header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Између светости и самообмане - из разговора са једним духовником (2)
Уредништво: Између светости и самообмане - из разговора са једним духовником (2) Штампај Е-пошта
четвртак, 05 новембар 2020

БОЖИЈИ УГОДНИК СВЕТИ САВА И ПРЕЛЕШЋЕНИК ФРАЊО АСИШКИ  - БОГОХУЛНО ПОРЕЂЕЊЕ ПОКОЈНОГ АМФИЛОХИЈА

Митрополит Амфилохије је био екумениста, а морамо знати да екуменизам није забрањен зато што неко „мрзи“ римокатолике и протестанте, него зато што су ти људи у духовној прелести – самообмани, и дуготрајно општење с њима такође води у прелест онога ко општи с јеретицима. Такав прима духа који руководи неком јересју.

То значи да узроци раскида молитвених и евхаристијских односа, до кога је дошло између Православне Цркве и паписта пре приближно десет векова, немају само догматску, канонску и обредну страну, већ и унутрашњу, духовну, која се назива аскетском и директно проистиче из догматског система ове или оне хришћанске конфесије. И чак ако ми, православни, успемо да усагласимо с римокатолицима сва различита или чак међусобно противречна одређења у области догматике, канонског и црквеног права (ако је и могуће овако нешто, могуће је само на речима, о чему сведочи све искуство црквене историје), онда је управо с унутрашњим, духовним животом све далеко сложеније.

Просудите сами: можемо ли се с лакоћом одрећи оне молитвене праксе, оних метода духовног живота и аскезе, накупљених током многих векова од стране неколико десетина покољења? То је унутрашње, или ако хоћете, нешто већ урођено, стога је потпуно незамисливо и немогуће оставити га, променити једном и заувек, изненада започети друкчији живот.

А разлике између православних и римокатолика су у овој области толико суштинске да падају у очи свакоме ко се иоле суочавао с оваквим питањима, ко је макар у најопштијим цртама упознат са светоотачким учењем о молитви и духовном делању.

И наравно, када се ради о унутрашњој, скривеној пракси духовног живота, потребно је истраживати на примерима житија светих, јер су управо свети потпуно изразили црквену истину живота, управо су свети проповедници учења Цркве и показатељи њених идеја, управо су они вођи народа и обрасци за угледање, управо су они у потпуности упили и ваплотили у свом животу онај молитвено-аскетски подвиг о коме учи њихова Црква.

   Где је духовна самообмана, ту је и сваки вид лажне светости. Колико је опасно упасти у прелест, говори нам литература свих Светих Отаца. Стање прелести се карактерише надменошћу. По чврстом уверењу Светитеља Игњатија Брјанчанинова и Теофана Затворника, као и оптинских стараца, позната књига „О подражавању Христу“ Томе Кемпијског (15. в.), као и маса друге римокатоличке и протестантско-секташке верске литературе написана је у стању прелести. Као најпознатији пример прелести, оци попут светог Игњатија Брјанчанинова наводе Фрању Асишког, кога је покојни митрополит поредио са нашим Светим Савом, догматски и подвижнички беспрекорним Божјим угодником. 

Свети Сава

Фрањо Асишки (+1226.), један од најпознатијих римокатоличких светаца дуго се молио (притом је прелесно карактеристичан предмет његове молитве) „за две милости“: „Прва је да могу да… осетим све патње, које си Ти, Најслађи Исусе искусио у Твојим мукотрпним страдањима. И друга милост је… – да… могу да осетим… неограничену љубав, којом си горео Ти, Сине Божји.“ (Нису осећања сопствене греховности и недостојности узнемиравала Фрању, већ отворено претендовање на једнакост са Христом!). За време ове молитве Фрањо је „осетио да се потпуно претворио у Исуса“, Којег је у истом тренутку угледао у обличју шестокрилог серафима.

Римокатолички лажни светац Фрањо Асишки

После једног виђења код Фрање су се појавиле болне крвоточиве ране (стигме) – трагови „страдања Исусовог“. Природа ових стигми је врло добро позната у психијатрији: непрекидна концентрација на Христовим страдањима на крсту изузетно узбуђује нерве и психу човека и уз дуготрајне вежбе може да изазове ову појаву. Овде нема ничег благодатног, јер у таквом састрадавању (compassio) Христу нема истинске љубави, за коју је Господ директно рекао: „Ко има заповијести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14, 21). Зато је потурање машталачких доживљаја „састрадавања“ уместо борбе са својим старим човеком једна од најтежих грешака у духовном животу, која је доводила и доводи многе подвижнике до умишљености, гордости, до очигледне прелести, која је често повезана с директним психичким поремећајима (тако је прелешћени Фрања проповедао птицама, вуку, грлицама, змијама, цвећу, његов свештени страх према ватри, камењу, црвима).

Сам циљ који је себи поставио Фрањо („Радио сам и желим да радим… зато што то доноси част“, желим да пострадам за друге и да искупим туђе грехове) сведочи о томе да он не види свој пад, своје грехове, односно, сведочи о његовом потпуном духовном слепилу.

Нису случајне његове речи на крају живота: „Сматрам да нема ниједног сагрешења које нисам искупио исповешћу и покајањем.“ И речи изговорене пред смрт: „Испунио сам оно што је требало да испуним.“

Поређења ради навешћемо исти предсмртни моменат из живота преподобног Сисоја Великог (5. в.). „Окружен у тренутку своје смрти братијом, у тренутку кад као да је разговарао с невидљивим лицима Сисоје је на питање братије: „Оче, реци нам, с ким разговараш?“ одговорио: „Дошли су анђели да ме узму, али их ја молим да ме оставе на још кратко време да се покајем.“ А кад се браћа, знајући да је Сисоје савршен у врлинама успротивише: „Ти немаш потребе за покајањем, оче“. Сисоје одговори следеће: „Заиста не знам да ли сам макар почео да се кајем.“ Ово дубоко поимање свог несавршенства је главна црта која одликује све истинске свеце и то је најважнија карактеристика истинитости откровења која они добијају.

Свеце наше Цркве увек је одликовало најдубље смирење. Они се до саме смрти моле да им Бог да покајање и да почну испочетка.

Смирење налаже да светости, било којој, приступамо озбиљно. Али, новотарство је учинило своје: тако је архиразбојник екуменистички, Вартоломеј фанарски, канонизовао монахињу Марију Скобцову, која јесте страдала у нацистичком логору, али која је била својеврсни „женски Берђајев“ и чије је учење сасвим у складу са јересима које је наметао инстутут светог Сергија у Паризу. (https://www.blagogon.ru/articles/208/). Таква је и фанарска канонизација архимандрита Софронија Сахарова, чија је духовност имала примесе окултизма и кабале (http://www.blagogon.ru/biblio/974/print ).

Не пита се више Бог ко је светац – сада се о томе питају надмени модернисти. Будимо опрезни! Свакоме желимо рај, али спасење је једно, а светост нешто друго. Није сваки спасени светац!  

Наставиће се...

 

Повезани текстови:

- Уредништво: Велики грех према покојнику - из разговора са једним духовником (1)

- Уредништво: Саопштење поводом богохулних и мрачних појава око смрти и сахране митрополита Амфилохија

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 новембар 2020 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.