо са вером у судбину, да је тако „писано“?

У нашем народу постоје и трагови паганске идеје судбине која поробљава човека и не да му да дише. Шта год уради, мора да се испуни његова судбина. Одатле и идеја судбине од које се не може побећи. Хатиџа Крњевић о идеји судбине вели: „У реконструкцији развитка идеје о судбини, какву je - након богатог лингвистичког материјала и етимолошких анализа Афанасјева и Потебње разрадио Веселовски стадијалним приступом (с намером да у разнообразну смесу сујеверја која изражавају судбину унесе идеја историјске генезе) - један од најстаријих слојева тога пресека почива на вери да je новорођенче, будући крвно срођено с породицом и племеном, повезано и са умрлим прецима до у далеку прошлост. Судбина je, према томе, предодређена, уписана с рођењем од суђаја, a оне су једна из циклуса инкарнација мртвих предака, што je основа на којој од искони опстојава веза рађања и култа мртвих”. Зато je особина сваког паганизма, од гностичарског до индуистичког, вера да je зло у самој човековој биолошкој природи или, шире говорећи, у природи уопште, то јест у материји као таквој. У трагедијском (чији je врхунац православно хришћанско) схватању света, појављивање зла се схвата другачије. Вели Видовић: „За настанак и појављивање Зла у свету крив je човек, и то као личност, a не као пуки „припадник рода” (јер у овом, родовном или биолошком смислу не би био крив човек лично, него би био крив само зато што je жив). Зло je човекова трагична кривица, a спасење je могуће само каоиспаштање трагичне кривице”. Трагична кривица (пад из Адамове чедности у Адамову огреховљену уроњеност у твар) надилази се Христом, који je, узевши на Себе грехе свих људи, победио и последицу греха - смрт, и оца греха - ђавола, и омогућио човеку да васкрсне кроз своја страдања и патње...

ПРЕДСТАВА ПАГАНСКОГ «БОГА»

Какав је пагански „бог“?         

Тај  je далек, недокучан, страшан у својој неприступности. Такав однос је однос према Богу као безличној Сили до које човек не може да допре, то јест према богу паганског усуда, a не Богу љубави каквим се открио у хришћанству. Сви многобошци су, у ствари, знали за Једнога Бога, Који je изнад свих њихових духова и предмета поклонства. Али, плашили су се да My се обраћају, осим у изузетним случајевима, када су My прилазили покајењем. Мирчеа Елијаде наводи случај афричког племена Семанга које, кад несреће снађу заједницу, прво одлази код сеоског врача или жреца, да учине магијска заклињања или принесу жртву боговима. Кад то не успе, они се обраћају Највишем Бићу, гребу ноге бамбусовим ножевима и исповедају пред „Ta Педијем” своје грехе, плаћајући крвљу и молећи помоћ.

Паганско прихвата свет онаквим какав он јесте, пева у име тог света, пева тај свет. Пој оног исконског у твари, оног питомог, пре пада Адама и Еве, меша се са сиренским замамним гласовима света после Пада, који себе нуди у замену за Бога. Веома je тешко одлучити једно од другог и ослободити се сопствене опијености тварју...

Уместо Бога, влада УСУД. Све што се збива, „морало се”, „мора”, тако je писано у неком „запису”.Судбина je страшна зато што се не може појмити, a противити се - не вреди.

Утроба je рођена сестра гроба. Земља рађа и сахрањује. Светом влада наслеђени грех, грех родитеља, нека њихова кривица која се преноси - са шкртице или тровачице на њихово, невино и чисто, потомство.   

Паганска заједница je са свих страна опкољења смрћу и стравом коју смрт изазива. Постојање отишавших се наставља, можда у неким другим облицима, али je ужасавајуће и веома се тиче света живих. Да би били мирни, мртви траже жртве. Жртве се приносе и њима и земљи, и то се мора чинити стално: и да би се плодност земље обновила, али и да би покојни остали онострани, да не би дошли овде... Јер, они у малени космос пагана могу унети хаос. A онда ће хаос надвладати и појединце.

НАСТАВИЋЕ СЕ

Последњи пут ажурирано ( недеља, 01 новембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 125 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.