МАЛА АНТОЛОГИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ХУМОРА     ОТКУД САД ОВО? „Прав се смије, крив се крије”, вели наш народ. Иако смо сви Богу криви, каткад се и насмејемо - јер, без смеха се, чак и у најтежим тренуцима, у нашој „долини суза” стварно не може. Највећи подвижници су то знали  - Свети Антоније Велики је једном човеку, који се саблазнио кад је видео да учитељ пустињак безазленим шалама забавља млађе подвижнике, рекао да је човек као лук за стрељање - ако га превише натегнеш, пући ће. И Свети Серафим Саровски је говорио братији да се безазлена шала може испричати ако видимо саговорника да пада у чамотињу једно од најтежих ђаволових искушења. Зато смо, из разних извора, почев од сајта Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, преко књиге проте Михаила Ардова, „Записи из архи, прото и простојерејског живота”, до књиге наших народних прича (и из усмених извора, наравно), за читаоце „Борбе за веру” приредили мали цветник хришћанског хумора. 
    Има ту и жаока ироније, па и сарказма; али, то није плод порицања хришћанског идеала, него увида у слабост људи који би тај идеал требало да ваплоте (ако хаџија учествује у пљачкању сиромаха, за то није крив Јерусалим; ако је поп Никола слаб, Свети Никола је крсна слава.)   Уосталом, као хришћани далеко од идеала, ми смо често смешни (а верујемо да смо узвишени.)   Шала, у исти мах, јесте и поука - само ако човек жели да се њоме поучи. Поред шала, ту су и истините анегдоте из живота Цркве, и у доба прогона. Духовитост тих анегдота није за смејање, него за дубоко созерцање.   Уосталом, читалац има реч!     + + +   ШАЉИВИ СТАРЕЧНИК   (1.део)   Неки овосветски мудрац дође код старца који је имао само Свето Писмо, па му подари књигу својих тумачења Библије. После извесног времена, опет га сретне и упита:   - Да ли ти је, оче, моја књига помогла да боље схватиш Свето Писмо? - Не, рече старац - напротив! Морао сам да читам Свето Писмо да бих разумео твоју књигу.  ***   Млад монах упита старца:   - Да ли сада треба да се потпуно одрекнем овога света?   - Не бој се. Ако будеш живео заиста хришћански, свет ће се одрећи тебе.    ***   Упита неки философ хришћанског теолога:   - Ко смо ми, философи?   -Ви сте слепци који у мрачној соби тражите црну мачку, које тамо нема.   - А ви, богослови?   - Ми смо то исто, само што понекад нађемо мачку.   ***   Сретне стари монах децу која се весело играју на градском тргу.   - Дечице, чега се то играте?   - Играмо се ко ће више да слаже.   -О, децо, у моје време није било таквих игара.   - Браво оче! Ти си победио!   ***   Позваше јеромонаха да исповеди болесника. Пошто се болесник колебао, доброћудни јеромонах му рече:   - Не настојавам да се исповедиш. Не желим да под утицајем страха журиш са одлуком. Спавај мирно, и, ако се сутра пробудиш, зови ме.   ***   Неки досађивач дође да мучи старца:   - Зар ти, паметан човек, можеш да верујеш да је Јона преживео три дана у утроби кита?   - Не знам, ако се видим са њим у рају, питаћу га.   - А шта ако је он у аду? настави досадњаковић.   - Онда ћеш га ти питати.      ***   Многи пустињаци живели су дуго. Дође млад монах код садашњег авве, и рече му:   - Дошао сам, оче, да ти честитам стоти рођендан. Надам се да ћемо следеће године скупа славити и твој сто први рођендан.   - И ја се надам, рече авва. - Изгледаш ми да си прилично доброг здравља.   ***   Један старац рече:   - Ако Црква нема довољно храбрости да брани своје ставове, то није због недостатка храбрости, него због недостатка ставова.   ***   Причају два монаха о трећем. Један га хвали:   - Никада га не чух да ружно говори о било коме.   - Ни ја. Али, то је зато што говори само о себи, одговори други.   ***   Старац рече:   - Бог нам је дао пар ушију и само једна уста да бисмо слушали двоструко више него што причамо.   ***   Старац рече:   - Адам је први из дугачког низа мужева што су се жалили на храну коју им је дала жена.   ***   Старци пустињаци живљаху окружени номадским племенима. Један од поглавица тих номада, дође старцу и рече:    Оче, хоћу да постанем хришћанин.   - Радујем се због тебе сине. Али, ти имаш две жене. Мораш се одрећи једне од њих.   Учинићу то одмах, оче, ако ми укажеш бар на једно место у Светом Писму где се осуђује двоженство.   - „Нико не може служити два господара”, одговори старац.   ***   Авва рече:   - Да је Бог дао богословима да саставе десет заповести, не бисмо их имали десет, него хиљаду.   ***   Старац каза: „Ако те неко увреди, тешко да ће ти опростити”.   И још: „Ако одбацујеш похвалу, то  је можда  зато што је желиш двоструку”.   ***   Упита монах авву:   - Оци говоре да се може грешити свим чулима. Ја разумем грехе очима, устима, језиком и рукама. Али, како се греши носом?   - Ако га трпаш у туђа посла, рече старац.   ***   Авва рече:   - Жене све наслућују, а греше кад почну да размишљају.   ***   Младић решио да буде искушеник. Игуман проверава његово хришћанско настројење:   - Кад би имао три дуката, да ли би их дао убогоме?   - Од свег срца, оче.   - А три сребрњака?   - Радо!   - А три бакаруше?   - Е, то не бих.   - Па, зашто, брате?   - Три бакаруше већ имам.   ***   Једном монаху на самрти лекар каже да му ништа не фали.   - Одлично! То значи да умирем здрав.   ***   Кад  је  авви било четрдесет година, упиташе га:   - Оче, колико година је имао велики Јован кад је умро?   - Умро је под старе дане - као шездесетогодишњак.   Кад авва напуни шездесет година, опет га упиташе:   - Оче, колико година је имао велики Јован кад је умро?   - Умро је под старе дане - као осамдесетогодишњак.   ***   Старац рече: „Врлинске жене неутешно тугују због неучињеног греха”.   И још: „Кад жени засузе очи, мушкарац почиње да види као кроз маглу”.   ***   Старац у унинију прича сабрату:   - Како је тешко старити!   - Али, оче, то је једини начин да дуго поживиш.   ***   Млад монах се жали духовнику:   - Знам да братија иза мојих леђа о мени ружно говори.   - Нека те, сине, утеши чињеница да ти иза леђа причају само оно што мисле о теби.   ***   Старац рече:   - За онога ко верује - нема питања, а за онога ко не верује - нема одговора.   ***   Један плиткоум каза авви:   - Ти си највећи од свих монаха на Истоку.   - Ђаво ми је то већ рекао, одговори авва.   ***   Старац показује послушнику будућу келију.   Синко, у овој келији подвизаваху се велики Палво, Сисоје, Климент, Ангеларије, Пахомије и Теодор.   - Стварно? Зар су толики монаси живели скупа на овако малом простору?   ***   Искушеник се љути:   - Не знам шта ће нам овај кућни ред, кад сви монаси стално касне!   Игуман ће на то:   - А како би ти знао да касне да нема кућног реда?   ***   Неки путник тражи младог монаха.   - Ено га на послушању у свињцу. Познаћеш га по скуфији, рекоше му.   ***   Старац угошћава младог монаха и нуди му вино.   - Оче, да ли је то исто вино којим си ме прошлог пута угостио?   - Да, брате мој, оно исто, радује се гостољубац.   - Е, па, онда, дај ми чашу воде!   ***   Игуман подучава братију:   - Знајте, братије: ко год за себе не каже да је смирен, тај је крајње горд. Ево, ја, рецимо, уопште немам смирења.       ***   Млад монах на послушању цепа дрва. Прилази авва и каже:   - О, брате, секира твоја ме на муњу подсећа.   - Радостан, младић пита:   - Јели то зато што брзо цепам дрва, оче?   - Не, брате, него зато што њоме никад не удариш два пута у исто место.   ***   Старац рече: „Философи који имају потпуно поверење у логику сигурно никад нису водили  расправу са неком женом”.   ***   Ухватише дивљака - номада како пљачка гробове, и одведоше га авви.   - Зар те није срамота да крадеш од мртвих? упита га он.   - Да, али зато никад не учиних зла ниједном живом бићу, одговори номад.   ***   Монах дође, и упита старца:   - Пошто је брат кога си руководио и који је био твој сакелејник умро, могу ли ја да дођем на његово место?   - Како да не! Само, ти си двометраш, тешко да ћеш стати у његов мртвачки сандук.   ***   Монах - пустињак живео је са псом, који је понекад лутао по околини.   - О, оче, срете га један узнемирени сељак. Твој пас јутрос поједе моју кокошку!   - Хвала ти брате, што си ми рекао. Значи, данас не морам да га храним.   ***   Журећи у град  да  прода котарице, пустињак залута. Сретне неког путника.   - Брате, драги, молим те, реци ми којим путем да стигнем до града?   Овај ће грубо:   - То зна сваки магарац!   А старац:   - Па зато тебе и питам.       ***   Рече пустињак свом саподвижнику:   - Кад један од нас двојице умре, ја ћу се вратити у општежиће.   ***   Старац рече:   - За друге смишљате правила, за себе изузетке.   ***   Упита монах духовника:   - Да ли су нам људи у свету благодарни због онога што за њих чинимо?   - Не, уопште. Чим слепцу повратиш вид, он одмах тражи да му улепшаш веђе.   ***   Упиташе авву:   - Зашто ти, оче, избегаваш и да гледаш у новац?   - Зато што новац могу да виде и слепи.   ***   Рече старац:   - Ко хоће да ради, проналази средства за рад, ко неће проналази оправдања.   ***   Прозорљиви старац каза мирјанину:   - У наредних пет година живећеш тешко.   - А после?   - После ћеш се већ навићи.   ***   Старији јеромонах саветује новорукоположеног, који се спрема да беседи први пут:   - Брате, народ сматра добром сваку проповед која траје краће него што они очекују!   ***   Млад монах се жали духовнику:   - Није лако сазнати шта је твоја права дужност!   - Напротив, оче, то је просто као пасуљ: права дужност ти је оно што најмање волиш да радиш.   ***   Жали се монах монаху:   - Е мој брате, прођоше она добра времена!   - Времена су ти, оче, увек добра кад прођу, одговори овај.   ***   - Оче, зашто твој пас не маше репом лево и десно, него горе  - доле?   - Па, јесам ли ти рекао да ми је келија преуска?   ***   Један монах у пештери крај Црвеног мора нађе, на папирусу, дневник свог претходника: „Понедељак: Средити своје мисли; уторак: посетити епископа; среда: опет средити своје мисли.”   ***   Дођоше неки беспосличари код пустињака:   Ево, оче, ми смо били у пролазу!   - Па, прођите већ једном, рече им авва.   ***   Неки монах се бојао старења и смрти, па ником није говорио колико има година. Сретне другог монаха, који је био сед , и упита га:   - Колико ти је година, брате, кад си тако сед?   -Педсесет.   -Ух педесет! Како много! Кад помислим на то, језа ме обузме!   - А што, брате? Зар имаш тако много лоших успомена  на своје педесете?   ***   Старац рече о ласкавцима:   - Чувај се оних који ти лижу пете. Лако почињу да их уједају.   ***   Духовник рече младом теологу, који је управо почињао да пише:   - Знај, синко: папир све трпи, али не и читалац.   ***   - Оче, шта је врхунац гордости?   - Кад неко презриво каже: „Ником нећу доказивати да сам у праву, јер би то значило да могу да погрешим!”   ***   Старац рече:   - Некада су жене руменеле од стида. Сад их је стид кад порумене.   ***   Духовник кори лењог послушника:   - У твојим годинама сам десет сати радио, а десет се молио.   А овај ће:   - Твојој младалачкој ревности се дивим, оче, али још више твом старачком расуђивању - сад си напустио те крајности.   ***   Настојатељ једног манастира пише игуману другог:   Од твоје братије монах је дошао к мени и моли ме да га примим. Реци ми да ли је постојан?   Одговор је био кратак:   - Штавише! Не помера се с места.   ***   Један брат је волео да поје умилно и гануто (бар тако је он мислио.) Приђе му други монах после службе  и рече:   - Брате имаш тако сладак глас да на њега муве слећу!   ***   Монах оде старцу на разговор. Али, келију чува опасан пас, и још лаје.   - Слободно, брате, приђи, довикује старац из келије. - Знаш ону народну: „Пас који лаје, не уједа?”   - Ја знам, него да ли је зна твој вучјак?   ***   Старац рече:   -Порок који сви упражњавају, савременици зову врлином.   ***   И још:   - Уштини самог себе, да видиш како је другом.   И још:   - Бити тужан значи све време мислити о себи.   И још:   - Смањи се за десет центиметара, и порашћеш метар.    ***   Брат дошао да купи рибу за манастир - долази епископ. Трговац га убеђује, мада му роба није свежа:   - Купи, оче слободно! Сваки дан стиже из Александрије!   - Видим да стиже, али што је тераш да иде пешке?   ***   Монах се жали старцу:   - Оче, у овом манастиру на мене нико не обраћа пажњу!   - Јој, брате, извини нешто сам се замислио! О чему си ми то причао? Наставиће се...  			 |