header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Проф. др Јово Радош: О стиду
Проф. др Јово Радош: О стиду Штампај Е-пошта
понедељак, 15 фебруар 2021
          Дотичући се простора сопствене сујете и гордости, а у складу са тежњом да се искрено узраста у вери Христовој, ваљало би се осврнути на једну важну категорију нашега живљења, која је предочена у самом наслову. Реч је о стиду, чији исконски осећај данас „у људима отупљује“, како би рекао блаженопочивши Патријарх Павле.

Јер, није тешко уочити  надолазећу превласт бестидног времена. Све су ређи примери да се неко истински зацрвени од стида. Позната етичка синтагма „срам те било“, која се некада употребљавала у смислу оштрог прекора, као да је сасвим нестала. А није било давно, говорио је отац Митрофан (Хиландар), када је наш народ био благочастив народ. Бракови су били чврсти, а деца лепо васпитана. Свуда је била нека традиционална вера.

Још је Платон изјавио да је Бог мерило свих ствари и да постоји двострука принуда у поштовању норми и закона и то на основу „стида и страха“ (Писма 337 а).

И међу нашим народним умотворинама  може се наћи  питалица у којој син пита оца, приликом свога поласка у свет, на шта треба највише пазити, а овај му је на то одговорио: „На страх Божји и на стид људски“. У том смислу, Вук у свом Рјечнику наводи следећи пример: последњи комад на столу нико неће да узме „јер је свакога стид“. Осведочено народно искуство давно је изнедрило и пословицу у којој се каже: „Ђе је страх, онђе је и стид“. Дакако, овде се превасходно мисли на „вишњи Богом дати страх“, из чега проистиче и порука да  „сваки који вјерује у Њега, неће се постидјети“ (Рим. 10, 11). Другим речима, не треба  ништа да се чини, што није у складу са богословским моралом и врлинољубљем. Зато се у нашој епској поезији може (поред сродних примера) наићи и на десетерачки стих: „Јер се Марко не боји никога, разма једног Бога великога“.

Додуше, савремена психологија има потпуно другачији приступ овој проблематици. Она се труди да нађе „рационална“ објашњења и решења за превазилажење стида, као нечег што омета човекову еманципацију. У питању је тежња да се „ослободимо наслеђених догми“ и „конзервативних“ мишљења. Ово инсистирање на привидној слободи (без Бога) свакодневно и масовно уобличава свест људи, што умножава многа девијантна друштвена понашања (наркоманија, бујање секти, полна изопаченост, клањање парама, хороскопима, врачарама итд.).

Зато је враћање већ провереним и непролазним вредностима нашег светосавског етоса незаобилазно етичко и педагошко оруђе, којим је могућно успоставити личну и колективну равнотежу и хармонију и сачувати здраво биће нације и друштва. Самим тим, ваљало би се угледати „на наше свете претке, који су били кадри да одрже веру своју и образ свој“ (Патријарх Павле).

Дакле, из осећања страха Божијег проистиче оно што називамо највећом врлином и обавезом човековом: „Страх је Божји мудрост и уклањати се од зла јесте разум (Јов. 28, 28). Имајући ово у виду, Св. Јован Златоусти каже: „Живећи без страха Божјег, не може се учинити ништа узвишено и добродетељно“.

Наравно, Бог не дејствује само „устрашенијем“, већ и „благоволенијем“ и „послушанијем“ (Св. Николај, Србадија, Жички устав, стр. 46). По њему, страх Божији има различите нивое значења. На најнижем степену врлине он се доживљава као бојазан (страх) од Божје казне („Уплаши Боже, али не умори“); потом је присутан као чуђење (трепет, ужас, пред величином догађаја) и као побожан благоугодан живот; и најзад, највиши степен страха Божјег јесте потпуна чистота и светост живота.

У свом историјском битисању, наш народ је (као што је већ речено) посебно држао до дате речи и образа („без страха нема образа“), али је ново време занемарило и потиснуло ову аксиолошку парадигму (посебно код младих), што је и констатовано кроз  исказ: „Сјело на образ, а г…ци се не боји“.

Тај недостатак стида може понекад да постане и онтолошко својство великих друштвених група. У том смислу Јован Дучић је писао: „Хрвати су најхрабрији народ не зато што се никога не боје, него зато што се ничега не стиде“.


 

Извор: "Слободна Херцеговина"

Последњи пут ажурирано ( среда, 17 фебруар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 27 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
 + + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.