header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Марјан М.: Хришћански брак и породица
Марјан М.: Хришћански брак и породица Штампај Е-пошта
уторак, 23 март 2021

 Будући да је данас и више него приметна појава развода великог броја бракова, и међу хришћанима, говорићемо о најчешћим узроцима који до тога доводе, као и о начину живота какав би требало да води једна православна хришћанска породица, како би у свему била Богом благословена.

Основни узрок развода бракова налази се у самољубљу, које неминовно рађа најгору од свих страсти – гордост, и са њом нераскидиво повезану непослушност. Сви остали узроци само се надовезују на ове наведене.

Самољубље или егоизам, јесте болесна и неправилна љубав према себи, која се огледа у испуњавању сопствене воље, у прохтевима наше, Богом одбачене, пале природе. За човека је природно да воли себе, и да чини добро себи, али једино добро за човека, не налази се у испуњавању своје воље, већ само и искључиво у испуњавању воље Божије. Зато је неопходно одрицати се од своје воље, која је по правилу, све док се човек не очисти од својих грехова и страсти, готово увек у супротности са вољом Божијом. Када се дугогодишњим искуством човек навикне да у свему испуњава вољу Божију, и да се одриче своје воље, Бог му даје благодат и ослобађа га робовања греху и палим духовима, ослобађа га из стања пале природе, и враћа га у природно стање светости и чистоте. Иако је, и у људској природи, воља Господа нашег Исуса Христа била у свему сагласна са вољом Оца, Господ је рекао: „Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла“. Дакле, кад је безгрешни и свесавршени Господ то изјавио за Себе, онда шта преостаје нама грешнима и слабима, него да увек и у свему, тражимо и испуњавамо само вољу Божију.

     Воља Божија откривена је у Светом Писму. Основни смисао брака јесте потомство.

И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.

     Дакле, смисао брака нису чулна уживања, нису дружења, изласци и проводи, није стицање земаљских блага, нити напредовање у каријери, већ рађање деце.

     Након греховног пада, када су наши прародитељи преступили Божију заповест и послушали змију, када је благодат Божија одступила од њих, Бог им је дао одређење које прати цео људски род, све до дана данашњег.

А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.

Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до свога века;

Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;

Са знојем лица свога јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.

Када је реч о жени, из приложеног се да видети, да је њена основна улога да буде мајка, да рађа и одгаја децу, и да у свему буде покорна свом мужу.

Један од основних и најчешћих узрока развода хришћанских бракова јесте женина непокорност и непослушност.

Добар део жена, не само да не желе бити покорне својим мужевима, већ желе да мужеви буду покорни њима. Оне по сваку цену желе бити доминантне, и желе да све одлуке, које се односе на њихов брак, буду увек по њиховој вољи. Ако поједини мужеви  толеришу такво понашање жена, онда брак можда и може да опстане, премда је такав брак наопак, али ако је муж имало свестан дате ситуације, онда неминовно долази до сукоба и конфликта, и не ретко, и до развода. Постоје и оне жене, које траже једнакост у браку, само да нису испод свог мужа. Као што рече, наш велики Николај, Бог није Бог једнакости, већ Бог љубави. Обично такве жене говоре да се све одлуке доносе уз договор, уз обострану сагласност и на обострано задовољство. Међутим, шта се дешава када су ставови дијаметрално супротни, како се онда може постићи заједнички договор на обострано задовољство? И ту ће, наравно, доћи до конфликта, а одлука ће бити оне стране која је јача. Јесте најбоље све одлуке доносити уз договор, али се мора знати, да последњу реч даје муж. Жена увек може, и увек има право, да даје предлоге и савете мужу, да му указује на било шта, али која ће одлука бити донета, то је искључиво у власти мужа, његово јединствено богомдано право. А шта ако он лоше процени, па донесе погрешну одлуку? И тада је жена дужна да послуша, а због њеног смирења, Бог ће наћи начина да уразуми мужа и устроји оно што је најбоље за породицу. Жена једино није у обавези да слуша свога мужа, уколико је наговара на грех, и на преступање Божијих заповести, и тада је дужна да га не послуша.

     Дакле, „воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар“. Овде жена не губи своју вољу, већ Бога ради, своју вољу потчињава вољи свога супруга. И тек тада жена може осетити праву духовну слободу, будући да је испунила божански закон, слободу коју може дати једино Бог. Све док је другачије од тога, све док жена истиче и тражи своју вољу, она никада не може бити спокојна и мирна, јер је такво понашање противно Божијем одређењу, и за такво понашање нема благослов Божији, а све што је без Божијег благослова осуђено је на пропаст и на проклетство. Такав је духовни закон.

Чујмо сада шта говори велики апостол Павле о покоравању жена.

Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу.

Јер муж је глава жени као што је и Христос глава Цркви, и Он је спаситељ тела.

Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима.

Није речено за жене, да се у нечему требају покоравати, а у нечему не, већ да се у свему требају покоравати својим мужевима, као Црква Христу. И када је такав однос у браку, онда готово и да нема повода за конфликт, јер се увек зна, да ће бити онако како одлучи муж. А када нема конфликта и сукоба, мир влада у породици, онда се и сва остала искушења много лакше превазилазе.

Обично жена која жели бити доминантна у браку, жели бити доминантна и у друштву, па је често одлика такве жене да пуно прича, да воли бити у првом плану, да буде примећена и да јој се посвећује пажња, да има широки круг познаника и пријатеља, да често излази, и да је што мање код куће. Таквој жени породични живот је јако досадан и незанимљив, она у њему види велики терет око чувања деце, око спремања и чишћења, око сређивања и осталих кућних послова, и потајно завиди свом мужу што је одсутан од куће док зарађује да прехрани породицу, што је „међу људима“, док се она кући досађује и мучи око деце и осталих обавеза. Не ретко, таквој жени није утеха ни љубав према мужу, ни љубав према деци, она се обично и не труди да их васпитава у хришћанском духу, она није ни свесна да у тој кућној „изолованости“ молитва помаже много, као и читање Светог Писма и Светих Отаца, што све подстиче неисцрпни унутрашњи свет богомислија и созерцања, који даје огромну духовну снагу да се превазиђу све потешкоће. Она је радије на друштвеним мрежама, или гледа телевизијске серије и филмове.

Постоје случајеви, где се читава „побожност“ жене односи само на држање поста и одласка у Цркву. Такве жене се задовољавају поменутим, хришћански дух им је далек и стран, углавном не знају ни основне ствари о хришћанском животу и учењу, чудно им је и непојмљиво када се говори о покорности и смирењу, о понизности и послушању,  једноставно и не желе да сазнају, да не би морале да испуњавају. Чак се дешава да је и у Цркви њихово понашање непримерено, да често причају, да се разврћу током службе и обраћају пажњу на остале вернике, да су  неприлично одевене, са панталонама и без мараме, што је све то недопустиво за једну жену хришћанку. Неке жене се стиде да носе мараму у Цркви, али се зато ни мало не стиде да се пред људима појављују у изазовној и непристојној одећи, која више открива него што прикрива.

И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана.

Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива.

Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева.

Јер није муж од жене, него жена од мужа.

Пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела.

Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа.

Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога.

Сами у себи судите: је ли лепо да се жена гологлава Богу моли?

Када је свети апостол Павле – „уста Христова“, овако говорио о неопходности покривања глава жена, онда заиста чуди са каквим расуђивањем и оправдањем поједине хришћанке долазе у Цркву без мараме. Неко ће се можда запитати, како то може да утиче на брачни живот? Ако се жена стиди да испуњава вољу Божију откривену у Светом Писму, односно, ако није послушна и одана Богу, како онда од ње очекивати да буде послушна и одана свом мужу?

Јер ко се постиди мене и мојих речи њега ће се Син Човечији постидети када дође у слави својој и Очевој и светих анђела.

Чујмо сада и првоврховног апостола, какве упуте даје за понашање жена.

Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима, да ако неки не верују речи, онда понашањем жена и без речи буду придобијени,

Када виде чедно понашање ваше са страхом.

Ваше украшавање да не буде споља: у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина;

Него у скривеном човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено.

Јер тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима.

Као што Сара беше послушна Аврааму, називајући га господарем; њезине кћери постадосте, чинећи добро, и не бојећи се никаква страха.

     Дакле, жену треба да краси истинска побожност, из које проистичу скромност и тихост, ненаметљивост, неупадљивост и недоминантност, целомудреност и уздржање, љубав према мужу и према деци, према топлини породичног дома, марљивост у кућним пословима, а особито у одгајању и васпитавању деце, она треба бити ослонац свом мужу у свему, његова велика утеха од животних искушења и напора. Јер жена је стуб куће.

     Још један узрок развода бракова везан је за рад жена по фирмама. За жену је природно да највећи део свог времена проводи кући, уз породицу. Међутим, жена која ради у фирми је растрзана, будући да трећину дана проведе на послу, још мало времена и напора на припрему за посао и на путовање, тако да када се врати кући, она је, углавном, уморна и исцрпљена, и мало снаге има да се посвети деци и кућним пословима. Да би успешно обављала посао у фирми, она мора бити одморна, тако да на крају, прилично мало времена остане да посвети породици. Још ако се радно време ње и мужа не поклапа, онда се дешава да се и ретко виђају. Уколико им се и поклопи радно време, тада су деца на губитку, јер се у том случају, углавном, вртићи старају о њиховом васпитању. А да и не говоримо о искушењима која могу снаћи жену на послу, о стресовима, о психичком малтретирању надређених, о удварању појединих колега и шефова, што се све то тешко може избећи, и добро је, ако из свега тога не проистекну и веће последице, попут прељубе. Дешава се и то, да поједине жене осећају велику сигурност због материјалне независности од свог супруга, још ако имају бољи и плаћенији посао, осећају и извесну надмоћ и супериорност, што је све храна за њихову сујету и самољубље, тако да, када дође до одређених неслагања у браку, такве жене се ни мало не устручавају да се разведу. Неке жене се много лепше и пријатније осећају на послу, будући да су тада ослобођене од породичних обавеза, и да су у друштву пуно људи, тако да једва чекају када ће доћи време за посао. Жене које су емотивно везане за свој посао, обично нису везане за своју породицу, па се тешко и одлучују на рађање, за њих је то велики терет и обавеза, тако да у таквим породицама нема пуно деце. Просто речено, такве жене необично воле овај свет, можда више и од своје породице.

Не љубите света ни што је у свету. Ако неко љуби свет, љубави Очеве нема у њему;

Јер све што је у свету: похота телесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него од света.

И свет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавек.

     Но, време у коме живимо јесте такво какво је, и тешко да се може нешто променити, будући да живимо у потрошачком друштву. Узимајући у обзир тешке животне околности, поготову људи који живе по великим градовима, често је, за стабилно материјално функционисање породице, једна плата недовољна, или се чак и дешава, да једини извор прихода у дому, долази од жене. Како тада очувати стабилност у породици, када услови нису нимало одговарајући? Ако је већ неопходно, да жена ради у фирми, да би се породица прехранила, онда је најбитније да се држи искрене побожности, и горе наведених врлина, особито покорности своме мужу, скромности и ненаметљивости, и целомудрености у свему. Таква жена би требала што чешће да рађа, јер ће тако много више времена проводити уз породицу, а и посао ће задржати.

     Али, најбоље од свега је да муж зарађује за породицу, а жена да борави у кући, да буде потпуно посвећена породичним обавезама. Један велики духовник је прелепо говорио да муж треба да мирише на ветар, а жена на кућу. У појединим источним земљама, права је реткост видети жене по фирмама, а нарочито по продавницма и трговинама, већина њих време проводи кући, уз породицу.

     Најчешћи разлози, који потичу од стране мушкарца, а који доводе до развода, јесу малтретирање жене и склоност пороцима.

     Појава малтретирања жене углавном је  присутна код човека који има лажну представу о себи, засновану на умишљености да је он нешто посебно, да поседује вредности и квалитете који му дају за право да се понаша деспотски. Овде имам у виду психичко малтретирање, углавном ничим изазвано, које има за циљ да стално потенцира своју надмоћ,  кроз разне увреде и понижења жене, кроз типично тиранско понашање, што је све последица неисцељених комплекса и великог дефицита у љубави. Што се тиче психопатолошке појаве физичког малтретирања, која је такође присутна у појединим браковима, о томе не бих да говорим, будући да је то апсолутно страно хришћанском духу, јер чак и да је жена сагрешила  тешким грехом прељубе, муж свакако да има право да је отпусти због тога, али нема право да је физички кажњава.

Однос мушкарца према жени треба бити заснован, пре свега на љубави и на поштовању. Треба имати увиду да је жена са којом је у брачној заједници, створење Божије, које у себи има лик Божији, сестра у Христу, мајка његове деце, најбољи друг, велика утеха и велики ослонац у животу.

Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу,

Да је освети, очистивши је крштењем у води речју,

Да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна.

Тако су дужни и мужеви да воле своје жене као своја тела; јер који воли своју жену, самога себе воли.

Јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву.

     Када је реч о пороцима мушкарца, који доводе до развода бракова, мислим да је најизраженији алкохолизам.

     Када стално конзумирање алкохола пређе у навику, и када алкохол крене да се конзумира и у већим количинама, ту се губи свака контрола, и ту је већ немогуће да не дође и до још већих грехова и падова. Од пијаног човека, као да се шири неки опор и непријатан мирис, који интензивно испарава од његовог тела због великих количина унетог алкохола. Његов говор је неразговетан и неразумљив, често му са речима излазе и капљице пљувачке, лице му је црвено и отекло, очи мутне и полуотворене, често му је и ход нестабилан, његово понашање је уједно смешно и жалосно, не ретко и агресивно, са таквим човеком већина људи избегава контакт,  нико га не узима за озбиљно, и ретко ко га  жели у својој близини. Такав човек много више времена проводи по кафанама, или на другим местима, у друштву људи сличним њему, него што је код куће. Велики део кућног буџета расипа се на алкохол и на честа чашћавања, тако да и породица трпи оскудицу због тога. Његова душа као да је у самом предворју пакла, будући да су демони задобили власт над њом, тако да је његово стање крајње ужасно. Како онда жена да буде срећна у браку са таквим човеком? Овде смо описали тежи облик алкохолизма, мада и лакши облици нису безазлени, ако човек на време не пресече са овим пороком. Уколико човек нема контролу при конзумирању алкохола, ако често запада у стање пијанства, онда је најбоље заувек престати са овим пороком, јер је другачије немогуће ослободити се од њега. У стању тешког алкохолизма, једино неизрецива милост Божија, може ослободити човека од овог опасног робовања.

Још један разлог, који често доводи до развода бракова, а који је присутан и код мушкараца и код жена, јесте грех прељубе.

Прељуба је смртни грех, што значи да изазива духовну смрт код човека, отерује благодат Божију, и настањује пале духове, који задобијају велику власт над њим због учињеног греха. Ако човека смрт затекне у том греху, неминовно ће завршити у паклу. Колико је тежак наведени грех, говори чињеница да се некада давала епитимија и петнаест година забране причешћа за прељубнике. Прељуба је удар на оно што је Сам Бог установио и благословио, удар на саме темеље Свете Тајне брака, којим се разбија заједништво и породична хармонија, отерује се Божији благослов и благодат Светога Духа, читава породица трпи страшне последице због тога. То је издаја саме љубави, издаја налик Јудиној. Чак и да нико други из породице не сазна за грех прељубника, немогуће је да наведени грех не остави велике последице. Па и кад би  прељубник оставио грех и дубоко се покајао, и породица наставила да живи пређашњим животом, ипак, дубоки ожиљак издаје љубави, и када оздрави и зарасте, остаће да подсећа на учињени грех.

Шта најчешће доводи до греха прељубе? Мислим да је у првом плану недовољно познавање духовног закона, односно, одсуство свести о томе колико велике и штетне последице могу проистећи из наведеног греха. Остали разлози се само надовезују. Тако, многи слободно допуштају блудним помислима да им приступе, не одбацују их него их задржавају и наслађују се њима, сматрајући да тиме не чине ништа лоше. А када се хотимично греши у мислима, онда и грех на делу није далек. Узроци и поводи долазе и од чула вида и чула додира, од претеране слободе у опхођењу са особама супротног пола, од сувише блиских односа. Ако је за мушкарца већ неопходно и обавезно да зарађује за породицу, ово је још један добар разлог зашто би жена требала да остане код куће. Многи би рекли: „Ако хоће неко да учини прељубу, учиниће је било где, чак и да нигде из куће не излази“. То делимично јесте тачно, али само делимично. Јер се дешава да неко и не планира да учини прељубу, али се нађе на погрешном месту у погрешно време, наиђе тренутак слабости на који нико од нас није имун, коме је, иначе, склона наша грешна и пала природа, и грех се деси, а да човек, готово и није свестан, како је допустио да дође до тога. Јер, како кажу Свети Оци, и најдебљи лед се истопи у близини ватре. Зато је најбоље избегавати све потенцијалне поводе који могу довести до пада.

Постоје, наравно, још много узрока, који могу довести до развода бракова, али овде смо навели само оне који најчешће погађају и хришћанске бракове. Нисмо поменули један од најгорих грехова који разара породицу и печати је великим проклетством – грех чедоморства, убиства сопственог детета у утроби, такозвани абортус, сматрајући да тај грех није присутан у хришћанским браковима. Имам, наравно у виду, оне хришћанске бракове који су побожни, и који живе црквеним животом.

Какав би требао да изгледа један хришћански брак, да би увек и у свему имао Божији благослов?

Најпре црквено венчање, где благодат Светога Духа силази на женика и навесту, и даје им благослов и потребну духовну снагу да истрају у заједничком животу. Што буду боље духовно припремљени, добиће већу благодат и веће духовне дарове. Зато је важно да се у брак уђе чисто, односно, да будући супружници током везе, нису имали блудне односе.

Оно што је даље јако битно, јесте, договор између супружника, да се чврсто држе закона Божијег, да у свакој прилици испуњавају вољу Божију.

То значи, да свако зна своју улогу и место, у Богом установљеној хијерархији. Тако се жена у свему покорава свом мужу, она је стуб куће, а муж је њен заштитник и хранитељ, домаћин и глава породице.

Након венчања супружници крећу у остварење примарног смисла брака, а то је потомство, испуњење Божије заповести о рађању и множењу. Нарочито је важно да се супружници уздржавају телесних односа у дане поста, уочи празника и за празнике, како је установљено у Цркви, а свако нарушавање треба лечити покајањем.

Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатане не искушава вашим неуздржањем.

Ово нарушавање, на жалост, није ретка појава, и зато је добро имати свест о томе, да су телесни односи дати човеку, пре свега ради потомства, и да се не би упадало у блуд, а не ради тога да би се стално уживало, или да би се правила „уметност“ од тога.

Јер је ово воља Божија: светост ваша, да се чувате од блуда,

И сваки од вас да зна држати своје тело у светости и части,

А не у страсној жељи, као и незнабошци који не познају Бога;

Дакле, на телесне односе, треба гледати као на нешто привремено, за шта се не треба посебно везивати, у чему не мало помаже навика у уздржању.

А ово кажем, браћо, да је остало мало времена; од сада и они који имају жене да буду као да их немају.

     А особито помаже молитва и остали духовни подвизи.

Велим пак: по Духу ходите, и похоту телесну нећети чинити.

Јер тело жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели.

     Посебно је важно, прекинути са телесним односима када дође до зачећа детета. Да би плод био благословен још у мајчиној утроби, потребно је да жена што више времена проводи у молитви и читању светих књига, да не прекида пост, што чешће да присуствује литургијама и да се причешћује.

     Децу од најранијег узраста треба водити у Цркву и причешћивати их, учити их о Богу, учити их молитви, усађивати им побожност сопственим примером. Такође је битна и домаћа молитва где се цела породица, пред иконама и упаљеним кандилом, уз мирис тамјана, заједно моли. Такви тренуци за децу су незаборавни. Дете има способност непосредног запажања, и јако је пријемчиво на спољне утиске, зато је нарочито важно да од малена усваја добре импулсе, који ће му и касније користити, да се формира у побожну и добру особу.

     Свети Оци су сматрали породицу за домаћу Цркву, за Цркву у малом. Имамо такве примере још у апостолско доба.

Поздравите Прискилу и Акилу, сараднике моје у Христу Исусу,

Који за мој живот своје вратове положише, којима не захваљујем само ја, него и све Цркве из незнабожаца; поздравите и домаћу цркву њихову. 

     У породици се учи жртвеној љубави, где се свако жртвује за свакога, муж се жртвује како би прехранио породицу и како би је од свега заштитио, жена се жртвује у рађању и у одгајању деце, и у свим кућним пословима, деца се жртвују помажући својим родитељима, и помажући једни другима. Ту се изузетно искорењује егоизам, нарочито код деце, јер се од најранијег узраста уче да све деле међу собом, да толеришу једни друге, да у свему буду послушни својим родитељима, што им је и касније, од велике користи, будући да су већ формирали добру навику, да буду милостиви и помажу ближњима, да поштују све људе. Зато је добро да у породици буде више деце. У таквим здравим породичним односима, развија се велика љубав између свих чланова породице, која је велика утеха и прати човека кроз читав његов живот. Велика је сила у родитељском благослову, она проходи деци све путеве. Али и поред свега што родитељ чини за своју децу, поред свеколиког труда у васпитавању и у одгајању, у пружању огромне љубави и свесрдном пожртвовању, зарад њиховог добра, постоји нешто још неупоредиво узвишеније. А то је да своју децу родитељ повери на старање Богу. Једноставно, родитељ треба бити свестан, да ма колико добра жели својој деци, ипак је слаб, и грешан, и ограничен. Бог је непогрешив и свесавршен, тако да и када учини све што је до њега, родитељ треба често и  усрдно да моли Бога да се Он стара о његовој деци, и да све што је везано за његову децу, буде само по Његовој вољи. Један мој велики пријатељ, још док су му деца била мала, стално се молио Богу да, ако види да ће му деца бити зла када одрасту, да му их одмах узме, да би се њихове душе спасиле, док су још гресима неупрљане. Каква силна вера, какво неограничено поверење у Бога! То је прави родитељ! Његова деца су сада одрасла, и изузетно су добра и побожна.  

     Још једна ствар која може јако негативно утицати на брачни живот, јесте лењост. У брачном животу за лењост не би требало да буде места. Јер ова лоша навика, чим јој се да повода, нараста у људским душама као какав коров, зато је треба одмах чупати чим се примете њени изданци. Током целог дана, за жену има посла у кући – чување и васпитање деце, спремање, чишћење, прање, поспремање и сређивање, и хиљаде других ситнијих послова и обавеза. Ако жена стекне добру навику и постане марљива у свим тим кућним пословима, онда ће, и када наиђу тренуци када нема шта да се ради, сама проналазити неки нови посао, да би остала у добром радном расположењу и добром осећању које проистиче од рада. То важи и за мушкарца. Речи „са знојем лица свога јешћеш хлеб“ указују на то да мушкарац читав свој живот треба да проводи у  труду и напору, у непрестаном раду, како би прехранио своју породицу и обезбедио све што јој је неопходно. Поред посла у фирми, мушкарац је дужан да обавља и све оне послове везане за домаћинство, и да помаже жени када је то потребно, како би јој олакшао терет и пружио подршку. Децу, такође, од малена треба васпитавати да раде, дајући им одређена послушања, адекватна њиховом узрасту, како би стекла добру навику да буду вредна и послушна.  

     О браку и породици би имало још много шта да се каже, али ако би се извео општи закључак, шта је најбитније од свега, да један хришћански брак и породица буду срећни и Богом благословен, мислим да би најадекватнији одговор  био – живот по Христовом јеванђељу. Из таквог живота, природно се рађа љубав према Богу и љубав према ближњима.

А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери; 

     А када човек задобије љубав, онда ће знати и како да поступи у свакој ситуацији, ма колико она деловала замршено и компликовано. Јер је мудрост од љубави неодвојива. И без љубави, нема ни мудрости.

Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона.

Нека би је и сви ми задобили, нека би се заувек настанила у срцима нашим, и осветлела наше породице и домове, нека би привукла и благослов Божији, да буде са нама непрестано, и сада, и у све векове.

Амин!

    

 

Марјан М.

Последњи пут ажурирано ( уторак, 23 март 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 69 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.