header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow АНТИЕКУМЕНИЗАМ arrow О. Радомир Поповић: Различито поимање саборности Цркве
О. Радомир Поповић: Различито поимање саборности Цркве Штампај Е-пошта
субота, 10 октобар 2009

Протојереј - ставрофор др Радомир В. Поповић

ПОВОДОМ БОГОСЛОВСКОГ ДИЈАЛОГА ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ

            РАЗЛИЧИТО ПОИМАЊЕ САБОРНОСТИ ЦРКВЕ

Недавно одржана Девета пленарна седница мешовите међународне Комисије за богословски дијалог Православних и римокатолика у Београду (18-25. септембар 2006) поново је изнела на површину неке недоумице за које смо помислили да су унутар православне Цркве кристално јасне и да не подлежу никаквој сумњи. Састанак је уприличен након дуже паузе због сложеног сплета међународних околности које су се у међувремену одиграле, и у свету, и у Европи. Стварању велике паузе у међусобним контактима допринела је и оптерећена атмосфера настала услед прекида дијалога на претходном сусрету у Балтимору.

Домаћин овог сусрета је Српска православна црква уз свесрдну помоћ и благонаклоност дражаве: све учеснике угостили су и председник Србије Борис Тадић и председник Владе Војислав Коштуница (19. септембар и 24. септембар, док је Епископ браничевски Игнатије, гостима приредио вечеру после посете манастира Раванице 21. септембра на Малу Госпојину). Скуп је почео свечаном молитвом призива Светог Духа у придворном храму Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији у Београду. Том приликом су римокатолици отпевали Вени Цреатор Спиритус. Учеснике је поздравио Његова Светост Патријарх српски Господин Павле, а у име римокатолика обратио се кардинал Валтер Каспер, председник папског већа за јединство хришћана у Ватикану, као и Митрополит пергамски Јован Зизјулас, сапредседавајући у име православне Цркве. Овом приликом је кардинал Каспер поклонио Патријарху Павлу један путир у име папе Венедикта Шеснаестог, „као видљиви знак његове жеље да једнога дана заједно служе Литургију". У име Светог архијерејског синода Српске православне Цркве скуп је отворио Митрополит загребачко љубљански и целе Италије Господин Јован (Павловић).

За време одржавања скупа у Београду као и након њега није много о самом догађају обавештавана наша јавност, сем кратког саопштења у Православљу, новинама Српске Патријаршије. Стекао се утисак да се догађа нешто толико важно (или не-важно), да остатак широке јавности о томе не треба да зна много, или скоро ништа. Ово, ипак, није спречило многе „ревнитеље" (зилоте) да се огласе, на свој начин, са неприкладним и неукусним лецима оспоравајући сам скуп и сусрет.

Сама церемонија отварања скупа у Сава центру обележена је, нажалост, мучном сценом насилног удаљавања новинара који су иначе уредно обавештени и позвани да извештавају о овом веома важном догађају. Чак је том приликом повређен фоторепортер Фонета. Неспоразум је настао на релацији Српска православна црква, која је дала искључиво право РТС, и Владе Републике Србије, која је преко званичног сајта позвала новинаре да пропрате ово отварање. Новинари су прво били избачени, па су поново враћани! У хотелу „Интерконтинентал Београд" за римокатоличке учеснике је „римокатоличка заједница у Београду, у сарадњи са православним Епископом бачким Иринејем, опремила једну капелу, где су римокатолици служили свакодневно Мису и где је једна месна група организовала сталну молитву за успех разговора".

Са обе стране, из Цркве и од стране римокатолика било је по тридесет представника које су предводила двојица сапредседавајућа, кардинал В. Каспер и Митрополит Јован (Зизјулас). На скупу су, нажалост узели учешћа и унијати или гркокатолици које је заступао Архиепископ гркокатолик Флорентин Крихалмеану из града Клужа у Румунији. Треба напоменути да присуство такозваних гркокатолика или унијата на скуповима ове врсте није дозвољено и није прихватљиво за Цркву, јер се у Цркви сматра, насупрот римокатоличких хришћана, да унијатство није метод и начин приближавања отпалих од Цркве, у овом случају западних хришћана. Преко ове чињенице представници Цркве на београдском скупу нису смели прећи.

Српску православну цркву на овом скупу представљали су двојица Епископа, професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду: Иринеј бачки и Игњатије браничевски. Треба рећи да ову двојицу делегираних Епископа наше помесне православне Цркве многи, нажалост представљају као некакве јеретике, и вешто перу руке од одржавања овог скупа заобилазећи га у великом луку и подсмешљиво коментаришући, и њихово делегирање и усвајање одлуке о одржавању самог скупа. Исто тако, неопходно је скренути пажњу да је учешће делегације наше Цркве на овом сусрету плод одлуке Светог архијерејског сабора из маја месеца 2006. године.

Основна тема овог значајног скупа била је „Саборност и власт - месни, обласни и васељенски домети", као и „Еклисиолошке и канонске последице светотајинске природе Цркве". На овом скупу још једном се показало да начело саборности Цркве како је оно изражено у 34. правилу Светих Апостола, није могуће, не само у овом тренутку усагласити када је реч о римокатоличким ставовима, из добро познатих разлога. (Епископи сваког народа треба да знају Првога измеђи њих, и да га сматрају као главу, ништа да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први) нека не чини ништа без знања свију. Јер такоће бити слога и прославиће се Бог, кроз Господа, у Светом Духу, Отац и Син и Свети Дух – 34. канон Св. Апостола). Римокатолици признају да је овај канон њима, не непознат, већ једноставно не заузима значајно место у свести латинског предања, као што је то случај у Православљу. С друге стране, начело овог правила коначно се разликује од поимања тако зване Петринске службе, утемељене на наслеђу (прејемству) Апостола Петра, које је схватање преовлађујуће код римокатоличких хришћана и данас. Римокатолици признају, што се тиче њих, да није лако и да је просто немогуће усагласити ова два приступа: 1. предањски приступ који од почетка постоји у Цркви, 2. и извитоперено „Предање" у латинској, римоцентричној традицији. Наравно, овакви ставови Латина нису ништа ново нити непознато, а најмање су изненађење, макар за православни свет.

 

         Московска патријаршија

Међутим, оно што помало забрињава јесте, како се много коментарисало и у западно-хришћанској штампи, иступање, последњег дана овог скупа представника Московске Патријаршије, Преосвећеног Епископа Илариона бечког (Алфејев). Римокатоличка штампа износи да је на последњој поподневној седници „када се већ почео осећати умор и када су неки чланови почели да се припремају да отпутују" - у тренутку одређивања закључка скупа, дошло је до извесних неслагања код представника Православне Цркве. Када је реч о саборности Цркве, теоретски и географски гледано, на васељенском нивоу, односно одржавања васељенских сабора, оно је просто било немогуће након Великог раскола 1054. године. Западни хришћани су имали своје црквене саборе чији ауторитет је Рим и његов епископ. За разлику од Православних, римокатолици имају двадесет и један сабор са епитетом васељенски, док Црква зна за седам васељенских Сабора. У коначном закључку београдског сусрета Мешовите комисије хтело се управо рећи да је и на Истоку, после 1054. године било сабора од васељенског значаја који су одржавани у заједници или општењу са Патријархом константинопољским. Многима на београдском скупу, пре свега православнима, оваква формулација се учинила неоснованом и подсећала их је на такозвани источни папизам. Иступио је бечки Епископ Иларион у име Руске православне цркве, који је јасно рекао да нема сличности у том погледу између православне Цркве и онога што се догађало на Западу. Како одговорити на питање: да ли је уопште могуће одржавање црквеног сабора са епитетом васељенски после Великог раскола? Преосвећени Епископ Иларион је посебно под знак питања ставио могућност стављања у исту раван Рима и његове улоге код римокатоличких хришћана, и места и улоге Цариграда у заједници православних источних Цркава. На ово Иларионово иступање нису реаговали римокатолици на београдском скупу, већ су реаговали поједини представници Цркве (Митрополит Јован (Зизјулас) сапредседавајући на овом скупу у име Цркве). Високопреосвећени Митрополит Јован је признао, додуше, да употребљена формулација може бити рђаво схваћена, и зато је предложио једно мало појашњење, које гласи: „Сабори су одржавани и после Великог раскола у заједници са катедром Рима или, будући да се то различито схвата, са катедром Цариграда". Овакво компромисно решење које би евентуално било прихватљиво и за Православне, сапредседавајући кардинал Валтер Каспер је ставио на гласање. Наравно, већина је нажалост, била за такав став. Опет је иступио Епископ Иларион тврдећи да је то неприхватљиво; неприхватљива је сама процедура, јер питање вере и њених суштинских истина не може бити ствар гласања или било каквог прегласавања, односно компромиса било које врсте. Из овога су после овог скупа у Београду неки православни богослови оштро критиковали Епископа Илариона, сводећи цео проблем на питање да ли „заједница или општење са Цариградом" јесте или није обавезан услов саборности православне Цркве.

 

         Власио Фидас

Тим поводом огласио се умировљени професор Богословског факултета у Атини, Власиос Фидас. Професор В. Фидас је црквени историчар, али последњих година бави се и црквеним правом, односно канонским правом. Власиос Фидас је већ познати апологета неоснованих, на канонима и Предању, претензија Цариградске Патријаршије унутар Цркве васељенске. Његов осврт објављен у Епискепсис (бр. 671 за 2007. годину, стр. 36-42, Шамбези код Женеве) врви од, једноставно речено навијачких страсти. Њему би и у овом тренутку могао адекватно парирати једино почивши професор   Сергије   Тројицки,   или Епископ далматински Никодим (Милаш) (+ 1915), посебно овај први, који је тридесетих година прошлог века аргументовано у духу канонског предања и црквеног поретка оспоравао папистичке тежње неких цариградских патријараха (Мелетије 4. Метаксакис (1922-1923), Фотије 2. (1929-1936). Ове дискусије између два светска рата на релацији Нови и Трећи Рим нису имале неки шири одјек и последице у православном свету, али као могућност неспоразума и даље постоје и сваког тренутка могу доћи до изражаја. Иступање Епископа Илариона на београдском скупу професор В. Фидас карактерише као „провокативно изношење извесних личних ставова и без сумње неоснованих". В. Фидасу посебно смета Иларионов став да „заједница са цариградском столицом" није никада сматрана за неопходну претпоставку за соборност Цркве". Православна Црква за мерило своје васељенскости сматра евхаристијско и канонско општење помесних Цркава унутар њих, а не искључиво са столицом у Цариграду", мишљење је Преосвећеног Епископа Илариона. Професор још замера Епископу Илариону да је тврдио да после Седмог васељенског сабора није било васељенских или свеправославних сабора, све до 1960. године када се почело размишљати унутар Цркве о одржавању Великог сабора. Још Епископ Иларион тврди да прекид општења једне помесне Цркве са Цариградом није и прекид њеног општења са другим помесним православним Црквама.

Као већ опробани апологета пропапистичких овлашћења Цариградске Патријаршије заједно са садашњим цариградским Патријархом Вартоломејом I и Митрополитом Јованом (Зизјуласом), он редом на свој начин побија све Иларионове тврдње. Уместо римоцентризма, отворено заступа цариградоцентризам великих размера. При том су исти аргументи и докази које вековима уназад долазе и „старог Рима". На самом почетку се позива на некакву одлуку Седмог васељенског сабора по којој Рим и Цариград могу, због поробљавања Јерусалима, Александрије и Антиохије одржавати васељенске саборе. У духу ове, наводне, одлуке В. Фидас даље развија тезу о саборима који су држани на Истоку после 1054. године. Најпре се позива на 1. правило помесног сабора у Цариграду 879-870. године. По њему, ово правило да управну (административну) власт римском папи на Западу и цариградском Патријарху на Истоку. Ово је доста чудно: професор уместо једног уводи двоструки папизам. Са оваквим ставом се не слаже тумачење овог правила од стране Јована Зонаре и Теодора Валсамона (Синтагма 2, 706). У правилу које В. Фидас наводи и на које се неосновано позива, једноставно се каже да Рим и Цариград треба међусобно у духу црквеног поретка да признају одлуке о кажњавању својих клирика, односно да у Риму не буду примани они који су осуђени на Истоку, и обрнуто. Ово правило је, усоталом општеприхваћено у целој Цркви и односи се на све помесне Цркве, а не искључиво, како мисли В. Фидас, само на Рим и Цариград. Није добро један папизам оснаживати или пак потирати другим папизмом.

 За потврду своје неутврђене тезе В. Фидас наводи као примере локалне саборе који су одржавани у Цариграду током Средњег и у Новом веку. То су добро познати сабори као „синодос ендимуса" (домаћи сабор), одржавани у Цариграду од Епископа или Митрополита који се нађу уз Патријарха, а били су само титуларни (без Епископије, свештенства и народа), а по неким хитним потребама. Занимљиво је да В. Фидас није навео важан локални синод у Цариграду 1285. године којим је осуђена Лионска унија а патријарх Јован Век проглашен за јеретика, и осуђено латинско  „филиокве".   Зашто није навео два сабора (Лион и Флорентија) на којима су представници Цариградске Патријаршије, на овај или онај начин, потписали унију са Латинима? Такође није навео и синод у граду Јаши 1642. године на којем је разматрано спорно исповедање вере цариградског Патријарха Кирила Лукариса (+1638), или Јерусалимски сабор 1672. Патријарха тога града Доситеја, који је бескомпромисно бранио Православље, и од утицаја протестантизма и римокатолицизма у Русији и помесним православним Црквама у Отоманском царству.

Разумљиво је што се професор В. Фидас посебно задржава на цариградском сабору из 1872. године на којем је осуђен етнофилетизам. Овде се ради о интерном сукобу Бугара и Грка у Турској држави и покушају Бугара да васпоставе своју укинуту црквену аутокефалију, који је покушај окарактерисан као племенство (етнофилетизам), наравно при томе не имајући у виду грчки етнофилетизам par exelence. Свакако не треба одобравати ни бугарски етнофилетизам (племенство), али је та Црква више од седамдесет година била изопштена од стране Цариградске Патријаршије.

 

          Конгрес у Цариграду

Зашто, питамо се професор В. Фидас није навео конгрес у Цариграду 1923. године на којем је разматрано питање црквеног календара, као и последице које је ово питање изазвало унутра Цркве касније: по први пут у историји Цркве разбијено је, добрим делом њено, богослужбено јединство које траје и до данас са тенденцијом да се све више продубљује. Овде није постојала сагласност целе православне Цркве, једино ако, Цариградска Патријаршија не сматра себе да је управо она Васељенска Црква! и да је позвана да решава васељенска питања унутар Православља.

Оно што није довршено у Београду, завршено је годину дана касније у италијанском граду Равени (октобар 2007. годинеј: Равенски докуменат (лист Православље, 1. децембар 2007, стр. 8-12) потписала је Мешовита комисија. Да ли је овај докуменат валидан за Цркву ако га није потписао представник Руске Цркве? Можда можемо поновити: „Ништа нисмо учинили!" (папа Еуген 4. на сабору у Флорентији 1439. године).

Равенски документ саопштен је у 46 ставки које су педантно срочене, и свакако заслужују подробно разматрање у духу вере и црквеног Предања. Најспорније појединости овог занимљивог документа изречене су у ставкама бр. 39, 41, 42, 43, 44 и 45. У овим тачкама некако, сама по себи, или по жељи организатора наметнула се тема власти и првенства (приматум) као две најважније теме. Наметнуте су у облику и начину који није Цркви превасходан, који потхрањује властољубље, гордост, изазива даље деобе, а одбацујући суштинска питања на саму периферију и маргину. Присутни православци у Равени су, рецимо, потписали и тачку 42 у којој се каже да „саборност на васељенском нивоу, вршена на васељенским саборима, укључује делатну улогу епископа Рима, као првог међу епископима главних катедри, у сагласности окупљених епископа" (чак је текст у Православљу преведен под утицајем западне теолошке терминологије и језика!). Ко иоле познаје васељенске саборе Цркве и оно што они за Цркву јесу, остаће зачуђен и изненађен оваквим олаким и површним формулацијама, које не би смеле да се нађу ни на маргинама најобичнијег Катихизиса. Творци Равенског документа веома вешто, осим тога повезују првенство и саборност, сводећи и једно и друго на идеју бескомпромисног тоталитаризма који Цркви ни изблиза није својствен, јер је Црква по својој суштини и бићу Сабор, саборна Црква, сабор Бога и човека у Богочовеку Господу Христу и Светима Његовим.

Има довољно разлога и основа да ће Равенски документ крње Мешовите комисије Православних и римокатолика унети додатне неспоразуме унутар саме Цркве. Трзавице неће изостати попут оних за које Црква зна у прошлости, али које су, хвала Богу нестале и ишчезле као непријатно подсећање које теолози проучавају као већ преживљено искуство Цркве на њеном узбурканом и валовитом путу историјског хода сада и овде.

Као мали закључак овог осврта, може се рећи да реакције поводом скупа у Београду и Равени (Италија) нису само ставови двојице људи, Епископа Илариона и професора В. Фидаса. Реч је о једној поодавно захукталој тежњи која стреми да један папизам оправдава и лажно потире другим папизмом, или папизмима, овога пута источним. Није само реч о питању начела саборности Цркве. Посреди су и други веома опречни ставови по веома важним, рекло би се основним начелима на којима почива Црква, као што је питање новијег доба - православно расејање (-недавни пријем у Цариградску јурисдикцију Епископа Василија (Осборн) из Велике Британије који је припадао Московској Патријаршији), или стицање или губљење црквене аутокефалије (плашимо се прећутног подржавања расколничке цркве у бившој Републици Македонији (бивша Јужна Србија и Повардарје). По свим овим питањима многи православни богослови западају у крупне недоумице које нису у духу Предања Цркве, и недоумице које имају неки други, у сваком случају немају никакав добар црквени циљ, било да је у питању „Нови Рим", или неки трећи Рим, или већ који Рим, као просто наметнуто и исхитрено начело првенства и саборности Христове Цркве.

 

         Сагласност

Не можемо се, на крају отети болном утиску да је, то је истина тешко признати, православни свет међусобно несагласан или недовољно сагласан по многим важним питањима. Ово је посебно осетљиво када Православни наступају пред инославним или чак пред нехришћанима. То слаби наше сведочење православног Предања, које је увек неопходно. Овакво стање унутар православног света намеће просто као хитну неопходност одржавање свеправославних конференција које би окупљале православне богослове и сведоке вере. Тек после тога долазе у обзир мешовите Комисије за преговоре са римокатолицима или протестантима и свима осталима. Излажење овим потребама у сусрет је императив и захтев, не само овог тренутка.

Напомена:

О овоме видети,

F. Bouwen, Proche Orient Chretien 56 (2006) 3-4, s277-219.

V. Phidas, Le Primat et la conciliarite de l’Eglise dans la tradition orthodoxe, Episkepsis, 671 (2007)36-42.

Св. Кннез Лазар 1-2(2007)103-105.

Р. Поповић, Бугарска егзархија, историјско-канонски аспект, Гласник СПЦ 4(2006)124-134.

С. Тројицки, Црквена јурисдикција над православном дијаспором, Гласник Српске Православне Патријаршије (1932)196-204, 212-216, 229-232, 248-250, 262-264, 276-279, 294-297, 313-314, 328-329, 358-362, 389-391, и 420-422, и посебно издање, Сремски Карловци 1932.

С. Тројицки, Цариградска црква као фактор аутокефалије, Архив за правне и друштвене науке 1(1937)3-21.

С. Тројицки, Папистичке тежње код Грка, Гласник Српске Православне Патријаршијеза 1936. годину, стр. 91-95.

V. Phidas, Tron oecumenique et dispora orthodoxe, Athenes 1979.

V. Phidas, Droit canon. Une perspective orthodoxe, Chambesy, Geneve 1998; српски превод И. Игњатовић, Београд 2001.

Извор: Интерфакс, 25.09.2006. године

V. Cipin, Cerkovnoe pravo (-на руском), 1994, 200-201.

Metropolite Maxime des Sardes, Le Patriarcat oecumenique dans l’Eglise Orthodoxe, Paris 1978.

http;/pravoslavie.ru/cgi-bin/news.cgiitem=2RO60925160209

Православље бр. 977, 1. децембар 2007, 8-12.

Последњи пут ажурирано ( субота, 07 децембар 2013 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 40 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.