header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АПОКАЛИПСА arrow Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (8)
Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (8) Штампај Е-пошта
петак, 12 новембар 2021
             Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: „Распни, распни Га!“ (Ово што је старац Антоније говорио о Америци пре више од три деценије - збива се пред нашим очима. Наиме, светска кабала је пустила Америку низ воду, а као свој бич уздиже Кину - нап. "Борба за веру")


+ + +

Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле „слободе“, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И повероваће у то.

Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - „слободом“, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.

Онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије „с људским лицем“ и није прихватио култ „слободе“, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.

Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изгрдањи новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...

Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: „Распни, распни Га!“

Престоница „новог света“ неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај покушај ће бити успешан. У старом „центру“ ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.

Страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!

Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: „Господе, ја верујем у Тебе!“ Они као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!

Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам, ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа. Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.

За човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању Божанских плодова. Зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања Христу. Стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, Благодат, Бога. Адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. Да ли се то радило насилно? Не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. Због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на Крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.

 О прошлости.

Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе. О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!

А шта би било с нама, полуобразованим из духовних школа, да се ПРЕМА РЕЧИМА ВРХОВНЕ ЦРКВЕНЕ ВЛАСТИ, 1917-е, ПРИ СВРГАВАЊУ РУСКЕ МОНАРХИЈЕ, НИЈЕ КОНАЧНО ИСПУНИЛА „БОЖИЈА ВОЉА“! А сви су потписали поздравно писмо привременој влади - и митрополит Кијевски Владимир, и митрополит Московски Макарије, и архиепископи Тихон, Михаил, Јоаким, Сергеј Фински и остали. Неко од њих је понео мученички крст, неко крст исповедништва, а неко... Да!

Чинило се ништа необично то што су до нас непрекидно долазиле вести о ситуацији у Цркви, само је мене то мало интересовало, као и већину духовништва. Схваташ ли оче да НИЈЕ ВАЖНО СПОЉАШЊЕ, ВЕЋ УНУТРАШЊЕ. ЈЕДИСТВЕНА МОГУЋНОСТ СПАСЕЊА И ТЕЛА И ДУШЕ ЈЕ СЈЕДИЊЕЊЕ С БОГОМ, И ОДБАЦИВАЊЕ СВЕГА СВЕТСКОГ. А политика, па чак и светска, иако је повезана са црквеном политиком, све то није корисно. Спаси и сачувај душу коју је Јагње Крвљу искупило на Крсту. Да, душу су тровале све информације о томе шта се дешавало, али су се оне и прихватале као такве - отровне за душу. Ко њој може да смета да се и у тамници удостоји светости и небеске чистоте?! Душа сваког човека може тако да просија да својом чистотом, светлошћу Богоуподобљености, стицању Светога Духа, просветли духовну нечистоту и самог окорелог грешника. Разумом је просто било немогуће схватити све то што се дешавало. Јер нико, сем обновљеника, није јавно предлагао нешто што противуречи Апостолским правилима или Саборним поставкама. Као уосталом и сада. А ако је тако, онда изгледа као да и нема о чему да се говори - живот тече нормално. Међутим већина схвата да нормалности углавном нема, јер недостаје љубави и царује лукавство - али је то немогуће било коме доказати. Ко је разобличавао свештенство које је скренуло у аријанство, монофизитство, и сличне јереси? Пустињски монаси-отшелници, данашњи старци. И зато је све било урађено како би се искоренило старчество из црквеног живота. И пројављено је многовековно искуство претварања белог духовништва у робове без права гласа: у сваком случају одвилкли су се да говоре истину.

Мучеништво је у то време била обична ствар. Колико је само свештеника, који су рукоположени двадесетих-тридесетих, једва изнело живу главу од комесарских револвера почетком двадесетих, кренувши страшним путем на логорску Голготу. Ко је желео да изда, већ је издао и они су још отишли са Спаситељеве Вечере. Несрећници су писали покајна писма у новинама и све то порицали. Неко је покушао да спасе земаљски живот уписивањем у НКВД.

Али се највећи део преосталог духовништва одупрео. Спасавали су се на разне начине - неко је лутао по градовима и селима. То је обично био удео монаха и монахиња из разбијених породица. Они разумљиво нису могли да испуњавају требе, и зато су живели од милостиње и привремених послова: сиромаштво се тако веома брзо прекидало. Било је добро ако су имали неке даље рођаке који су били спремни да прихвате праведне скиталице. Појединци су се одлучивали на сличан поступак - режим свеопште контроле је већ био присутан.

Свештеници су по правилу преживљавали од тајних служби и треба. Али су их немилосрдно хапсили, и примењивали најстрожије статуте - контрареволуција, бандитизам... А резултат свега тога је било одвајање мирјана од Цркве и страшне природне појаве. То су две међусобно повезане ствари. Ђаволизам је по својој суштини рушилачки и не може ни у ком случају бити градитељски. Свет су саградили и сачували Божији људи, а не тобоже градитељи комунизма. Имао сам једну пријатељицу-монахињу - она је била најскромнија и најсмиренија људска душа. Била је сељанка из довољно имућне породице - њен отац је поседовао млин, а њу су хтели да удају буквално пре револуције. Она је пешке ишла из средње Русије за Кијев, а затим у Тројицу. После тога је посетила схимника, који је живео у дивљинама поред Нилове пустиње. Она је ту дошла заједно са сестром, и праведници су им дали различите благослове - једној - брак, а другој - монаштво. Она је у манастиру била само годину или две, али је свети завет сачувала до краја живота.

Њене родитеље су већ у то време ухватили организатори колхоза, и зими затворили у један подрум. Женама су дозволили да обуку хаљине, и оне су остале живе. Мајка није дуго живела после мужевљеве смрти - умрла је од туге. И јадна монахиња је пошла по свету. Радила је код сељака, и у породици, а у манастиру су је научили да ради са ланом и свилом. Највише је живела код сестре, чији муж иако атеиста није гонио жене из поштовања према вери, и није хулио на монахињине погледе. А она, у свим животним перипетијама не само да је успела да очува завете дате Богу при постригу, већ је кроз све несреће мудро пронела књиге убијених монаха. И то не само књиге, већ су била потпуно очувана и писма са духовним поукама и фотографије мученички пострадалих стараца. То је просто било страшно прелиставати та писма - то је био глас вапијућег у пустињи! Они су већ све знали, замисли, знали, видели и апеловали на заблуделе мирјане, и сабраћу - уразумите се! Ови су их слушали, али нису чули, или ако су чули нису поверовали. Замисли душо моја како је било њима који су знали крај тог безумља, да гледају шта се дешава!

По себи могу да кажем, да је тешко било у тим годинама привидног благостања прихватити пророчанства о наступајућим несрећама. Да и саме несреће, ако је неко и веровао у њихову могућност, су просто сматране као неке невоље и пролазне тешкоће. А несреће су већ биле на прагу, куцале на врата, проузроковане развратом морала и одступању од Православља. Све је било прожето духом нихилизма, људских мудровања, паганским духом мистике и директног сатанизма. Популарни композитор, неколико песника и слични „ствараоци“ сматрали су себе антихристима! Они чак нису сматрали за срамоту што су својим поклоницима изопачених страсти причали о контактима са злим духовима, узбуђујући се ђаволом и његовим противљењем Богу!

Свако непослушање и властима, и Цркви, па чак и друштву већина је сматрала као пројаву посебног дара слободољубља. Слободоумље постаје знак доброг понашања, убицама се аплаудира, а над жртвама се смеју, њих мрзе. Та „слобода“ и јесте прави носилац истинског ропства. Врло брзо ће то осетити и убице и ти који су подржавали њихова гнусна дела. Некога од њих ће стрељати, некога ће оставити да неко време ради на „изградњи народног добра“, оживотворавајући те идеје којима су сами развратили Руску државу.

Јевреји са руским презименом ће увести земљу у такву катастрофу, којој ће бити равна само апокалипса. И многи ће мислити да је то већ крај, али ће то бити проба краја времена, само проба, иако веома промишљена и јавно спроведана у сагласности са строгим планом. Данас нико не може да каже када је тај план створен, али мислим да су се главне инструкције за уништење Русије појавиле одмах после слома хазарског каганата (од стране кнеза Свајтослава), којим су управљали Јевреји који су обратили и хазар у јудаизам. Тада им је ратоборни Рус постао кост у грлу, јер је имао намеру да уништи њихову вековну трговину - Велики пут свиле. Убили су кнеза. Избрисали су свој план после заузимања Крима од стране равноапостолног Владимира, који је желео крштавање и казну за богоубице, - Јевреји су ово полуострво такође у потпуности држали у својим рукама.

Много, много пута су потомци оних, који су у страшној ноћи викали: „Крв његова на нас и на децу нашу“, пакостили Светој Русији. Колико вреди једна „жидовска јерес“. Нови мудраци сада то тако представљају, кажу да су тобоже мрачни, необразовани новгородски попови у сусрету са европски образованим људима кијевског кнеза, нешто чули, али нису схватили, изврнули и за све оптуживали Јевреје. Неко може и да поверује у ту басну, али је болно то да често слушамо о словенској неразвијености. Само за кога тада све (!) штампарије из Литваније нису припремале јеретичке књиге и као пословне ствари возовима слали у Новгород, Москву?! И ако Схарије није био посланик синедриона, и ако иза његових леђа нису стајале све богоборачке силе, како је он могао да буде тако мудар да добије подршку Турске, Кримског ханства, Пољске, Литваније и уосталом целе Европе?! Старци су тада спасли нашу Отаџбину. Они су вођени Духом Светим, разобличавали непријатељске интересе. Колико је само трудова и увреда понео Волоцки ревнитељ Православља - преподобни Јосиф! Више свештенство које је имало власт је већ упало у јерес, али је неискварени народ подржао праведнике.

Рушење православних начела је почело у Питеру, у једној његовој парохији, али га је гоњени патријарх Никон предупредио. Тако се и десило: у почетку је у друштву искорењиван традиционални православни начин живота, а то подразумева све - и одећу, и храну, и обредност, и обичаје, све што представља основу постојања једне државе.

Следећи удар је био много јачи и то директно по Цркви - он је такође био ђаволски лукав - деградирање духовништва на чиновнички ниво и ни на који начин непрестижан од вишег нивоа. За раздвајање духовништва и народа је коришћено и присилно удруживање свештенослужитеља, као и привидна разлика у положају између оних који поседују свештенички чин и обичних људи. Привидна због тога што као деца духовништва нису примала свештенички чин и постајали су обични подлаци, власници кметова, а саме свештенике су шибали, као и сељаке све до краја XVIII века. Монахе су подвргавали физичким казнама безмало до средине XIX века. Уточиште се могло наћи код неких људи, а посебно код племића на високом положају, који су поштовали свештенички чин, у време када је подржавано јавно понижавање лица који су од Бога добили посебан дар Духа Светога за вршење Тајни?!

Затим - јавно срамоћење Цркве, њених догми, закона хришћанског живота и духовништва. Када су друштво заслепљено својим страстима привели вери у свом том бунилу, изашавши из наобузданог ада због свог противљења Богу, од Цркве је одузета школа. То је био страшан удар на духовност људи, а пре свега сељака који су представљали већину народа Руске државе. Школа је под руководством духовништва и семинариста, васпитавала лепо васпитане грађане, и закону послушне православне хришћане. ЗАКОНУ ПОСЛУШНЕ! У обичним школама су почели да васпитавају нихилисте. Ко је био први нарушилац закона?! Сатана, а његово име значи - противник, нихилист. Дакле, васпитавана су поколења сатаниста, будућих црвенокосача - мрачњака и стрељаца - свих тих, који ће кроз неколико година играти по иконама, пуцати из револвера у свете иконе, пушити, лежати на светим Престолима, гланцати светим Антиминсима чизме, испрскане крвљу невиних жртава.

После тога ће вика нечастивих у лажној борби бити усмерена против монархије, заштитнице Православља, и остатка начела древног живота наших предака. Како ће Света Гора остати неразрушива стена истинске вере усред будућег океана изопачености, тако ће и Русија као једини ослонац Православља. Цар је изрекао дивну фразу: „Једини пријатељи Русије су њена флота и војска“. Али, авај, и флоту и војску чине људи. Све остало је нешто друго, али су људи најбитнији. А јединице су формиране од редова, матураната секуларних школа, у којима су већина учитеља били нихилисти, сматрај - сатанисти.

И у вишем кругу ситуација није била ништа боља, ако није била и гора. Тешко је било наћи породицу у којој се нису упражњавале спиритуалне сеансе. Православље се већ сматрало неком заосталошћу, старом ствари, коју вам је жао да баците, али и немогуће да примењујете у животу. Како је све слично као у данашње време! „Апостолска правила су застарела“, „уставе треба мењати“... Данас промене које сеју зло, а следећег дана - жетва његових плодова!

Тадашње време жетве посејаног противљења Творцу је било почетком 1917-е године. У фебруару те проклете године ће чак и брат цара-мученика ићи са црвеном машном. Привремена влада је поздрављена од стране свих, све до вишег архијерејства. Признавали су је сви сем стараца, признатих и непризнатих, сада канонизованих или просто заборављених. Они, носиоци Светога Духа су вапили и позивали - православни, уразумите се! Уразумите се! Али, авај, опет су слушали и нису чули, а ако су и чули - нису разумели или нису веровали.

Колико је било њих, отаца и братије, сестара по целој Светој Русији, у манастирима и већ изгнаних из њих? Светих архијереја, који су носили крст Апостолства? Јер сваки од њих који је био гоњен, али сачувао истину је био већи него сунце, које загрева само телом. Духовништво је грејало људске душе, и загревало земљу вером и мученичким следовањем Христу, доносећи јој Божију Благодат. Управо њиховим молитвама је Света Русија и победила у борби у Великом Отаџбинском рату. За њих постојање власти није имало никаквог значаја, постојала је само - Русија. Не схватајући то, многи руски емигранти су одлазили да ратују против Отаџбине под туђим заставама. А рат није вођен против совјета, већ против самог Православља, против руског духа.

Вероватно су организатори битке са главним носиоцем духа Православља - монархијом - већ предокусили жетву плодова антихристове власти над светом. Само они нису учили руски народ пожртвовању, нити оданости Христу. Данас се многи подсмевају пророчанствима великог Кронштатског чудотворца о крају света, заборављајући да у Библији постоји неколико описа сличне промене Божије воље. Пророк је тамо просто био увређен на Бога због тога што Он није испунио своја обећања, за казну исквареном народу. Али су се људи покајали, и Господ је променио Своју већ објављену одлуку. Русија је умивена мученичком крвљу, и зато се и десило то о чему је говорио велики пророк. Чак и они који се у обичном животу ни на који начин не одликују праведношћу, следили су Христа на крсном путу за Голготу. То је било време изванредног подвизништва и истинског исповедништва.

Оче, данас тога нема, нема... Свуда влада похлепа, страст за земаљским добрима, неумереност у употреби... Знаш ли да су негде да ли у Астрахану или у Ростову, у најстрашнијим годинама необузданог бољшевичког сатанизма, извукли архијереја из његових раскошних кочија и приморали да иде пешке. Мени су о томе причали у логору. А реци ми душо моја да ли је Петар Првоврховни отишао из Рима у кочији?! Апостоли су ишли пешке и зато су на свом путу сусретали Христа.

Мили мој човече, схвати да ја ово не причам због осуде - Господ је већ пред вратима и ја знам да ће се завршити мој век. Због вас ми душа страда! И то како страда! Грешни ја, сав у греховним чиревима, али слуга Бога мога. Веруј, ја знам како Он љуби свакога од нас, деце Своје. Он, Творац и Свевласни Господин, пере ноге Својим ученицима! Ко је данас на то спреман? Опери ми ноге!“

Ја сам почео да се окрећем по соби и да тражим неку посуду, воду...

„Шта ти је свечасни оче, ја сам то само рекао примера ради. Пре ћу ја теби опрати ноге, него ти мени! Ти још имаш времена да послужиш млађој братији, а ја га већ немам. РАДОСТ ЈЕ У СМИРЕЊУ, А НЕ У ГОРОДСТИ; ИСТИНСКО ЗАДОВОЉСТВО НИЈЕ У ГРЕХУ, НИТИ У СТРАСТИ, ВЕЋ У СТИЦАЊУ БОЖИЈЕГ ПОДОБИЈА, У ТОМЕ У ЧЕМУ ЈЕ ЧОВЕКУ МОГУЋЕ. Јер тежећи могућем, ти се удостојаваш саучествовању Божанској величанствености. Примети драги, Његова величина није у рушилачкој сили, нити у сили застрашујућој и укоравајућој, већ у сили милостивој, и нежној, подржавајућој и укрепљујућој. Сећаш се како Христос и Апостоли нису били прихваћени у самарјанској средини и како су ученици молили казну за њене становнике? Господ им је тада рекао да ни они сами не знају од какве су силе и шта треба да носе у свет.

А они су у свет требало да доносе мир, и само мир. Јер Господ наш Исус Христос није ништа друго рекао Својим ученицима после Васкрсења, сем: „Мир вам!“ Он им није пожелео здравље, благостање и све то што ми желимо; ми то тако често желимо својим ближњим. Имајући чак камен на души, често по навици изговарамо здравице.

А нису важне све те здравице, већ спокојство, мир у души и мир душе. То је залог мира у свету, његовог благостања и коначно његовог постојања. Ја сам у логорима много слушао о оцима-пустињацима, како из првих времена познања истинске вере, тако и о онима који нису живели тако давно. Увек је било довољно оних људи који су желели да одбаце светске сујете и да избегну чак и додир са светским саблазнима. У семинарији, авај, није било посебног времена за спознају пустињског начина живота. А у местима како они кажу не тако удаљеним ја не само да сам могао да слушам о пустиновању, већ и да посматрам тај отшелнички живот. И њој нису сметали ни надзорници, ни мукотрпан рад, већ супротно - старци су то користили у своју корист. То што је за друге била казна, они су прихватали као могућност укроћења својих страсти, и свога тела. Монотон физички рад је само доприносио могућности њиховог невероватног духовног узрастања, стицању посебне молитвености и одбацивању сујета овоземаљског постојања.

Тивејски отшелници и други с њима су углавном радили на плетењу котарица. Они су их продавали, а зарађени новац су користили за дела милосрђа, остављајући само мали део за свој опстанак. Ми смо тамо били робови, много смо радили и то без икакве награде. Али с друге стране, оци-монаси првих времена су и кувану храну сматрали излишним луксузом, живели су гладујући, што се данас не може ни замислити! Преподобна Марија Египатска се хранила зрнима пустињске траве, и њој је то било потпуно довољно и за живот и за молитвене и подвижничке трудове. И зато онај ко није био навикао на светску неумереност, тај коме је и чинијица брашна - луксуз, тај није био у ропству већ је био слободан! СЛОБОДАН ОД ИЗОБИЉА, А ЗНАЧИ СЛОБОДАН И ОД ЂАВОЛСКОГ УГЊЕТАВАЊА!

Будући да сам учио код оптинског старца, морао сам одмах да научим како се плету мреже. Да, да оче плео сам и још како! То је било прво што сам морао да научим код мудрог носиоца древног опита побеђивања себе, проналазећи истинску слободу у одбацивању греха. Ох, како је било тешко прво време! Бивши логораш, архимандрит, који је чини се прошао све, седи и плете мреже! Какве само мисли се нису појављивале, шта се све размишљало за то време. Смирење? Али шта, рекло би се да ништа није тако смиривало као седење иза бодљикаве жице. Послушање? Корак лево, корак десно... то је било све. Рад? Господе, нас у време рата који смо помрли на изградњи народног добра нико није ни сматрао ни за шта! Али то што је од мене захтевао старац је било ОДБАЦИВАЊЕ СУЈЕТЕ, И СТИЦАЊЕ МИРА У ДУШИ. Управо тај стрпљив, монотон рад је пружао могућност УСРЕДСРЕЂЕЊА ИСКЉУЧИВО НА СЕБЕ САМОГ, ПОГРУЖАВАЊЕ У МОЛИТВУ, ПРИМОРАВАЈУЋИ ДА СЕ ПОСТИГНЕ И ОСЕТИ МИР У ДУШИ. Спокојство сједињено са видљивим плодовима својих трудова је градило тај видљиви осећај смирености.

Старци из моје логорске прошлости су већ прошли науку умног делања, и они су имали НИЧИМ УПОРЕДИВУ НАВИКУ ОДБАЦИВАЊА СВИХ МОГУЋИХ СВЕТСКИХ САБЛАЗНИ. Сваки од њих је био свет за себе, у које свако није имао отворен приступ. Они су обично општили међусобно, и то општење се углавном сводило на неколико речи, а понекад и фраза. ДРУГИ СВЕТ ИХ СЕ ДОТИЦАО САМО ОНДА КАДА МУ ЈЕ БИЛА ПОТРЕБНА ЊИХОВА МОЛИТВЕНА ИЛИ НЕКА ДРУГА ПОМОЋ. ПРЕБИВАЈУЋИ ТЕЛЕСНО У ПРОЛАЗНОМ СВЕТУ, ОНИ СУ СЕ ДУХОВНО НАЛАЗИЛИ ТАМО, СА ТВОРЦЕМ. ЊИХ ЈЕ БИЛО НЕМОГУЋЕ УВРЕДИТИ, ИЛИ ИЗВЕСТИ ИЗ ТОГ СТАЊА СМИРЕНОСТИ. Чак и када су им криминалци у почетку отимали храну, они су се крстили и настављали своје молитвено бдење.

То одвајање од обичних, мирских закона је у прво време код мирјана изазивало чуђење, смех и раздражљивост, а затим - неизмерно уважавање. Свет се може победити само неприхватањем његових закона и апсолутним следовањем Божијем Закону. Свет се управо тога највише и боји, управо против тога и устаје.

Плетење мрежа поред старца је такође било противљење светским законима, од којих је главни- расејаност. Тај рад, поткрепљен духовним подучавањем и молитвом, је био начин одвајања од свега тога што нас тако вуче у блато страсти - свега тога, што у себи носе „прелести“ света који је незаустављив у својим жељама и неуздржан у потребама. У почетку је за мене то плетење било просто смирење, жеља да урадим нешто ради похвале. А потом је то већ био посао ради одбацивања празних мисли, ради могућности да се потпуније осети сладост молитве. На крају крајева - рад није ни постојао - постојало је само нешто што је помагало да се пронађе мир!

 

Наставиће се...

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (7)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (6)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (5)

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (4)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (3)

 Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света (2) 

Духовни разговори, поуке и виђења старца Антонија о крају света(1)

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

Последњи пут ажурирано ( субота, 13 новембар 2021 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 25 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"Борба за веру" на "Рутјубу":

 
На канал ући кликом на слику или овде:
+ + +
 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.