header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Поводом интерјвуа епископа бачког Иринеја недељнику "Печат" и припрема за избор патријарха
Поводом интерјвуа епископа бачког Иринеја недељнику "Печат" и припрема за избор патријарха Штампај Е-пошта
уторак, 05 јануар 2021

 УВОД

Недавно је, у листу „Печат“, изашао „зилотски“ интервју епископа бачког Иринеја. Да човек не зна ништа о његовом „лику и делу“, рекао би: ово је прави исповедник вере. Рекли би наивци: какав је ово русофил и патриота. Али, каква су истинска дела овог човека није згорег подсетити се, што ћемо чинити и са осталим „кандидатима за трон“. Овај текст потиче из 2010. године. Доносимо и текст Милослава Рајковића, стар више од четврт века, из кога се такође види како су владика Буловић и владика Мидић предавали православну дијаспору Фанару.

ИРИНЕЈ БАЧКИ

Ко је Иринеј Буловић, епископ бачки?

Иринеј Каранушић – Буловић, потомак македонске цинцарске лозе, која је, прешавши преко Далмације, стигла у Војводину, најмоћнија је личност у Српској Цркви данас. Задужен је за све, и за све се пита: од информисања, преко екуменизма, до Теолошког факултета у Београду. Веран је цариградском патријарху – екуменисти Вартоломеју и Ватикану. Своју епархију је одавно растурио, о чему пише Остоја Дражић, у књизи „Нови Сад – прича о граду”, објављеној још 2001 (стр. 223-241):

„Када се у граду устоличи садашњи епископ бачки др Иринеј (Буловић) град још више духовно стаде сиромашити, јер он животом заборављаше да без љубави ништа не вреди и ништа не успева. Из двора многе иконе избаци, јер му беху „неправославне”. Казују многобројни трагови да их је кроз прозор на земљу у бесу бацао, те само њихов мали број избеже потпуно уништење.

Чак и да јесу „неправославне” није их на такав начин морао уништавати. Могле су се, ваљда, склонити, могле су се и поклонити… Гнев и бес човека чине слепим, сујетним и често непромишљеним. Све те иконе, ипак, беху освећене и пред њима се мољаху многи епископи, монаси и људи чиста срца, што вером силном и љубављу и надом живеше. И нико од њих их не држаше за грешне, за нешто што треба одбацити. Напротив, и Српска Православна Црква одобри српски барокни иконопис у овим крајевима, тако да су у готово свим храмовима управо такве иконе иконописане. Рећи данас да су све оне не само „неправославне”, него и грешне, јер зашто би се иначе на такав начин уништавале, велики је терет за овдашњи живаљ православни, рекао бих чак и за многе саблазан. Могуће да је тачно да у свему нису по канону, али сама Српска Православна Црква их је и такве какве јесу прихватила и освећујући их, практично, благословила и одобрила за употребу од стране самих православних хришћана. Никада српски барокни иконопис, који је посебно раширен у северним српским крајевима, није био осуђен и забрањен за употребу од стране  Светог Архијерејског Сабора, нити је иједан епископ на овим просторима, пре садашњег, икада тај и такав иконопис сматрао „неправославним”, а поготово га ниједан није сматрао грешним. Многи су тим чином и таквим ставом садашњег епископа доведени у забуну, питајући се како је могуће да је оно што је и сама Српска Православна Црква више од тристо година држала за православно и исправно, освећујући и благословљавајући, сада одједном „неправославно”. Поготово имајући у виду основно учења Свете Цркве које упућује да у њој нема лажи и обмана.

Црква зна истину не делимично и лаж делимично већ потпуну истину и без примесе лажи. И сама Црква се не вара, јер је истина; није лукава и није малодушна, јер је света. Тако исто Црква по својој неизменљивости не сматра за лажно, што је некада сматрала за истину. (…) Чиме би се освећивала земља, ако би Црква изгубила своју светост? И где би била истина, када би њен данашњи суд био противан јучерањем? (А. С. Хомјаков: О цркви православној. Вера, Љубав и Нада, у Православна читанка, Крњево, 1983, стр. 58)

Да ли то садашњи епископ својим речима и својим чином казује да је свих ових година Српска Православна Црква била лажа, да је била ван истине, да је самим тим, дакле, била и ван Цркве Живоносне, јер одобравала је, освећивала и благословљавала оно што је „неправославно” и грешно?

Да ли то садашњи епископ својим чином казује да је једино исправно да се све „неправославне” иконе избаце из домова, као што их је он из свог дома (Владичиног двора) избацио?

Да ли то садашњи епископ својим чином казује да је једино исправно да се све „неправославне” иконе из свих Храмова избаце, као што их је он из Руске капеле избацио?

Држим да су то све врло озбиљна и „тешка” питања, а да би се само једном човеку препустило да о њима одлучује. О свему овоме је, чини се, једино исправно да коначан суд да Свети Архијерејски Сабор, те ако је заиста тако да смо сви овде заједно са својим епископима и свештеницима свих ових векова били у лажи, онда нека се то јавно обзнани, и нека се отворено каже да су сва освећења и сви благослови и сва одобрења за употребу икона урађених у српском барокном иконопису била лаж, јер ни ти благослови нити освећења те иконе нису учинила православним и исправним, и нека се сви који су лаж за истину држали и народ овај вековима у погубној лажи држали, јавно осуде и из Цркве изопште и за њих нека се више не моли и нека се више не спомињу у јектенијама.

Не видим другог начина и другог излаза из ове заиста тешке ситуације која је понашањем и говором садашњег епископа доведена до крајњих граница, и која захтева озбиљно решавање.

А ако се, ипак, нађе да се иконе урађене у српском барокном иконопису могу сматрати православним (слободним, дакле, за употребу у Српској Православној Цркви, самим тим и потпуно равноправним са византијским иконописом), онда и то треба јавно саопштити и ослободити овај народ православни терета који му је донео садашњи епископ. Уједно и наложити да се прекине више са инсистирањем на византијском иконопису као једино и искључиво православном.

Како су православне цркве уједно и помесне, самосталне, нацио-налне цркве, то је сасвим нормално да се одређене спољашње разлике (начин градње цркве, иконопис и др.) од цркве до цркве појаве, задржавајући при томе суштински, догматски и живоносни карактер Христове Цркве, којој данас припадају равноправно све православне, националне цркве.

Оно што је освећено Духом Светим у прописаном обреду, читањем прописаних молитава од епископа или свештеника Српске Право-славне Цркве, без обзира на место и време у коме је чињено освећење, нужно постаје и јесте суштином својом православно. И то све док тај чин освећења не буде јавно осуђен и оглашен непри-хватљивим за Цркву. У том случају такво освећење не производи никакво дејство, што је и логично јер је остало ван истине. У Српској Православној Цркви постоји више различитих врста иконописа, али су без обзира на њихове очигледне разлике сви они од давнина прихваћени од саме Цркве, самим тим су без икакве сумње и православни, дакле, и истинити.

Српска Православна Црква је српски барокни иконопис при-хватила самим освећењем многобројних иконостаса који красе хра-мове у северним српским крајевима.

Посебно је опомињућа и готово депримирајућа судбина Руске капеле, што се у Владичином двору налазила још од времена пре Другог светског рата. У тој капели су служили руски свештеници и у њу на молитву долазили Руси, избегли из Русије после избијања Совјетске револуције, који су свој дом и свој мир нашли у Новом Саду.

Остаје нејасно зашто је садашњи епископ бачки морао изменити ту капелу, која представља значајан део историје Новога Сада, која је на тако убедљив начин сведочила о љубави два блиска народа, а посебно о љубави са којом су Новосађани тадашњи дочекали обескућене Русе.

Да ли му је сметало што је то руска капела?

Да ли је узрок или повод тог гнева у ослобађању сила, које на видело избише по уверењу да му је као епископу све дозвољено?

Да ли…

Саблазан коју собом донесе садашњи бачки епископ испољи се и у проповедању „нове” духовности која свој израз доби у преношењу свега грчког у ове просторе. То насилно наметање нечега што до тада никада у овим крајевима није било, многе толико саблазни да их одби још више од Цркве. И не само то него, можда још и горе од тога првог, многи добише сасвим искривљену представу о суштини православља, јер испада да је само оно што је грчко исправно и уједно православно, а све друго да је неправославно.

Тај својеврсни „пројекат грецизације” овдашњих Срба је, сматрам, од толиког значаја, да о истом нужно треба да се изјасни не само Свети Синод, но пре и изнад свега Свети Архијерејски Сабор. Препуштање на вољу човеку појединцу, па макар у питању био и епископ, да на овакав начин укида, не само постојећу, но још и више наслеђену духовност православних у овим крајевима значи уједно брисање истинитости Српској Православној Цркви, а зна се да Црква не може да буде лажа, него само и искључиво, и у сва времена, истинита, за разлику од људи у њој који могу да не буду истинити. Нужно је, дакле, да Свети Архијерејски Сабор каже да ли је лажа оно што су проповедали, творили и освећивали многобројни епископи бачки, да напоменем само неке: Платон Атанацковић, Митрофан Шевић, Иринеј Ћирић и Никанор Иличић или је све то пак, истинито.

Практично, садашњи епископ бачки поништава и обезвређује све оно што су не само његови претходници на бачком трону чинили, него што је и сама Црква њиховим чињењем чинила и творила.

Све су ово питања и проблеми од изузетног значаја и морали би се што пре разрешити, јер саблазан велика бива од садашњег епископа, будући да многи, нарочито они који су још од раније хришћани, држе да није лажа то што је Црква у време пре доласка садашњег епископа творила и освећивала. Немарност према овом питању може скупо да кошта и гадно да се освети многим нараштајима који долазе, а не знају праву истину.

Тако, уместо да се у Новом Саду приступи одуховљењу оних који беху ван Цркве Живоносне, уместо да се силном безбожништву епископ садашњи супротстави свом снагом својом и свим знањем својим, он се окрену да православљу учи оне који већ Цркви припа-дају, који Крсну Славу славе још од времена када се то није смело, који, заправо, и очуваше православље у овом нашем, данас већ изра-зито безбожном граду. Не засметаху му, дакле, безбожници, него они који Цркву Христову чуваху, што само по себи оставља отвореним многа питања и доводи у сумњу много тога.

Не засметаше му ни обезбожене градске власти, које дозвољаваху да у градским установама секте пропагирају свој рад и да у њима свој отров Новосађанима сипају, јер им ниједном речју не приговори на томе, нити диже глас протеста у одбрану Града од те пошасти.

И само, ваљда, у Новом Саду има да се народ причести, а да се претходно не исповеди, или да се зову на исповест они који су се већ причестили, тек после причести.

И једино код епископа бачког има да се телеграмом свештеници пред Божић обавештавају о премештењу (реч је о двадесетак све-штеника).

Такво непоштовање свештеника у овим крајевима се не памти, као и што се такво осионо вршење власти не памти у Српској Православној Цркви. Зар није било и хришћански и људски да се ти свештеници оставе да на миру тај светли празник дочекају у својим парохијама, а не да пред Божић друмују као последњи отпадници?

И једино ваљда код епископа бачког има да се свештеници сваке две-три године премештају са парохије на парохију, као да му је жеља да се тиме Црква што више измучи и удаљи од народа.

И само је епископ бачки могао да распусти цео Црквени одбор новосадске Црквене општине, а да не образложи зашто то чини, нити да изда икакво писмено решење или одлуку о томе.

Одборници су тражили да Црквени одбор учествује у планираној градњи нових цркава на територији новосадске Црквене општине, на шта и по Уставу Српске Православне Цркве имају право, а томе се епископ бачки енергично противио. Исто тако одборници нису хтели да прихвате лажну, нетачну фактуру, на чему је такође епископ инсистирао. Да ли је могуће да је разлог распуштања Црквеног одбора у одбијању одборника да поступе по захтеву епископа, чак и ако је тај захтев противан Уставу и ако је неморалан, јер тражити од неког да прихвати оно што је лажно у сваком случају је неморално? С обзиром да нема никаквог другог објашњења, чини се да је и то могуће.

Маја месеца 2000. године четрдесетак Новосађана је упутило молбу-захтев, Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве за смену епископа Иринеја из Епархије бачке и по казивању многих једини је реаговао честити и уважени Митрополит Дабро-босански Николај питањем:  „Зашто  ово  није  на дневном реду?” Остављен је без одговора са ћутањем које опомиње можда више од сваке речи.

Молбу-захтев, Новосађана сматрам изузетно важним документом свеколиког дешавања у борби за спас Православне и Светосавске Српске Цркве, те га, у жељи да се спасе од заборава, у нешто скраћеном обиму и овде записујем:

Прошло је, ево, већ десет година како је на трону Епархије Бачке Његово Преосвештенство г-дин Иринеј (Буловић) и имајући у виду његов досадашњи рад и понашање све мање смо уверени да се са њиме на челу наше Епархије може сачувати наша Светосавска Православна Црква без опасности од унутрашњих раздора и сваковрсних подела.

Препуштамо Светом Архијерејском Сабору да након разматрања свих изложених података и чињеница донесе одговарајућу одлуку, а ми би, са наше стране, највише волели да нам се постави нови епископ.

Прво, Његово Преосвештенство Епископ Бачки г-дин Иринеј упорно ради на саблазни, нејединству и расколу унутар Српске Православне Цркве:

– Не само да дозвољава него чак и сам инсистира на причешћивању верника без обзира на стварну њихову спремност за Свето Причешће, и без претходне провере да ли је онај који се причешћује уопште постио или да ли се исповедио пре Причешћа. Није ретка сцена да многи, готово са улице, улазе у Храм стајући у ред за Свету Причест. Сви до једнога, од оних које смо анкетирали, сматрају да је довољно да се не једе од поноћи до Свете Литургије да би се могло причестити. Исто тако, за њих се исповест не сматра обавезном пре примања Свете Тајне Причести. Ово је не само штетно за сам унутрашњи организам Цркве, јер представља саблазан за многе, него је дугорочно гледано погубно за само њено јединство. Овим путем се ствара или се бар покушава створити велики број оних који одступају од правилног, чистог и јединственог живљења у Српској Православној Цркви. Практично ово јесте, а у сваком случају може да представља први  корак  ка  њеној унутрашњој разградњи.

– Његово Преосвештенство Епископ Бачки г-дин Иринеј служи Свету Литургију на начин на који је не служи нико у нашој Цркви, противно Типику и Служебнику чиме чини огромну саблазан свима онима који су још пре њега долазили у Свети Храм на Литургију, а све нове православне вернике онеспособљава за исправну Литургију, будући да је, погрешно научени од Епископа Бачког, сматрају погрешном. До његовог доласка свуда у сваком православном Храму се служила увек једна и иста Литургија, разликујући се само по томе да ли се служи на српском или на црквенословенском језику. Епископ Бачки г-дин Иринеј својим наопаким служењем је, чак и тамо где се чинило да је немогуће направити разлику и раскол, успео да направи и разлику и раскол међу православним живљем у Новом Саду и целој Бачкој епархији. Оно што је изричито записано у Служебнику да се чита (говори) тихо он гласно изговара. Оно што је записано да народ (појци) певају он забрањује да певају. Тако ми данас на једној страни имамо литургију Његовог Преосвештенства Епископа Бачког г-дина Иринеја, а на другој страни Свету Литургију Српске Православне Цркве, која се јединствено и исто служи у свим српским Светим Храмовима осим оних у којима служи Епископ Бачки Иринеј. Сма-трамо да је то што чини Епископ Бачки Иринеј саблазан и пут раскола у Српској Православној Цркви. Не доведе ли се Епископ Бачки Иринеј по овом питању у ред врло брзо можемо очекивати да и други епископи започну са својим иновирањима Свете Литургије, што даље засигурно води у разградњу Српске Православне Цркве изнутра.

– Служећи Св. Литургију код причешћивања народа, у моменту када је осетио слабост, Епископ Бачки Иринеј препустио је ђакону да настави да врши Св. Тајну Причести иако је у том моменту у олтару било неколико свештеника. Како ђакон по Типику не може да врши Свету Тајну Причести то поступак епископа бачког Иринеја довољно говори о огромном немару са којим се он односи према тој Светој Тајни. О згражању присутног верујућег народа и о саблазни коју је тим својим поступком изазвао довољно је само то рећи да се још увек у Новом Саду тај гест прима са револтом и новим питањем — да ли уопште има краја његовом измишљању новотарија и понижавању верујућих.

Молитву пре Свете Причести коју свештеник или служашчи архијереј чита гласно и коју сви који се спремају да приме ту Свету Тајну понављају у себи, Епископ Бачки Иринеј је препустио да је читају богослови из певнице (и то у време док увелико траје при-чешћивање народа — прим. аутора), на ново огромно згражање свих оних који су још пре њега у Свети Храм на Литургију долазили.

-Поједине свештенике ставља под неограничену забрану све-штенодејства што је противно Уставу Српске Православне Цркве. За време трајања те забране њихове породице се духовно и економски потпуно изнуравају стижући буквално до глади и пропасти. Неке је свештенике по казни слао „на поправни” у манастир Ковиљ, што за последицу најчешће има изругивање народа са тим свештеником и његовог потпуног губљења угледа међу православним живљем. Тим својим чињењем Епископ Бачки као да жели да растера свештенике, поготово када се спозна да је повод таквог ригорозног кажњавања најчешће безначајан преступ.

Јавно је на једном свештеничком скупу рекао да хоће да све-штеници стрепе када добију телефонски позив из Епархије и да је то и постигао. Дакле, за њега је циљ, не учвршћење и ширење братске и хришћанске љубави, него утеривање страха, што довољно говори не само о њему самом, него и о огромној штети коју свакодневним остварењем тога циља наноси Српској Православној Цркви.

Будите убеђени уважени и поштовани Митрополити и Архијереји да се безбожници јако радују оваквим стилом рада и управљања повереном му епархијом Епископа Бачког Иринеја, јер утеривање страха је и њихов једини и искључиви начин владања.

Ако се један епископ Српске Православне Цркве у свом понашању не разликује од безбожника, оправдано се онда може поставити питање и његове праве улоге у Српској Православној Цркви.

– У Новом Саду нема ниједног свештеника који није био кажњен. Неки свештеници су чак и више пута били кажњавани. Инсистирамо да Епископ Бачки јавно, пред целим Архијерејским Сабором про-говори о разлозима тако честог кажњавања, како бисте сви ви, поштовани и уважени Митрополити, и Архијереји, објективно сагле-дали о каквом је човеку реч, јер тврдимо да таквим честим кажњавањем жели све друге да омаловажи а себе да уздигне и учини јединим исправним. О штети у народу због нарушеног угледа тих свештеника, или пак опредељења неких верника да се стане иза свог свештеника, а не брзоплете казне епископа, већ сада може да се каже да је огромна, ако ни због чега другог, а оно због стварања нових подела међу хришћанима у Новом Саду и целој епархији Бачкој.

– Његово Преосвештенство Епископ Бачки г-дин Иринеј рукополаже свештеника без претходног назначења парохије, него га по рукоположењу шаље на праксу у манастир Ковиљ. Време за које се свештеник шаље у манастир Ковиљ није унапред одређено, тако да зависи искључиво од самосталне процене епископа колико ће који свештеник времена провести у манастиру. Очигледно је да је то што чини Епископ Бачки не само супротно Уставу Српске Православне Цркве, него представља и најгрубље кршење права свештеника да са породицом, по рукоположењу, оде на своју парохију. Без породице, без парохије, без своје воље послат у манастир, теран да служи Св. Литургију супротно Типику и Служебнику, свештеник уместо радости рукоположења добија „тортуру” Епископа Бачког. Ако се овоме не стане на пут, бојимо се да ће се та наопака и сурова пракса раширити и ван територије Епархије Бачке, а то ће онда бити погубно за целу Српску Православну Цркву.

Очигледно је да се Епископ Бачки Иринеј у свом понашању не обазире ни на Типик, ни на Устав Српске Православне Цркве, него прави неку своју цркву у којој искључиво важе правила која он измисли и одреди.

Захваљујући том и таквом понашању Епископа Бачког Иринеја, Епархија Бачка данас практично ни по чему не припада Српској Православној Цркви јер у њој важе и искључиво се примењују само она правила која самостално и произвољно одређује г-дин Иринеј Буловић.

Молимо Вас да преко ове чињенице не прелазите олако јер, не тако давно, тај исти Епископ Бачки г-дин Иринеј је својим самовласним потписом отцепио све заграничне епархије, тако да његова жеља да разгради Српску Православну Цркву још увек није престала, само је сада добила други облик.

Друго, својим понашањем чини себе недостојним трона на којем се налази:

– Срамно распуштање комплетног Одбора Српске Православне црквене Општине у Новом Саду само и искључиво зато што један члан тог одбора није хтео да да оставку. „Или сви дајте оставку или ћу распустити цео Одбор” бесно је, својим слабашним гласом, викао тада на седници Епископ Бачки. А једини грех тог одборника је био што се усудио да мисли другачије од њега и то јавно на седници Одбора и каже. Ни десет година после тог чина ниједном члану Одбора није дато никакво писмено образложење за распуштање.

– Његова гневљивост, када су у питању одређени чланови наше православне заједнице у Новом Саду, превазилази све могуће толеранције, огољено га показујући као једно сујетно, осветољубиво и гневљиво биће, без љубави према ближњима, а посебно према верницима који живе Светосавску традицију. За многе такво понашање г-дина Иринеја представља огромну саблазан, будући да се управо он појављује као духовник многим младима.

„То је мучитељска и љута страст, и не може бити скривена. Остале страсти лако се скривају, али гњев не може да се сакрије” (Св. Тихон Задонски).

„Дух Свети не обитава тамо где је гњев” (Св. Јован Златоуст).

Имајући све ово на уму Српској Православној Цркви на трону Епископа Бачког такав човек није потребан, а поготово не као духовник онима који приступају вери светосавској и православној.

– У садашњем Епископу Бачком, г-дину Иринеју нема љубави. Искључиво се држећи спољашње форме у живљењу хришћанства, он својим поступцима чини да сви они који под њим примају хри-шћанство буду живи духовни мртваци. Не треба посебно ни нагла-шавати колика је огромна опасност од таквих који на тај начин примише и живе Христа.

„Без љубави ништа не користи ни девичанство, ни пост, ни молитва, ни милостиња, ни зидање цркава” (Св. Јефрем Сирин).

Мноштво је примера који указују да код њега нема љубави, али је најупечатљивији онај када је, пре неку годину, за Божић, извршио премештај више од 20 свештеника на нову парохију.

У том чину не само да нема љубави него чак нема ни оне основне људскости. Нажалост ниједан од тих свештеника те године није дочекао Божић у миру са својим парохијанима и у свом дому, него у селидби, на путу за нову парохију. Само они који у души својој немају Божје љубави могу да испоље такву неблагодарност и тим чином себе да истакну изнад свих. По одсуству благости и љубави с једне стране, и по жељи да се страхом управља Црквом, Епископ Бачки је већ надалеко чувен не само у Новом Саду него и у целој епархији.

Како без љубави живети и чувати Цркву када је управо Љубав од Господа нашег Исуса Христа постављена за највећу заповест.

„По речима Светог Апостола Павла (1. Кор. 13,13), љубав је највећа добродетељ, зато што је она Бог (1.Јов. 4,16). „Она је глава, корен, извор и мајка свих добара. Као корен, она пушта безбројне изданке добродетељи, као извор испушта много потока, а као мајка, она обухвата у своје наручје све који јој притичу” (Св. Јован Златоуст).

Како са Његовим Преосвештенством г-дином Иринејем постићи ту добродетељ када је за њега примарно утерати страх, а не дати љубав; када је за њега најважнија послушност њему самом, а не живљење по Господу Исусу Христу, не живљење љубави. Када је он тако далеко од оних молитвених речи: „Господе, дај да будем оруђе Твога мира: да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање праштање, где је раздор слогу, где је очајање наду, где је тама светлост, где је жалост радост”, а тако близак сујети, гневљивости, раздору и самољубљу.

– Готово до гађења преферира владајућем режиму, што је недо-стојно једног епископа Српске Православне Цркве. На једној седници Одбора Српске Православне Црквене Општине у Новом Саду огорчен на чланове Одбора изговорио је и ове речи: Радије бих са Хитлером градио Цркву него са вама, мислећи при томе на опозицију. Сматрамо да овоме није потребан никакав коментар.

– Сваке две године мења аутомобил што је у садашњем времену свеколиког сиромаштва за једне саблазан, за друге знак да Цркви ни не треба давати прилоге, јер када се има за скупе аутомобиле онда се сигурно има и за Храмове, за треће радост јер све оно што штети Цркви њих радује.

(…) Молимо Вас уважени и поштовани Митрополити и Архијереји да нам не узмете за зло ово писмено обраћање Вама, јер другог пута не нађосмо за разрешење свих проблема који данас притискају Српску Православну Цркву преко дешавања у Епархији Бачкој.

Како се данас ништа не дешава случајно, страх нас је да је ово што се данас дешава у Епархији Бачкој само пробни балон за комплетну разградњу Српске

Православне  Цркве  изнутра.  На Вама је да то одлучно спречите док још за то има времена.

Од Његовог Преосвештенства Епископа Бачког г-дина Иринеја тражимо да ову нашу молбу и овај наш захтев службеним путем достави Светом Архијерејском Сабору ради његовог одлучивања по истом, као и да га посебно достави Његовој Светости Патријарху Српском Г-дину Павлу.

И само код епископа бачког има да се после јутрења, вечерња или литургије свештеници пред двором држе у шпалиру, често и више од пола сата, док им он чита „буквицу”, на згражање и саблазан свих православних Новосађана и, нажалост, на радост безбожника. Зар се са свештеницима не може у двору разговарати? Зар ни толиког поштовања нису заслужили? Ово Нови Сад не памти! Чини се да је тај поступак првенствено усмерен да унизи, а не да помогне, чак и ако се ради о добронамерним саветима.

Пре извесног времена за време Св. Литургије коју је служио епископ бачки Иринеј један младић је у Храму гласно викнуо да је епископ комуниста, да је издајица, да издаје Цркву и Православље и још много тога у том смислу. Несрећника су брзо из Храма извели, а на све то је Епископ реаговао тако што је присутном народу саопштио да је у питању умно поремећена особа и да се за његово здравље треба помолити Господу. Реакција која је код свих присутних изазвала симпатије, значила је најмање две ствари: прво да Епископ познаје тога младића када тако децидирано тврди да се ради о болесном, чак умно поремећеном човеку, и друго, о спремности његовој да се за болесне ваздан моли. Међутим, трагом тог догађаја откривено је да се ради о сасвим умно и психички здравој особи, али и о особи очајној стањем духовног живота, које је епископ садашњи створио у Новом Саду. Да ли ико, а поготово особа са таквим ауторитетом као што је епископ бачки, има право да другога, без икаквих доказа, јавно проглашава умно поремећеним, чиме га истовремено и осуђује и искључује из заједнице, јер ко ће са умно поремећеним да има посла. Поступак младића се не може ничим нити правдати нити бранити, јер Храм Божији није место, а Св. Литургија није време за исказивање таквих примедаба, али огромно незадовољство радом и понашањем епископа бачког, које се скупљало у том младићу, кумулирало је нажалост управо на Св. Литургији која је била служена супротно Типику и Служебнику Српске Православне Цркве. Имајући прева-сходно ту чињеницу у виду, колико је поступак младића за осуду још више је за осуду реакција епископа бачког. По узору на комунистичку праксу, у којој су многи који су јавно критиковали власт проглашавани умно поремећеним, и епископ бачки због јавно изречене критике проглашава и осуђује једног младића на умну поремећеност. Свака сличност при овом поређењу је намерна.

Своје лице епископ бачки Иринеј је показао и на отварању Скупштине заједнице православне омладине Балкана поново се откривајући као човек коме служба Христу, Српској Православној Цркви и своме роду није на првом месту. У извештају са тог скупа у дневном листу Дневник пише, између осталог, и следеће:

Скуп је приступном беседом на енглеском и грчком језику отворио његово преосвештенство, епископ бачки др Иринеј (Буловић).

(…) Поводом Сабора одржана је потом и конференција за новинаре на којој је епископ Иринеј изразио радост и захвалио Богу што се „после свих тегоба, страдања и невоља кроз које су прошли наш народ и земља” ипак одржава важан духовни скуп и то захваљујући, не само доброј вољи и труду епархије, него и разумевању и подршци Скупштине АП Војводине.

(…) По његовим речима овај догађај је истовремено и најважнији начин обележавања значајног јубилеја епархије, 2000. годишњице хришћанства и рођења Господа Исуса Христа (Дневник, 28. јул 2000).

Чињеница да се један, реално по значају и домету, готово безначајан скуп (да су се уместо православне омладине састали на сабору патријарси, митрополити и епископи земаља Балкана можда би се онда могло говорити о неком значају), проглашава најзначајнијим догађајем и то не само за Епархију бачку него и поводом обележавања 2000. годишњице Хришћанства и рођења Господа Исуса Христа, сама за себе довољно говори о томе чему епископ Иринеј даје приоритет.

Њему није на првом месту заједничка, саборна молитва у којој би учествовали сви свештеници и Православни народ Епархије бачке.

Од једног минорног скупа православне омладине њему чак није важнија ни Св. Литургија која би се уприличила за све Православне Новога Сада и у којој би саслуживали сви новосадски свештеници.

Проглашавање једног безначајног скупа за најважнији начин обележавања рођења Господа Исуса Христа је најупечатљивији знак његовог обезвређивања.

Посебно се поставља питање како за Епархију може бити најзна-чајнији онај догађај у коме нису учествовали ни њени свештеници ни њен православни народ и који ни на који начин, осим по месту организовања, није био везан за Епархију бачку.

Исто тако, о епископу бачком говори и податак да је радије говорио на грчком и енглеском него на српском језику. Када се зна да су присутни били из земаља у којима се не говори енглески језик, а да је истовремено дао предност језику само једне земље са Балкана, поставља се логично питање о правом разлогу таквог понашања епископа бачког. Обезвређивати српски, румунски и бугарски језик и у подређен положај стављати Србе, Румуне и Бугаре у односу на Грке и њихов језик, може само заслепљени фанариота.

Све ово на довољно убедљив начин говори какву је собом несрећу по православни живаљ донео епископ бачки у ове крајеве и у овај наш град. Многи га зато и сматрају највећом казном која нам се могла десити у нашем православном Новом Саду и уопште у бачкој Епархији.

И које су то границе ћутања, а које границе када почиње болан крик због свих погрешних чињења, која тако убедљиво иду на корист злу и безбожништву. Ћутање је увек, једино и само саучесништво, зато и говорим, чак и по цену да грешим, јер не желим бити саучесник ономе што ми срце одбија, ономе што ми вера моја не прима и ономе у чему наду не налазим. У грешном времену, у грешном простору, у друштву обезбоженом држим да је недопустиво ћутати, и то је још један разлог зашто говорим, и зашто ми је реч покаткад тако непопустљива, јер зло је лукаво и препредено и тама је велика. Ћутати значило би стопити се с тамом која нас окружује и једноставно у њој нестати.

Чињеница је да, како сада ствари стоје, Новом Саду прети даља грецизација, насилно привођење нечему што је и за саме Грке данас непримерено и саблажњиво.

Том „новом” духовношћу град се, ето, стаде још више убијати. Нови Сад, оставши у најкритичнијем периоду без неопходног, правог и истинског духовног препорода, настави даље да пропада.

Посебно питање Новог Сада, и не само њега, јесте отпадништво. Колико је безбожништво за сваку средину опасно, толико је, ако не чак и више, штетно отпадништво. Отпадници су сви они који беху већ хришћани, а сада више нису, или бар нису при Светој и Спасоносној Цркви Христовој. Многи отпадоше у секте, многи у испразна људска мудровања, многи у мржњи завршише. Свима им је, пак, заједничко да не живе по Вери, Љубави и Нади, да не живе у заједништву Цркве Истините.

Отпадништво је трулеж духовна, која се попут најгорег канцера, великом брзином шири где год се појави, и његов најуочљивији знак је повећан број секти и секташа у једној средини. Нови Сад је, нарочито у ово болесно време, постао идеалан терен за многе секте, а примећен је и повећан број самих секташа. Отпадништво Нови Сад гура не само у духовну несрећу, но и у сваку другу несрећу.

…” не преци-зирајући коју „Цркву” они заједнички представљају, да би у задњем пасусу Декларације тврдили да „Наше Цркве имају заједничку одго-ворност за будућност”. Остаје нејасно да ли потписници Деклараци-је представљају „једну” (коју) или „више” (које) Цркава?

3. Под тачком 2. Декларације износи се заједничка нада „да ће процес европеизације Европске Уније бити настављен и да ће Европа убудуће моћи да дише са оба своја плућна крила”. Потпуно је нејасно која су то „два плућна крила” Европе? А у многоме нас подсећа на екуменистичку теорију о „будућој уједињеној Цркви”, где ће Православна и Римокатоличка „Црква” представљати „два плућна крила” једног и истог богочовечанског организма – Цркве Христове.”

Наравно да Иринеј Буловић ово никада није заборавио владици Артемију. Сада му се свети за сва неугодна питања.

Милошевићев епископ

Својевремено је јеромонах Сава (Јањић), прво сарадник, а затим противник епископа Артемија, јасно говорио о улози епископа бачког Иринеја у одржавању на власти Милошевићевог режима. У интервјуу новинама “Данас” (6-9. јануар 2000.године, стр. 22-203) отац Сава је рекао да је септембарски СА Сабор СПЦ 1999. године тражио повлачење Милошевића и формирање Владе националног спаса, али “једна група епископа “минира” ову одлуку и збуњује народ својим поступцима и речима”. После свих одлука Сабора о дистанцирању од режима “поједини епископи одлазе Милошевићу на ноге и пони-штавају значај тих одлука”. Коментаришући свој захтев (да се извине народу због подршке Милошевићу) упућен патријарху Павлу и епископу бачком Иринеју Буловићу, отац Сава је рекао да “поступци Његове светости, а нарочито његовог “свемоћног” саветника, епископа бачког који га редовно одводи пред Милошевића, саблажњавају наш народ”.

Треба, међутим, рећи да је подршка епископа Иринеја Мило-шевићу била само привид. Он се користио погодностима режима да би остварио своје циљеве. Чим је Милошевић пао с власти, Буловић се преорјентисао и прикључио новим властодршцима, нудећи им своје “добре услуге”.

Владика Иринеј – папин прстенлија

Епископ бачки Иринеј Буловић је, скупа са митрополитом црногорско – приморским Амфилохијем Радовићем од папе римског Јована Павла II добио прстен који папа даје само својим бискупима. Тај прстен симболизује везаност бискупа за своју бискупију. Нико не би ни знао за ту бруку и срамоту да се епископ бачки није сам тиме хвалио, и да лист “Данас” то није објавио 7. октобра 2003. Сваки читалац може да се увери какво поверење папин трон има у Иринеја Буловића и његовог брата (обојица су, на нашу несрећу, били кандидати за патријархе СПЦ!). Ево како се Буловић хвалио својом папофилијом:
„Аутентичан мостоградитељ духовности

Прво желим да се захвалим у име Православне цркве на позиву и у име те захвалности коју и овде понављам како надбискупу Станиславу Хочевару, тако и Његовој екселенцији монсињору Сбарбару, нунцију у Београду и свима вама. Посебно, дакле, хвала за понуђену прилику, да своја скромна размишљања, утиске и осећања поделим вечерас са вама, у овом свечаном тренутку када читава Римокатоличка црква широм света, уз учешће и осталих хришћана и свих људи добре воље, прославља сребрни јубилеј понтификата, архипастирске службе Његове Светости епископа града Рима, названог вечним градом, поглавара Римокатоличке цркве, како ми православни кажемо у нама блиској терминологији, патријарха читавог хришћанског запада.

Сребрни јубилеј је догађај, повод за све нас да се замислимо над примером и поруком његове личности. Надам се нећете замерити што нисам припремао никакав посебан реферат. Неко пажљиво писано и бираним, мереним и одмереним речима свечано излагање, него ћу покушати, колико је могућно, на доступан, разумљивин начин, спонтано и онако како у овом тренутку мислим и осећам да одговорим на тему која ми је задата. И то по могућству у што краћем обиму.

…Најпре дозволите да просто вернике, браћу и сестре како ове парохије, тако и остале присутне подсетим на смисао, поруку самог почасног назива или почасног атрибута којим је Црква од прадавних времена, вероватно већ од апостолских времена, почаствовала епископа града Рима. Реч “папа” је вероватно оријенталног порекла и значи “отац”. Пре свега духовни отац. То је, наравно, и значење термина “патријарх” који се користи на Истоку, мада ни термин папа није непознат, јер епископ александријски се, такође, зове папом у Африци. И реч патријарх има слично значење, јер је у њеној основи исто реч отац. И обична реч поп, у нашем народном језику, свакодневном начину говора свих Словена, и католика и осталих, која на изворном грчком језику гласи “пáпá”, слично као “папа” и значи исто то – отац.

Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих 1.000 година био и први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо се Духу Светом да ће поново кад-тад доћи време постојања једниствене хришћанске васељене, када ће, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима, бити први епископ хришћанске васељене.

Говорити, дакле, о том првенству, имам утисак, и дозволите да га поделим са Вама, да је данашњи папа римски, Његова Светост Јован Павле Други и лично доживео и пред читавим светом сведочио своје служење и своје првенство, пре свега управо као службу и служење у име љубави Христове. Не као вршење власти и јурисдикције у првом реду, не као чињеницу јуридичког или правног ствари, него пре свега као чињеницу новог нашег благодатног живота у Христу, живота као нове твари у Христу, препорођених и Духом Светим исцељених личности, крштених, миропомазаних и причешћених светињама Тела и Крви Христове.

У том светлу, дакле, треба нагласити, да тај нагласак на служењу, а не на владању. То изворно јеванђелско учење из живота и праксе битно доприноси и премошћавању раздаљина и растојања међу онима који верују у име Христово… Личност Јована Павла Другог заиста извршава функцију и друге своје почасне титуле, титуле понтифекса, мостоградитеља, служећи свима, пре свега, својој Цркви и њеном јединству, а затим служећи колико је најбоље и највише могуће јединству свих. Он тиме заиста гради мостове и остварује себе као аутентичног мостоградитеља духовности, понтифекса.

Не треба да прећутим да је један од великих светих отаца, учитеља по којем сам и ја недостојан добио своје монашко име Иринеј, свети Иринеј, епископ града Лиона у данашњој Француској, иначе родом Грк из Мале Азије и посредно ученик Светог Јована Богослова, апостола љубави, и првог у историји Цркве који је добио почасни назив теолога – богослова. Тај човек који је својим животом, својом личношћу у себи спајао јединство љубави, хришћански Исток и Запад, значи васељену, као да је, такође, био и узор и претходник данашњем папи римском Јовану Павлу Другом који и својим животом и служењем потекавши из Источне Европе, из нашег словенског света, и провевши свој живот у Пољској цркви до 1978. године, до избора на катедру Петрову у Риму, у близини и у контакту са Православном црквом и служећи касније и до данас, носећи крст, како је овде лепо речено пре мене, тога служења, такође, на тај начин сједињује Исток и Запад у жељи да гради и гради мостове међу њима.

Зашто сам то споменуо светог Иринеја Лионског? Јер је он некада, у освит трећег века по рођењу Христовом, као велики теолог, читаве Цркве Истока и Запада, говорећи о првенству Римске Цркве, у тадашњем хршћанском свету, назвао ту црквом “Црквом која председава у љубави”.

Ту је суштинска димензија и ја верујем да то што сад говорим не изражава само мене и само православно схватање, него да изражава и све Вас и да изражава аутентично схватање католичких хришћана, укључујући и самог, Његову Светост, папу Јована Павла Другог. Суштина његове службе, његове одговорности, његовог положаја у Римокатоличкој цркви, у томе да улаже сав напор да допринесе служењу, спасењу свих на начин како као човек најбоље може и уме, у љубави и у име љубави, ради спасења свих.

То је садржај, уосталом сваког првенства, епископског, свеште-ничког и међу верницима и између старијих и млађих и тако даље. Некако ми православни, у својој теолошкој визији ових проблема не бисмо хтели да периоде историјске хипертрофије тог првенства у служењу и председавању у љубави, па не увек и успешне формулације тога, током векова поправљамо тако што бисмо нудили као друго решење, другу перспективу укидање или атрофију сваког таквог служења у Цркви. Напротив, сматрамо да синтеза и узајамно прожимање двају основних начела у организацији Цркве: начела саборности, како га ми називамо, или синодалности, начела које је Други ватикански сабор, такође наглашавао и у томе се сусретао и прожимао са Православном црквом и целом Црквом свих векова. Начело, дакле, колегијалности, али и начела да та заједница у Христу не може бити безглава, као што ни Црква није безглава, него је тело Христово, а Христос је глава Цркве.

Мислим да је сличност данашњег папе, колико сам га ја доживео и упознао, веома свесна свих тих димензија и других које ја у овом тренутку на кратак начин не могу и не желим овде да излажем пред вама.

Његове речи “Отворите врата Христу и не бојте се!”, које су цитиране у краткој речи програма ове свечаности, чини ми се, колико сам га ја, понављам, упознао да су најбоље или су једне од најбољих које изражавају његову укупну животну филозофију, његов пут и начин служења спасењу и јединству.

Тај, на први поглед веома једноставан, не знам да ли је тачно, али кажу, негде сам прочитао, да је за време ових 25 година свога служења на апостолској катедри у Риму, три пута превалио растојање између Земље и Месеца, ако је то тачно. У сваком случају, путује неуморно упркос крста оронулога здравља и поодмаклих година, до данашњег дана, буквално. Увек у тој мисији и свестан те мисије. Мислим да дубоку увереност у смисао своје службе, ма како било ко на свету схватао ту службу и тумачио, прихватао или мање прихватао или прихватао са резервом, да ту дубоку увереност и оданост на вршење службе до краја, до крви и зноја, како тражи Јеванђеље, да му то не може одрећи нико.

Ја сам имао прилике да упознам изблиза и његовог претходника, чије име је такођер укључено и његово име, блажене успомене Павла Шестог. То је био другачији темперамент, али исто тако импозантан у својој једноставности, смерности и усрдности самог служења.

Данашњег папу Његову Светост Јована Павла Другог сам сретао, колико сам могао да, по свом сећању, могу рећи напуклом, набројим четири пута најмање. Три пута заједно са мојом братом митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, а једанпут са још тројицом епископа, без поменутог митрополита. То је било недавно, за време служења свечане понтификалне литургије у Осијеку.

Сваки пут, како пре десет година када смо први пут разговарали са Његовом Светошћу, тако и прошлог фебруара када смо два пута, једанпут по званичном протоколу, а други пут за приватним обедом, мимо сваког протокола, на позив Његове Светости разговарали. Разговор је увек био срдачан и искрен, у атмосфери љубави и заинтересираности за нас, за наше проблеме и тешкоће, за наш крст, жеље да нам помогне колико је највише могуће. Ми смо били, морам то да нагласим, импресионирани током тих разговора добром обавештеношћу и жељом Његове Светости да прати до упојединости живот и проблеме наше цркве и других православних цркава. Из питања која је постављао то се могло видети и осетити. Наравно, наши одговори су били аналогни и ми смо са узбуђењем у души, констатовали управо то, да у нама не види неке странце, неке мање вредне хришћане.

То је показао поклоновиши нам и епископски крст који даје римокатоличким бискупима и један од његових блиских сарадника нам је касније рекао, једноставно, братски, с љубављу: “Немојте мислити, да је то само куртоазија. Да је куртоазија, добили сте нешто друго, можда, на поклон књигу или нешто пригодно. Али, пошто сте добили крст и прстен то вам је порука да у Вама види законите епископе цркве Христове као што види у својим бискупима. Нас је тај чин још више гануо.

Већ сам прекршио дату реч да ћу покушати да не будем преопширан. Молим за опроштај али сам желео да са неколико речи изнесем цео доживљај који човек има у сусрету са личношћу која би имала пуно права да живи повученије него што је то живео иједан епископ у историји, само ако се позове на стање свога здравља и на своје године. Али упркос томе крсту, према ономе како рекох, и то сваким даном, сваким чином поново сведочи, да потпуно превиђајући себе и своју природну, људску потребу за предахом, одмором, за лечењем, за неким личним животом, он се труди, ето, непрекидно да нађе времена и за размишљања, за медитацију, за богословске текстове, за поезију чак као што смо чули.

Та огромна снага воље и спремност на потпуно самопожртвовање је нешто што сведочи о веома интезивном унутрашњем духовном и молитвеном животу и пројављује духовну снагу каква се данас, а можда и другим временима, али данас посебно, веома ретко среће. Зато и на оне који не деле све садржаје у вери са браћом и сестрама римокатолицима, хришћане па и нехришћане његова личност делује са изузетном снагом… Не знам колико сам у стању да то искажем.

Ето, из тих мојих не сувише ретких, не сувише честих искустава једног обичног епископа једне невелике Цркве, као што је ова Црква којој служим, могу, ипак, да тврдим да сам осетио присуство једне заиста изузетне и на свој особени начин харизматичне личности на граници размене миленијума.

У овом тренутку желео бих да овај јубилеј и ову свечаност честитам свима вама овде сабраним. Желео бих да замолим како преузвишеног домаћина поглавара ове надбискупије монсињора Хочевара, као монсињора Еуђениа Сбарбара, личног изасланика Његове Светости, да и Његовој Светости лично пренесу поздраве Његове Светости нашег патријарха, који овде има присутне изасланике већ именовине, као и моје најскромније искрене честитке…

…Главно је да се нађе времена и могућности за братски разговор са двојицом блиских сарадника Његове Светости Јована Павла Другог. Ја сам ето и на тај начин, недавно био његов гост и могу и то да кажем у толиком мноштву послова и брига, ношења крста животног и пастирског, ипак, је као што су ми рекли, налазио времена да упита: “Где су они весцови Серби – српски епископи који су били код њега”.

То је такође било дирљиво и за владику Амфилохија и за мене.

Тако, дакле желим, да молитвама од Господа који је глава своје Цркве да му подари боље здравље, да му да снагу и довољно дуговечности да изврши своју мисију и службу на начин како најбоље сам жели кад је насамо у молитви са Господом. Са том жељом и честиком закључујем ово своје обраћање и захваљујем се на пажњи и стрпљењу. Бог нека је са свима нама!”

Епископ Порфирије Перић и Радио – дифузија

Викар епископа бачког, Иринеја Буловића, епископ јегарски Порфирије Перић, изабран је 29. јула 2008. године за председника Републичке радио – дифузне агенције (“Новости”, 30. јул 2008.) Он је на то место изабран уместо Ненада Цекића, на седници држаној иза затворених врата. Тиме је, на најочитији могући начин, дошло до кршења канонског поретка Православне Цркве, јер свештено лице не може да се бави световним пословима. То кажу 6. и 81. правило Светих Апостола; правила 4. и 7. IV васељенског сабора; 10. правило VII васељенског сабора; 11 правило Прводругог сабора таквог лишавају свештеничког чина. Епископ, по преводу Атанасија Јевтића (81. канон Апостола), “не треба да се упушта у јавне службе.”

Наравно, владика Порфирије би могао да у радиодифузној агенцији буде саветодавац који прати да ли наше ТV и радио станице вређају морал и верска осећања грађана. Али, он се тиме уопште не бави – он шурује са антисрпским медијима и забрањује рад оним ТV кућама које критички прате понашање новотараца у СПЦ  (тако је одузео за рад “Дечјој ТV” из Крагујевца, упркос тиме што је она задовољавала све услове, само зато што је “Дечја ТV” пратила кршење саборских одлука од стране владике шумадијског Јована и жичког Хризостома.) Јасно је свима да је владика Порфирије дошао на чело државне агенције само захваљујући везама које Иринеј Буловић има са коалицијом на власти у Србији, као што је имао везе и са влашћу Слободана Милошевића. Милошевићев управник Војводине, Бошко Перошевић, био је интимус Иринеја Буловића и Порфирија Перића, па је Бошко Перошевић одобрио Порфирију и његовим монасима да држе веронауку у школи у Ковиљу, иако је није било нигде у Србији.

Моћ епископа бачког

Године 1995, епископ бачки Иринеј Буловић наговорио је патријарха српског Павла да потпише папир којим се Слободан Милошевић овлашћује да у име Срба и са ове и са оне стране Дрине, преговара у Дејтону. Јесењи СА Сабор СПЦ те године је патријархов потпис повукао, а Иринеју Буловићу нико није ни на сенку стао. Најгрлатији на Сабору, владика Атанасије Јевтић, је нудио своју оставку, претио и махао њоме, ако се потпис не повуче, али Иринеја није смео ни да пипне (као што га нико није дирао ни кад је српску дијаспору предавао на управу Цариградској патријаршији.) Године 1998. мајски СА Сабор СПЦ донео је одлуку о иступању наше Цркве из Светског савета цркава (одлука је објављена и у црногорској “Светигори” и у часопису епархије рашко – призренске “Свети кнез Лазар”.) Иринеј Буловић ту одлуку мења, и обмањује и православне и неправославне, о чему је у 14. броју руског листа “Радоњеж” за 1997. писао ђакон Андреј Курајев: “У августу ове године био сам у Србији. Из разговора са архијерејима, богословима и њиховог познавања црквене штампе се испоставило да смо ми просто били дезинформисани. Тешко је рећи откуд та дезинформација. Можда су је, у искривљеном виду, дала средства масовног информисања. Можда је непотпуну информацију понудило српско Одељење за спољње послове Цркве. У њему нема унијата (у Србији је то незамисливо.) Али, у српском епископату и свештенству постоје “гркофилска” и “рускофилска” струја. Спољње послове Цркве контролишу гркофили, то јест људи који се орјентишу према цариградском патријарху Вартоломеју, који су, према томе, склони да подржавају његову екуменску политику.

Сабору је претходило обраћање 280 свештеника, монаха и монахиња с молбом да се изађе из Светског савета цркава. Између осталог, у том обраћању негативно је поменут председник српског Одељења за спољње послове Цркве епископ Иринеј: “Питамо се: до када ће наш Свети Сабор ћутати пред чињеницом да један епископ (еп. Иринеј Буловић из Бачке) организује 1996. такав пријем бечког кардинала у својој саборној цркви као да је дошао неко већи од српског патријарха. Он је кардинала увео у олтар, дозволио му да целива часну трпезу, а за време литругије с њим разменио пољубац мира” (цитирано према: “Српска Црква и ССЦ”, “Руски весник”, 28-29/1997.) Управо тај епископ и баш у Бечу, на екуменској конференцији, дао је такву интерпретацију саборног решења која је у бити негирала само решење и коју су прихватила средства масовног информисања.”

И данас Иринеј Буловић ради шта хоће: редован је професор Богословског факултета Београдског универзитета, иако уопште нема научне радове какви се од редовног професора сваке године траже. Сви његови пулени, какви су свештеници Владимир Вукашиновић и Владан Перишић, као и “литургичар” Ненад Милошевић, заштићени су као бели медведи – без довољног броја научних радова “пливају” по Универзитету, јер је Буловић “у дилу” с државном влашћу, па може да ради шта хоће. Наравно, да не заборавимо и “догматичара” Игњатија Мидића, који је до сада објавио две књиге у којима препричава Зизјуласа, и Радована Биговића, пулена ДС-а и “духовног оца”, који уређује теолошку библиотеку у Службеном гласнику. Буловић је на факултет довео и римокатолика Јурицу Зечевића, право из Загреба, да мале, а заостале, Српчиће учи екуменизму.

Иринеј Буловић је католицима најмилији српски владика, о чему је сведочио монсињор др Андрија Копиловић професор Теолошко – катихетског института Суботичке бискупије, у “Политици” 23. новембра 2007: “У владици Иринеју видим и поштујем понајприје пастира Цркве. Он је један од јаких теолога у СПЦ… Он је велики пастир, угледан теолог, марљив радник, па ми је увијек радост с њим сурађивати на пројектима који нас повезују, а у исто вријеме постају и знаком љубави коју кршћани међусобно остваривају…” (Јасно је да владика Артемије овакве похвале никад не би добио.)

Иринеј Буловић у Србији највише брине о свима  – осим о правоверним Србима. У ТВ Ревији од 5. до 11. априла 2008. објављен је текст “Мисија сведочења вере” из кога сазнајемо да је 5. јула 2007. РТС потписао уговор са православном епархијом бачком, београдском надбискупијом, три реформаторске цркве, исламском заједницом Србије и јеврејском заједницом о емитовању, сваке суботе, на другом програму РТС-а, серије “Верски мозаик Србије”. У свом разговору са новинаром “Политике” Буловић се хвалио како је још за време Милошевића радио серију “Буквар православља”, и изразио нарочито задовољство што све вере учествују у изради ове емисије.

Не сме се заборавити ни Буловићева улога у стварању Охридске архиепископије, која има четворицу владика(!) и двеста – триста верника, и коју признаје, на првом месту, Цариград. На челу архи-епископије налази се архиепископ Јован, који је, скупа са својим владикама, био саставни део гласачке машинерије митрополиту Амфилохију и самом Иринеју Буловићу, када су се, на сабору 2010. године надали да ће их изабрати за поглавара СПЦ. У јуну 2005. многи медији су пренели вест да је Московска патријаршија нудила да поседује око помирења Српске Цркве и још увек непризнате, али једине битне у Македонији, Македонске Цркве, што је Иринеј Буловић вешто избегао, тврдећи да то није став Руске Цркве, него руског амбасадора у Скопљу Агарона Асатура (“Новости”, 22. јун 2005.)

Моћ Иринеја Буловића  огромна је, али она, очито, не потиче из Цркве, него од његових веза са световним центрима власти и моћи. Зато он тако самоуверено наступа, и зато му РТС даје да о Артемију прича шта хоће, без иједног опонента у студију. Он мрзи и вређа све који мисле другачије, што је већ много пута доказао. Бранећи своје шуровање с папистима, он људе који се с тим не слажу назива “прелашћеним смутљивцима, који у име свог наводног антипапизма, папизму нимало не шкоде, а јединство наше рођене Цркве угрожавају и њене неупућене чланове безобзирно саблажњавају.” (“Грађански лист”, 4-5. јануар 2003.) Овај неопевани лажов је, у већ поменутом интервјуу “Грађанском листу”, тврдио да он и митрополит Амфи-лохије не иду у посету папи, него Ватикану (“Може се долазити у Ватикан, а да се не иде у посети папи”), у следећој реченици већ каже: “Програм предвиђа само уобичајену у таквим приликама куртоазну посету епископу града Рима, папи Јовану Павлу II”, да би се касније хвалио својим не куртоазним, него срдачним сусретом с папом “за приватним обедом, мимо сваког протокола” (“Данас”, 7. октобар 2003.)

Такав “свемоћник” је, уз свог сабрата Амфилохија, с којим је три пута видео папу, како се хвалио (“Данас”, 7. септембар 2003.), попут Ђорђа Балашевића (“Трипут сам видео Тита Маршала”) – главни прогонитељ владике Артемија.

 

Последњи пут ажурирано ( уторак, 05 јануар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 22 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.